Zapošljavanje crnaca u zemljoradnji - Cliff via Flickr (CC BY 2.0)

Zašto ne zapošljavamo 1000 ljudi?

Employment of Negroes in Agriculture

Zapošljavanje crnaca u zemljoradnji – Cliff via Flickr (CC BY 2.0)

Nedavno sam dobio pitanje zašto ne zapošljavamo ljude kada postoji percepcija da imamo uspešnu firmu.  Očigledno je percepcija ljudi da uspeh znači širenje sa poslom i sa ljudima.

Ovo uglavnom jeste tačno kada imate lepe zalihe keša, investitora koji finansira rast ili jednostavno imate sindrom boga i nedodirljivosti i imate brod koji samo čeka da udari o stenu.

Odgovor na sumanut rast u ljudima izgleda ovako…

Mene ne interesuje da se slikam za televiziju ili novine – nije mi cilj – kao što me ne interesuje da dovodim ljude koje ne mogu da platim. Da bih mogao da zaposlim 1000 ljudi moram prvo da nađem posao da bi tih 1000 ljudi radilo. Ako nemam posao, doveo sam ih na mesto gde 1000 ljudi može da čačka nos i tvrdi da je zaposleno. Da li oni rade? Apsolutno ne. Da li treba da investiram u nove ljude? Apsolutno da – ali veoma pažljivo zbog priprema za rast.

Da li znate šta je sve potrebno da bi se uposlilo 1000 ljudi? Veoma masovna proizvodnja i veoma jednostavni poslovi. Uglavnom manuelni. Bilo šta kompleksnije zahteva obuku, testiranja, adaptaciju – da bi posle par meseci imali ljude koji su sposobni da rade.

Moja prva odgovornost je prema ljudima koji već rade i koji privređuju. Bitni su mi i novi – ali novi treba da se prilagode firmi a ne firma njima.

Želim da zapošljavam ljude onda kada imam potrebu za njima i kada postoji opravdanje u poslu za istim.

Zapošljavanje regulišu protok novca (a pod istim – plaćanja kupaca, troškovi, profitna stopa), potrebe za resursima, faktori kao – prostor u kome se nalazite, oprema na raspolaganju, zakon (odnos polova, osobe sa invaliditetom, sindikati…).

Ako mislite da je lako zaposliti osobu, razmislite ponovo. To nije tako lako. Baš zato što je teško – olako zapošljavanje govori o lakomislenosti i jeftinom odnosu prema ljudima. Svaki put kada čujem da se dese masovna zapošljavanja setim se jeftine produkcije tek toliko da se zabavi narod.


 Share
Nadolazeća oluja - Richard W via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Modeli, kalupi ili kako naučiti mlade onome šta je zaista bitno – lekcija (68)

Thunderstorm

Nadolazeća oluja – Richard W via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Od 2007-me traje konstantno upoznavanje sa mladima koji žele da napreduju, uče, razviju novu sposobnost… Svaki put je to novi izazov, jer kako mi se čini, svi oni koji dolaze imaju sve manje strpljenja, sve manje tolerancije i sve manje znanja.

Daleko od toga da onda kada stignu ne dobiju sve te tri bitne stvari – strpljenje, toleranciju i znanje. Mene brine da iz ovog subjektivnog osećaja (kojeg je teško izmeriti) ti elementi početništva ne bivaju lakši niti oni bivaju spremniji.

Teško da možemo uticati na njihov razvoj do onog trenutka kada dođu kod nas. Možemo razmišljati o razlozima smanjenja ovih kapaciteta, ali mislim da je to razmišljanje za neki drugi tekst.

Jasno je da znanje koje usvoje u školama daje određenu osnovu i da imaju određene talente koji nisu razvijeni. Pred mene ili nas – poslodavce, direktore, menadžere – dolaze mladi koji su spremni da rade ali ne znaju kako. Šta god da im se predstavi kao model – prihvatiće – ne postavljajući pitanje.

