Onda kada ste na autoputu

North Korea - Highway
Autoput u Severnoj Koreji – Roman Harak via Flickr (CC BY-SA 2.0)

Da li ponekad imate osećaj da je preduzetnički život veoma sličan vožnji po Beogradu (ili nekom od glavnih gradova bivše države) gde imate veliki broj ulica ali toliko jednosmernih, sa toliko znakova ograničenja, da u slučaju da ne znate zaista mesto na koje ste krenuli, u slučaju da promašite pravo skretanje, neizostavno morate napraviti prekršaj da biste se vratili i stigli gde ste naumili, dok bi vam praćenje svih pravila i znakova oduzelo vremena, goriva i kilometraže i živaca? I ja. Svaki dan.

Sistem nije koncipiran tako da je dopuštena greška – i ako nije savršeno, onda nije dobro i svako može da vas drži u šaci jer je siguran da ste negde nešto prevideli ili napravili prečicu, koja se itekako plaća.

Svaki dan proveden na nekom drugom mestu ili u razgovoru sa nekim “odande” vam daje drugu perspektivu. Ne toliko perspektivu posla koliko birokratije i zakona. Zakoni su u manjoj ili većoj meri isti, sa nekim stvarima koje su jasnije i toliko puta primenjivane na jasan i jednoznačan način – da su postali standard koji nije ne namerava da prekrši. Greške su moguće i svi su ih itekako svesni. Stvar je u tome da to nije kraj sveta i da se sve da ispraviti. “Punjenje budžeta” i “znate – moram” nisu ni u jednom rečniku predstavnika zakona ili administracije – niti se komunikacija i naplata zasniva na strahu države prema preduzetnicima.

Princip mafije na Siciliji i jugu Italije je da one koji ne plate, kompletno unište (tj poslovanje) iako nečiji biznis može doneti novac kasnije samo ako mu se da šansa. Bolje je ugasiti nekoga. Jer će novi doći svakako – i tako u krug.

Na autoputevima u inostranstvu lako možete da, onda kada shvatite da ste napravili grešku, okrenete i vratite nazad. Putevi su nekako širi i opcije za skretanje brzo dostupne. Svakako izgleda da je trava zelenija tamo gde se zaliva češće.

Kako izbeći samodestruktivnu zamku etrgovine u Srbiji?

Unfinished Business
Nezavršena posla – tamahaji via Flickr (CC BY-NC 2.0)

Skraćena verzija – stvorite svoju e-trgovinu van ove zemlje, upravljajte odavde i uživajte u životu. Zaboravite borbu sa vetrenjačama i gubljenje vremena ispravljajući državni aparat koji se trudi da ispuni formu i izbegava poslovan odnos između privrede i države.

TL;DR – Zbog čega etrgovina ne uspeva u Srbiji?

Za početak – pitanje koje je postavio jedan od starijih članova Privredne komore Beograda i koje je iniciralo okrugli sto – je verovatno iz ugla PKBa veoma relevantno, ali za nekoga ko je u privredi, stvara posao, prodaje znanje/iskustvo, sa svim prstima na broju obezbeđuje platu sebi i drugima kao i porez državi – je krajnje pojednostavljeno.

Zašto se procenat korišćenja e-trgovine u Srbiji pomerilo za 0.3% sa 2013 na 2014-tu godinu?

Odgovor nije jednostavan, jer slušajući predstavnike državnih organa i onih sa druge strane – koji direktno i indirektno žive od e-trgovine, prvi se trude da ispoštuju formu i pojednostave odgovore na pitanja kako na prvi pogled razumeju problematiku dok sa druge strane postoji dublja analiza realnog stanja stvari u svakodnevnoj komunikaciji i preprekama koje ista država stvara.

Da citiramo reči H.L. Menken-a :

Razlog inferiornog čoveka da mrzi znanje nije teško razumeti. Mrzi ga (znanje) zato što je kompleksno – zato što stavlja nemerljivo breme na njegov mali kapacitet za prihvatanje ideja. Prema tome on (inferioran čovek) uvek traga za prečicama. Jedan primer prečice je sujeverje. Cilj je neinteligentno učiniti jednostavnim, čak i očiglednim.

