Dan u životu kompanije

Avionom u zgradu

Ovde je sve jednostavno. Naravno dok ne stigne vreme poreza. Onda ljudi krenu da rade svakakve stvari. Rentiranje kola je jednostavno, kupovina je jednostavna skoro impulsivna.

Autoputevi su veliki, i uvek možeš da se vratiš nazad. Postoji toliko puteva kao alternativa da je uvek moguće izbeći gužvu. Bitno je samo razmišljati van okvira.

Život samaca može da bude interesantan kao i ako imate saputnika/cimera. Kada pređete u kategoriju bračnog para sa decom stvari postanu komplikovanije. Obdanište, bejbisiteri, osiguranja (život, zdravstveno, stomatološko, kola, druga kola, stan/kuća…) se polako kaleme na osnovne troškove tako da ubrzo shvatite koliko zaista košta život.

Naravno, možete izabrati da ne plaćate razna osiguranja i da rizikujete. Onda kada se nešto desi očekujte debelu cenu. Pri rentiranju kola imate 3 različite vrste osiguranja i kombinacije istih. Tako da jeftina cena rentiranja naraste znatno nakon osiguranja.

Osiguranje je tako dobro izračunato. Primer: žene od 20-40 godina starosti imaju veću stopu osiguranja zbog velike verovatnoće da će zatrudeti u tom periodu.

Kada čujete komentar “Ne mogu to priuštiti” verujte da ljudi to i misle.

U Americi se sve plaća. Čak i napojnica (eng. tip).

Kada date napojnicu manju od 10% iznosa računa, očekujte da vas pitaju “da li je nešto bilo loše sa uslugom?”. Ako je pritom osoba polu besan Koreanac ispravićete grešku.

Amerika ili ne? Hej, to je zemlja mogućnosti i opcija. Ako želite da uspete i prođete kroz čitav ciklus od početka posla do prodaje i živite od toga u realnim vremenskim okvirima, onda da. Ako želite da živite duže (do kraja) savet je – ne. Postoje lepša mesta sa pristojnom klimom i dobrim zdravstvenim po pristupačnim cenama.

Kuda sada?

Teorija koja se polako uobličava u glavi se tiče prevelike količine informacija iliti overload-a.

Svakog dana, ako dopustiš ili si u takvoj poziciji da moraš, bombardovan si sa tolikom količinom informacija da neke stvari jednostavno moraš da radiš mehanički i da slušaš šta da radiš.

Sve ono što ste videli u američkim filmovima je tačno. Zapitao sam se da li su filmovi neka vrsta treninga u tome kako se ponašati u Americi? Naravno da jesu. Kada vas zaustavi policija na putu, obavezno ruke na volan i slušaj šta ti govore da radiš.

Lanac sendvičara (koje izgledaju nekako bolje tj furaju taj fazon) Subway ima skoro savršenu pokretnu traku gde traku predstavljaju kupci. Postoji jedan put kojim se ide i na svakom koraku se nešto novo ubacuje u sendvič. Počinjemo od hleba, zatim vrste mesa ili povrća, onda sir, dodatno povrće i na kraju zagrevanje ili ne. U svakom koraku je jedna osoba koja radi tačno jednu stvar u procesu.

Takav posao zahteva minimum obrazovanja i može ga svako raditi. Teško da nećete moći da ostanete gladni u Americi.

Ili si mnogo učio i prodaješ svoje znanje za mnogo love ili si mnogo godina radio kao majstor i zanatlija si par ekselans i prodaješ znanje za mnogo love. Sve ostalo se radi za minimalnu platu.

Postoji  i treći put a to je da uspeš i da iskočiš iz proseka ili specijaliste ili zamenjivog minimalca, a to je da budeš na Vrhu.

Taj osećaj je sveobuhvatan u svakom aspektu američkog života.

Činjenica američkog stila života

Na avionskim letovima uvek možeš da pokušaš da platiš i dobiješ bolje mesto, bliže pilotu ili vratima. U klubovima sve se svodi da si na vrhu piramide/kluba iznad svih, imaš najveća i najvišlja kola, najbolje mesto u restoranu (ok najgore je pored toaleta), najbolje parking mesto…

Kada imaš takve ciljeve skoro da ti i ne trebaju lični ciljevi. Jednostavno želiš zamišljene vrednosti.