Shvatate tu količinu odgovornosti? Shvatate li sve probleme koji nam stižu svakim danom?

Onda kada roditelji shvate da im deca nisu završila na šikaniranju vlasnika iz pakla, i da postoji šansa da im dete iole normalno funkcioniše, kreće indoktrinacija “kako je to bilo u moje vreme”… U to vreme bilo je više stotina radnika u kompanijama, postojala je organizacija sa više slojeva, bilo je mnogo nerada, neškolovanih direktora/rukovodioca, dosta škarta i gledanja kako se hvata krivina.  Veoma brzo, ovakve priče nestanu iz dečjih glava. Realan posao XXI veka je transparentan, merljiv i kontrolisan – tako da nema mesta lezilebovićima.

Kada rastete iz dana u dan, i gradite tim ljudi (kako onih koji imaju tako i sa onima koji nemaju iskustvo) svaki dan je borba između troškova, prihoda, rasta, razvijanja ljudi, komunikacije sa klijentima, unapređenju poslovnih procesa, stvaranju strukture…

Da li je to pravi model ponašanja tj razmišljanja o kompaniji za koju ti mladi ljudi rade? Nekako je nerealan ali je jedini u zemlji – koji može doneti nešto novo, neku novu dimenziju, znanje. Otuda i dobra karma svih onih koji su bili i otišli kao i onih koji su tu.

Strpljenje, tolerancija i znanje – ključni elementi dobrog početka su na plećima vlasnika, direktora. Pokušajte da shvatite količinu energije, snage, tolerancije i strpljenja koje sa strane menadžementa moraju da se ulože u nove ljude radeći na ovim stvarima.

Učenje i indoktrinacija dobrih stvarima je težak i odgovoran posao. Nekada izgleda tako lako – dok je u stvarnosti skoro uvek suzdržavanje od psovanja i pucanja.

Vidim da su zadovoljni, iako nekada rade više od 10 sati. Prihvataju olako odgovornosti, opeku se i sledeći put bolje procene. Počinju da shvataju sopstvena ograničenja i kako mogu da ih prevaziđu.

Veoma je lepo videti ih kako rastu i razvijaju se.

A nekada je i teško ubaciti se u njihov film. Jer moja generacija je prihvatila mnoge stvari i pokušava da prenese modele ponašanja tim mladim ljudima. Nekako, nisam siguran da su svi ti modeli baš dobri. :) Mada znamo, da ako je legalno, ne dovodi u pitanje moral, pokazuje poštovanje i traži ga u isto vreme, prihvata individualnost pojedinca, razvija transparentnost, pruža konstantno učenje… dobro je.

Razne metode i metodologije su prošle. Načini komunikacije i načini rukovođenja su došli i prošli i ostali su oni dobri – oni koji bolje rade posao. Tako da smo prilično sigurni da znamo zašto nešto radimo i zašto te mlade ljude oblikujemo kako po našoj meri tako i tržišta i nekog novog i boljeg vremena.

Možda ih i ne spremamo za Srbiju već za neke strane kompanije koje će ceniti razvijene sposobnosti i vrednosti. Možda će baš to što su usvojili biti presudna stavka u njihovoj daljoj karijeri. Voleo bih da je tako. Nekada je to, ono zbog čega smo u poslu. Pored novca i uspeha, bitno je i ono šta ostane iza tebe.


 Share

Naponovljiva lakoća vođenja javne kompanije – lekcija (67)

Kao prvo, da razgraničimo termine.

Javna kompanija je ona koja barata sa javnim novcem, tj novcem i investicijama pojedinaca i kompanija koje veruju u napredak. Možda bi bolji naziv bio javna kompanija izlistana na berzi ili akcionarsko društvo ali zarad boljeg razumevanja – javna kompanija (eng public company) je termin.