Merimo pogrešne stvari tj država, tako da je statistika pogrešna. Na osnovu pogrešne statistike kao i pogrešnog pogleda na stvari, mnogi donose pogrešne zaključke, reaguju na pogrešan način i usmere one resurse koji zaista nešto i mogu da urade – na pogrešnu stranu.

Ako bi danas dobio pitanje o tome da li da pokrenuti etrgovinu u Srbiji, debelo bih se zapitao da li je veća dara nego mera, promerio dvaput i odlučio da posao prebacim na neko drugo mesto. Zato što je efikasnije, pravila su jasna, nema tumačenja u zavisnosti od položaja zvezda, “čudnog” osećaja u glavi poreskog inspektora ili carinskim manjkom koji treba da se nadomesti.

Verovatno postoje zloupotrebe koje se sprečavaju ali banke ili državne institucije nisu tu da sprečavaju kretanje novca, već da ga teraju da se kreće u legalnim tokovima. Onda kada firme/kompanije prestanu da bivaju viđene kao kršioci zakona a priori, možda, ali samo možda imamo šanse da krenemo dalje.

Da li zaista mislite da su ljudi srećni da novac šalju u kovertama, neimenovanim likovima, po vozaču autobusa ili na neki drugi način? Ovo je najjeftiniji način (kako izgleda na prvi pogled ali itekako je skup) da se novac preseli iz jednu u drugu ruku.

Čak i sa promenama koje je Narodna Banka Srbije uvela i pojednostavila određene procese, banke i ostale institucije se ne pomeraju. Štićenjem svojih interesa zaustavljaju kretanje novca od kojeg žive. Ili ne? Možda su mali biznisi prepreka lagodnom životu u poziciji na kojoj se nalaze. Očigledno je da ne postoji konkurencija.

Institucije elektronskog novca imaju šansu da pojeftine kretanje novca, poreska uprava kao i carina bi mogle da ustanove pravila igre zajedno sa ostalim institucijama kako bi posao (bar što se tiče operativnih stvari) bio predvidiv. I sve ovo se odnosi na neku budućnost i okretanje ka efikasnoj ekonomiji i poslovanju. Možda će i stići u neko  vreme, dok svet i druge države neće čekati one koji kasno stižu.

Predvidivost rada i procesa je osnova zdravog biznisa. Život nije predvidiv i svakakve stvari mogu da krenu po zlu, i one se odnose na klijente (kako kompanije žive od isith) i odnose ali ne i na stubove i infrastrukturu koju država obezbeđuje zarad lakšeg poslovanja.

Naravno da je potrebno vreme za adaptiranje zakona, tumačenja, novih situacija, obuka računovođa i banaka za novu ekonomiju – ali je danas 2015-ta. Gde ćete biti za 5 ili 10 godina? Da li ćete razvijati sistem koji pokušava da se prilagodi stanju lokalu ili ćete tražiti svoje mesto pod suncem van granica ove zemlje?

 

Jedan dan na trkama

Krajem avgusta 2015.godine imao sam prilike da posetim Indikar stazu u Sonomi, Kalifornija sa prijateljima. Kako nisam veliki ljubitelj auto trka pokušao sam da se tih nekoliko sati učinim zabavnim – kako baš i nemožete da pričate sa ljudima – kako je buka neverovatna.

Sledeća dva sata sam proveo slikajući, pišući i snimajući video snimke onoga šta se dešava kako na  i oko trke.

Posle par dana sam dobio komentare od prijatelja i poznanika da skoro nisu videli bolji dodatni sadržaj uz trku koju su pratili na televiziji.

U par rečenica @serceg  mi je objasnio šta gledaoci ovog sporta vole, žele i traže a ne mogu da dobiju od komentatora i snimka na televiziji. To možete nazvati brifom (eng. brief). Sve ostalo je posvećenost zahtevima i očekivanjima klijenta.