Biti na Vrhu, znači da imaš dovoljno novca da ne moraš da radiš od ujutru do uveče i da može da imaš svakave statusne simbole ili samo da imaš love.

Ili ćeš dobiti odštetu za bol/povredu, napraviti nešto i patentirati ga, napraviti biznis i prodati ga, kreirati nešto što se zove umetnost i reciklirati je dok ne postane pop art… Drugim rečima uraditi ne svakidašnje stvari i dobro ih unovčiti. Može se reći, postati prepoznatljiva individua koja se izdvaja iz proseka.

Naravno, ovo je samo lično mišljenje. Ne vidim ništa loše u čitavom konceptu, jer je doveo do pomeranja stvari u tehnologiji i nauci.

Tomos (Puch) banda

A ljudi su uvek intersantni i pokušavaju da se organizuju kako bi pripadali nekoj grupi. U roku od pola sata sreli smo nešto kao bande koje ne prave štetu već se okupljaju u usko profilisanu grupu koja pokazuje svoje atribute (u pitanju su bile bande Segway vozača i Puch motociklista (Puch je isto što i Tomos)).

Sve mora da ode... čak i strana kola

Čini se da je Amerika ili bar delovi, jedan veliki eksperiment urbanog planiranja. Koncept predgrađa i kreiranja velikih tržnih centara radi nedeljnog snabdevanja je imao svoj životni vek i iz njega su proizašle dobre stvari. Fine kuće sa okućnicom i prostorom za decu su ideal koji mnogi ciljaju. Naravno, ovakav stil donosi i određene rizike npr. divljih životinja.

Kuće su u 99% slučajeva napravljene od drveta i veoma se brzo grade. Sa druge strane podložne su svim godišnjim dobima i temperaturnim promenama, što znači da je automatska i centralna klima prioritet, jer vas npr danju hladi a uveče greje.

Interesantna stvar koju sam čuo se tiče školovanja. Prva 2 razreda osnovne su zajednička a posle kao da ne postoji koncept odeljenja kao takvog, već klinci već sa tih 9 godina biraju šta će slušati od predmeta. Naravno potrebno je ispuniti određene zahteve koje propisuje država ali ne postoji mogućnost stvaranja prijateljstava na koja smo navikli.

Kako izgleda američka kuća

Sa druge strane, takvo ustrojavanje forsira ljude da prijateljstva i prijatelje biraju na daleko brži i  možda iracionalniji način.

Potrebno je ući bar jednom u super market makar i tematski (elektronika/hrana/odeća) i pokušati obići i pogledati šta se sve nudi. Od takve količine raznovrsnosti jedini način je impulsivna kupovina. Ili će biti dizajn proizvoda ili prethodna analiza koja je ostala u memoriji. Mnoge stvari su približno iste sa cenom tako da implusno reagovanje ide ka stvarima koje privlače pažnju. Dobro dizajnirana stvar košta u svakoj kombinaciji.

Ovde samo hoće pare sad i na siguricu pa do sledeće prilike. Niko ne planira da živi sutra.

Opušteno letenje preduzetničkim vodama

…članovima akademije…

Tako počinje zahvalnica filmskih stvaraoca kada dobiju Oskara.

Ja bih želeo da se zahvalim SRP-u, poreskoj upravi, velikim poreskim obveznicima, malim poreskim obveznicima kao i zrncu, ne… iskrici razuma “nekoga” u birokratiji Republike Srbije, pošto su mi napravili posao.

Posao u pozitivnom smislu.

Dokumentacija o radnicima (prihodi i sl) poznati kao MUN obrazac se mogu dostaviti i elektronski. Kako postoji infrastruktura za elektronsku dostavu materijala, ali samo za velike poreske obveznike, SRP je predložio korišćenje ovih mogućnosti i ostalima.

Posao se svodi na kreiranje tekstualnih fajlova koje Poreska uprava uvozi u svoj informacioni sistem. Uputstvo koje je dostavljeno obveznicima nije savršeno ali posle 2 iteracije se sve ispeglalo.

Još jednom se zahvaljujem Poreskoj upravi i SRP-u. U bliskoj budućnosti očekuju se mnoga lepa poboljšanja.

Korisni linkovi – elektronska prijava poreza, ostale preporuke SRP-a o poreskom postupku, ostale preporuke.

UPDATE: PKS je u saradnji sa Poreskom upravom pokrenuo elektronsku prijavu PDV-a. Do 2011.godine sva komunikacija će biti elektronska. Jeee!