Ako ste pomislili da je to isto što i javno preduzeće – dobro ste mislili – u pitanju su preduzeća (iliti kompanije) nastale iz doprinosa naših roditelja i njihovih roditelja, investiranjem novcem koji je došao od svih nas, gde su oni kao i mi sada – učestvovali u investiranju (pored plaćanja računa).

Mnoga javna preduzeća nisu na berzi tako da direktno ne raspolažu javnim novcem na gorepomenuti način.

Ali u slučaju da imamo kompaniju koja jeste na berzi, koja ima akcionare (one koji su ulagali kroz bilo koji vid – kao fizičko ili pravno lice) bitno je znati ko odgovara kome.

Generalni direktor, menadžment, upravni odbor (kao i članovi), komisije – odgovaraju akcionarima. Hajde da ponovimo – odgovaraju akcionarima. To znači da akcionari (oni čije mišljenje odgovara većini) mere/vagaju učinak ekipe koja realno upravlja kompanijom, staju iza njihovih planova koje predstavljaju ili ne, izglasavaju poverenje ili nepoverenje… bave se svojom investicijom.

Dešava se da vlasnici postanu generalni direktori, onda kada upute svoju kompaniju tj svoje čedo u ruke javnosti, zbog svojih dobrih rezultata. To rade da bi dobili pristup javnom novcu koji će omogućiti kompaniji da se brže razvija. Ovaj momenat ima i svojih loših stvari (iz ugla vlasnika ili novog generalnog direktora javne kompanije) a to je da

  • kompanije nije više samo njihova
  • kompanija je javna i kao takva direktor odgovara akcionarima i upravnom odboru koji treba da stoji iza odluka generalnog direktora
  • organski i planski razvoj zasnovan na realnosti nije opravdan već se stvari kreću ka maksimalnom korišćenju resursa i rastu koji mora da se dešava non stop
  • vrednost akcija je glavni motivator akcionara da ulažu i dalje i da stoje iza svog uloženog novca
  • stvari više ne idu tako brzo, kako postoje novi slojevi upravljanja koje treba obavestiti i koji treba da odobre aktivnosti – stoga je planiranje najbitnije
  • nema više kafanskih priča i sl o poslovanju, uspesima i neuspesima kompanije  (što je slobodna volja kada je vlasnik vlasnik)  već se informacije komuniciraju javno i svi moraju biti upoznati a ne samo pojedinci

Sada kada smo razumeli koncept javne kompanije i obaveze kako direktora tako i čitavog menadžmenta kao i akcionara – preostaje nam da razmislimo o maloj promeni pozicije gledanja.

Zašto ne bismo pogledali državu iz ugla akcionara – gde je javna kompanija – država. Gde svaka odluka mora da bude u skladu sa pravima i obavezama koje proističu iz rukovođenja javnim novcem.

Gde direktor i upravni odbor strepe od suda akcionara. Gde direktor ne može samostalno da donosi odluke i da preskače organe upravljanja ma kakav osećaj autonomije ima.

Gde su na pozicijama upravljanja profesionalci koji rade za interes akcionara a ne sopstveni. Jer profesionalci su izabrali svoju poziciju za koju će biti plaćeni i neće se baviti svakim mogućim vidom ceđenja resursa koji im je stavljen na raspolaganje.

Ovo sve naravno stoji u savršenom svetu gde je gramzivost i pohlepa tek zanemarljiva osobina ljudi koja nije toliko ispoljena i gde se profesionalizam ceni.

Shvatanje akcionara, njihove sopstvene vrednosti i vrednosti uloženog novca predstavlja veliki pomak u pristupu stvarnosti. Akcije ili udeli u vlasništvu nad kompanijom kada se dobiju (ne kupe – dobiju) na osnovu neke računice države, u javnim preduzećima – nema tu težinu. Dobijene stvari se ne shvataju sa težinom i otud takav odnos kako prema kompanijama tako i prema državi.