Čovek u areni

"Gold Out" Arena View
Paul Nicholson via Flickr – Zlatni pogled na arenu (CC BY-NC 2.0)

Ne računa se kritičar; ili čovek koji ukazuje na to kako je snažan čovek posrnuo, ili gde je onaj koji čini stvari mogao uraditi nešto bolje. Sve pripada čoveku koji je zaista u areni, čije lice je neprepoznatljivo od prašine i znoja i krvi; ko napreduje hrabro; ko greši, ko ne uspeva i ponovo se vraća, jer ne postoji pokušaj bez greške i neuspeha;  ali koji je zaista tu da uradi stvari; koji poznaje veliki entuzijazam, veliku požrtvovanost; koji troši sebe za cilj vredan žrtvovanja; onaj koji poznaje trijumf u velikom dostignuću, i koji u najgorem slučaju, ukoliko ne uspe, znaće da nije uspeo sa velikom smelošću, tako da njegovo mesto nikada neće moći zauzeti  hladna i plašljiva duša koja nikada nije iskusila pobedu ni poraz. – Teodor Ruzvelt

Čovek u areni – odlomak iz govora  “Građanin u Republici” iznet na Sorboni, u Parizu, Francuska 23.aprila 1910.godine

Web programer od 2000 eura

Kao neko nadovezivanje na stari blog članak od pre 5 godina – ovaj će se osvrtnuti na realnu ponudu i potražnju za ljudima u sektoru senior programera. Sam naslov je tu da vam privuče pažnju.

A programmer's bookshelf
Programerska polica sa knjigama – Howard Chalkley via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Ovaj članak je nastao kao sažetak mnogobrojnih razgovora na temu znanja i vrednosti koje programeri donose.

Svakako da je pozicija programera najuočljivija kako se o njoj priča naširoko u svim sferama života ali je poenta ista za sva zanimanja – gde je potražnja velika, ponuda mala a konačan novac koji kompanija (ne programer) okreće bitno velik.

Ko su nove rok zvezde programiranja?

Iskreno pitanje je da li su to zvezde? To su mladi momci i devojke koji imaju široko znanje programiranja, stav da sve znaju (ili ako ne znaju mogu da se prilagode i nauče brzo), labav odnos prema autoritetima ili menadžerima, sopstvenu radnu etiku i tempo, nelojalnost kao ni osećaj pripadnosti organizaciji u kojoj rade. Ovo nije loše kako su ljudi okrenuti sebi – stim i da kompanije traže ljude koji će biti malo duže i sa drugačijim odnosom prema poslu.

Zahtevaju pogled na širu sliku i povlače se onda kada saznaju kompleksnost i traže precizne liste zadataka.

Zašto uopšte imaju tolike plate?!!

Potražnja za programerima, pogotovu onima koji zaista znaju i koji vrede je neverovatna. Mnogobrojne kompanije su saznale da u Srbiji cena programera ide i do 20% od cene koju bi platili za nekoga u svojoj okolini. Drugim rečima mogu imati 5 programera umesto jednog u svojoj matičnoj zemlji.

Sa druge strane programera ima malo. Pogotovu onih koji znaju svoj posao i efikasni su. Veliki razvojni centar za softver u Srbiji je proširio svoj fokus sa fakulteta na srednje škole a razmišljaju se i o osnovnim školama za početak stipendiranja i obezbeđivanja buduće radne snage. Jednostavno nema dovoljno ljudi a i postojeći se pomeraju samo sa ciljem veće plate, boljim uslovima i manje rada. I dalje, ovo su sve legitimne stvari.

Poslednja rečenica je napisana iz ugla poslodavca tj kako poslodavci vide stvari i ne gledaju na njih iz lošeg ugla. Svi razumeju kako ljudi funkcionišu i to je u redu. Problem nastaje kada kompanije počinju da se takmiče samo sa platom kao jedinom šargarepom koju nude budućim zaposlenim.