Ford model B

Keruak je napisao “On the Road” (iliti “Na putu”) i započeo istoriju. Ja je neću pisati, već navesti šta sve čovek može da shvati ili nauči u Americi.

Austin ili Ostin je glavni grad američke države Teksas. Imao je neverovatan rast tokom “.com” (dot kom) ere koji se nastavio i posle kraha tog modela poslovanja. Kako je veliki broj visoko tehnoloških kompanija odlučio da se stacionira ili napravi pogone postoji ogromna baza obrazovanih ljudi (Dell, 3M, IBM, HP, Cisco, Intel, Samsung). Neki kažu i da je sve to zbog gosp. Buša koji je tokom svog mandata stvorio mnogo olakšica ovim kompanijama.

Isto tako Univerzitet Teksasa je veoma jak i obrazovanje je na ceni. Mogu se slučajno pronaći i neke firme koje su zaboravljene (Borland).

Nema žurbe niti nervoze. Jednostavno, prostora ima za sve i nema uskih puteva niti nekih zakrčenja. Bitna stvar koju treba znati kada se vozite putevima u Teksasu (i još nekih državama, ali ne u svim) je da bukvalno pratite znake ili oznake na putu. Šta to znači? Ako negde piše “SKRENI” onda skrećeš. Sa uglavnom svakog isključenja postoji mogućnost da se čovek vrati nazad. Kada negde piše STOP onda staješ ili te očekuje kazna ukoliko ima policije. Kada negde stoji STOP i ALL WAYS onda sa linije zaustavljanja kreće prvi onaj koji je prvi stigao na liniju. Uvek poštujte ograničenja. Mada iskreno rečeno, putevi su nekako tako napravljeni da čovek koji vozi ima osećaj koliko može brzo da ide. Kada se put skupi na 2 trake ne osećaš se baš najprijatnije kada juriš 120. Ah, da. Sve se računa u miljama.

I uvek koristite GPS.

Billy the Pljuc - Bane Kerac - U tem Teksasu...

Uglavnom se voze kola sa automatskim menjačem. Mislio sam da je takav način vožnje za curice i sada povlačim reč. Ko je to smislio treba da dobije medalju.

Nema kauboja i kaubojki, već mnogo visoko kvalifikovane radne snage. Kauboji se mogu naći u Dalasu.

Sve radnje, prodavnice, restorani imaju maksimalno predusetljive radnike. Ako neko kaže da je to sve isforsirano, mogu da mu kažem “hej, tako je u svakom poslu. ako ti nije dan to ne mora da bude i loš dan kupca”. Na kraju dana taj kupac stavlja hleb na prodavčev sto.

Neke stvari treba da naučimo od druga starog

Vlasnik firme preuzima rizik poslovanja, pronalaženja posla, isplate plata, paženje i maženje zaposlenih kako bi se posao završio.

Zaposleni u firmi imaju obavezu da završe posao u predviđeno vreme bez preterivanja sa resursima.

I sve ovo pod premisom da se posao radi u normalnim uslovima (bez mobinga, igranja sa sindikalnim aktivnostima, pauzama od nekoliko sati, trošenja resursa kompanije za lične poslove).

Ako se sve uzme u obzir, zaposleni treba da ubire plodove svog rada i zarađuje ekstra za odlične rezultate. Vlasnik/vlasnici preuzimaju rizik mnogih stvari i očekuju da ubiru plodove svog uspeha koji se meri vrednošću firme i eventualnom prodajom.

Da, zaposleni jesu uticali na to da firma vredi, ali je rizik sav na vlasniku ili vlasnicima. Privatna firma nije OOUR (Osnovna jedinica udruženog rada) ili SOUR (Složena jedinica udruženog rada) gde je navodno vlasnik firme svaki zaposleni.

Uvek postoji ugovor između firme i zaposlenih prema kojem se definišu uslovi rada između dve strane. Kada se ne poštuje ugovor svaka strana može da bude nezadovoljna i traži rešenje.

Korporativno roblje, kako definišu one koji rade za firme bilo koje vrste, je nepotrebno kvalifikovanje, kako ne mogu svi biti preduzetnici. Postoji veći broj ljudi koji želi da radi bez rizika tj ličnog rizika ili dodatnog angažovanja. To je normalno i ljudski. Ali nema potrebe tražiti hleba preko pogače.