Tim takmičenjem se nerealno podiže cena programera (čak i onih ne tako dobrih) koji prestaju da budu dostupni startapovima, privredi, standardnim poslovima i kompanijama.

Odnos prema poslu i kvalitet ljudi

Sticanje tehničkog znanja je jedna stvar, dok je organizacija i usvajanje standardnih procedura funkcionisanja u timovima potpuno druga stvar. Programiranje nije samo pisanje koda, već i razumevanje tehnologija, deljenja koda, dokumentovanje, razrade planova i deljenje zadataka.

Vuk samotnjak iliti senior programer koji ne ume da komunicira, prenese znanje, objasni timu određeno rešenje, sluša nadređenog, dokumentuje urađeno – nije vredan kompaniji. Ali se dešava da se takvo ponašanje toleriše – kako nema boljeg rešenja tj zamene.

Svaki iole ozbiljan projekat, koji je dobro organizovan je itekako iscepkan, razložen tako da udari na organizaciju sa odlaskom i dolaskom ljudi minimalno utiču na projekat. Problem je u tome što baza dostupnih ljudi nije velika, tako da se odlasci nemogu dopuniti sa novim ljudima.

Odnos prema poslu je veoma podeljen između starijih programera i mlađih – kako svako traži nešto za sebe. Stariji programeri (i programerkinje) traže predvidiv put, stabilno okruženje, normalan menadžment, razumevanje odluka vođe projekta, osiguranje kroz redovnu platu. Mlađi (lični pogled) uživaju u životu i sve je podređeno novcu, jednosmernim odlukama (njihovim idejama koje se moraju realizovati ili nikako), spremnosti da dobiju povratnu informaciju i nespremnosti da prihvate i povinuju se suprotnom stavu, čestim prelascima iz firme u firmu, punjenju CVa referencama i podizanju plate na osnovu referentne tačke iz prethodne firme – ne obraćajući pažnju na sopstveno znanje i iskustvo.

Svakako da je prethodni pasus lično mišljenje i pogled na industriju kao i na većinu ljudi i da postoje izuzeci.

Kako ljudi u struci vide obične, dobre i odlične programere [Quora].

Sedam godina u Srbiji – lekcija iz standarda (87)

Prošlo je malo više od sedam godina od kada je nastala ova kompanija. Teško da može da se poistoveti sa 7 godina na Tibetu ali su iskustva neprocenjiva.

Svakako, mnoge činjenice tj mišljanja koja ću izneti nisu hiperlokalizovana (npr Beograd, Srbija, Balkan) već su stvari koje su u ljudima i njihovom ponašanju. Verovatno su moja razmišljanja na tu temu “pokvarena” samim preduzetništvom i drugačijim pogledom na posao / život ali ste sami odlučili da pročitate sledećih nekoliko rečenica.

Fossland's Standard Gas Station, 1956
Fosslandova Standardna pumpa na putu (1956) – Allen via Flickr (CC BY-NC 2.0)

Standard i kvalitet počinju da padaju onda kada nema više rezervi novca. Postavite se u situaciju da nema posla, nema protoka novca, klijenti ne mogu da plate vašu uslugu ukoliko je toliko skupa da u njoj ne vide boljitak za njih. Tada imate ljude koje trebate da platite, račune da podmirite – itekako ćete raditi bilo šta za daleko manje novca samo da biste preživeli. Ili jednostavno kažete game over i zatvorite firmu uz minimum troškova.

Dvostruki standardi ljudi koji rade što na crno što na belo. Ako ste primetili robovlasnički odnos između radnika i gazde koji šikanira, izlaže mobingu zaposlenog, forsira rad od preko 12 sati, seksualno  jeuznemirava a pri tom ta osoba potajno kuka, deli svoje probleme sa okolinom, ne sme ništa da kaže “gazdi” i ponaša se kao taoc, znaćete o kome pričam. Onog trenutka kada se desi odlazak u uređeni sistem – sav frust se provaljuje na firmu u koju odlazi. Sve je drama, svaki komentar je procenjen više puta pokušavajući da se pronađe seksualna crta na osnovu koje će osoba kukati ili tužiti, svaki prekovremeni minut generisan ležernim pauzama će biti problem koji je stvorio poslodavac, itd. Nije pravilo ali je viđen toliko puta da teško da je slučajnost. Verovatno ima veze sa Stokholmskim sindromom ali to ne treba da interesuje poslodavca. To je problem zaposlenog.

Zakoni nisu isti za sve – i tu dolazi slatki mali uplašeni preduzetnik koji se boji velike strašne državne administracije u vidu Poreske uprave i ostalih organa. Zakoni jesu isti za sve, mnoge opcije koje postoje u zakonu nisu dostupne mnogima kako nemaju veličinu propisanu zakonom pri kojoj se takvim firmama omogućavaju razne opcije koje izgledaju krajnje nerazumno. Pitanje je samo dobrog (da ne kažem sposobnog) računovođe i poreskog savetnika koji je spreman da uđe u igru i za malu kompaniju. Većina ljudi je uplašena “šta može da im se desi” ako postavljaju pitanja i traže svoja prava, ali je stvar u nivou standarda koji očekuju od države. Ako očekujete više, tražićete više i dobićete. Kako se realizuju zakoni – to je već druga priča.

Održavanje standarda komunikacije – onda kada imate nervozne klijente (tj sami ste ih birali) njihova komunikacija kao i reči mogu da se spuste ispod prihvatljivog poslovnog tona. Mnogi ne naprave rez i ne zahtevaju da se ton vrati na prvobitni nivo iz straha da će izgubiti klijenta. Jedina stvar koju ćete dobiti zahtevajući dizanjem standard će biti poštovanje pokazivanjem da držite stvari u svojim rukama. Ako popustite pokazaćete da ste beskičmenjak.

Standard biranja klijenata – kako je poslovno okruženje zasnovano na pogrešnim knjigama, filmovima i predavanjima zasnovanim na teorijama iz 80tih, koje su implementairane u monolitnim i korporativnim okruženjima sa mngo hiljada ljudi, koje je sumanuto koristiti u preduzetničkim vodama u 21.veku, koje su uzgred-budi-rečeno zastarele, gde se prihvata svaki klijent ma ko bio – je put u propast. VI IMATE PRAVO DA NE PRUŽITE USLUGU SVAKOME KO UĐE NA VRATA. I to nije ništa loše. Čak je i poželjno. Nije svaki posao za vas.

Lista svakako nije konačna i slobodni ste da je dopunite – šta ste vi naučili o standardima u poslovanju?

Očekujte neočekivano

U pitanju je deo događaja kada je Šon Koneri dobio nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta. Mnoge kolege su delile sa prisutnima  dogodovštine koje su obeležile godine rada ovog velikog glumca.

Na red je stupio Ian MekŠejn, pričom sa snimanja Terorista.

Nakon večere sa jednim od finansijera filma u Oslu, Norveška – koji je obezbedio avion (u kome se dešava 40% radnje filma) pozvao je Šona i Iana u salu za razonodu.

U sali su došli do ormara u kome je bilo različito pešadijsko oružje, puške, bazuke…

Imam i dva tenka na selu da nas ne uhvate nespremne kao četr’es druge.

Čemu ova priča.  Ljudi su slični svuda na ovoj planeti. Imaju svoje strahove, ideje, planove koji su itekako slični onima koje imate u svojoj zemlju. Ako jedan norvežanin ima određene strahove i radi na njima kako bi ih umanjio, takođe i vi imate priliku da svoje strahove ili ideje prenesete na globaln nivo ili ih rešavate lokalno.

Mnogi problemi koje i vi imate, muče negde nekoga iz Indonezije ili Kariba, i vi imate rešenje. Bez automatskog oružja.

konsalting sa dušom