Razumevanje koliko svakog meseca, zaista kompanije za koje radimo, košta naš rad tj koliko košta radni sat, zatim koliko mora da košta sama usluga ili proizvod i koliko odlazi na izdatke (od naše plate) definitivno menja pogled na stvari.  Onda kada čovek oseti koliko daje tj koliko ulaže u državu – počinje da shvata sopstvenu vrednost i počinje da je ceni. Kao i sa akcijama.

Na kraju ću citirati Aeneu, lik iz serijala o Hiperionu,  i njenu poruku, koju možete protumačiti kako god želite, na temu svhe evolucije.

 Biraj iznova


 Share
Reči mudrosti

Oni dani – lekcije (66)

Onda je to neka vrsta slučajnosti. Jer, oni baš i ne veruju u slučajnosti. Čuli su za njih. Ali ih nikada nisu videli ili doživeli - Westray (Savetnik)

Ovako se završava dijalog Savetnika i njegovog poslovnog partnera u trenutku kada poslovni poduhvat kreće naopačke i previše stvari se jednostavno slažu jedna na druge a pritom imaju posla sa kartelom.

Daleko bilo da imamo posla sa kartelom ili nekim nedozvoljenim radnjama. Imamo dane u kojima se događaji slažu, razgovori vode ka tački u kojoj se poklapaju iz najrazličitijih uglova. Onda kada shvataš da svi razmišljaju o istom problemu i svi oko tebe shvataju da suština problema jeste u…

Druga generacija

Posmatrajmo drugu generaciju (ili 1.5) emigranata  ili drugu generaciju migranata (onih unutar zemlje) koji rastu uz svoje roditelje koji su doneli određene odnose, način razmišljanja, sisteme vrednosti… Nova generacija okružena svakakvim novim stvarima, znanjem, društvom, novim medijima – jednostavno raste i razvija se uglavnom dijametralno od svojih roditelja.

Želja i cilj te nove populacije jeste nešto bolje uz efikasnije trošenje resursa i bolji životni standard. Da li nešto može da im stane na put? Norme, stavovi i sve one stvari koje su došle sa roditeljima. Neki nađu balans dok drugi jednostavno odu dalje. Pokretači ekonomije postaju ti novi ljudi/generacija.

Šta se dešava kada ta nova generacija jednostavno odustane od okruženja u kome je odrasla jer ne vidi budućnost? Zbog previše ukorenjenog sistema vrednosti, skraćenog pogleda u bolju budućnost i vrednovanja sopstvenog vremena? Znate o čemu pričam…

Lokalni i studenti iz unutrašnjosti

Primetili ste studente iz unutrašnjosti koji grizu svoje dane na fakultetu ili višoj školi bežeći od svakodnevice i problema koji ih čekaju ako se vrate nazad?

I ja.

Da li ste primetili sopstvenu sporost i ponekad nezainteresovanost samo zato što znate da vas kući čeka stadard i najbolji hotel na svetu?

Zbog čega mnogobrojni ušančeni momci i devojke odlaze van zemlje da rade preko leta, radeći manuelne poslove? Čini mi se da je to zbog toga što žele da urade nešto više, da osete drugu kulturu, potroše vreme i snagu ne bi li doživeli ono šta ne mogu da stvore sebi kod kuće.

Od učenika, rukovodioca do direktora

Poslednja generacija mladih radnika koja je imala kakav-takav trening ili unapređenje sposobnosti, po ličnom osećaju i okruženju u kome sam se razvijao je bila 2008.godine. Svake naredne godine, treninzi bi bili sve ređi i budžeti za razvoj (u međunarodnim kompanijama) sve tanji. Da – počela je kriza. I ne – budžeti se nisu vratili.

Zbog čega treninzi?

Mladi koji počinju imaju elementarna znanja potrebna za ozbiljniji posao. Nakon prvobitne selekcije nailazi se na ljude koji imaju sposobnosti koje se mogu negovati i razvijati kako bi ti isti ljudi mogli da napreduju i da preuzmu pozicije srednjeg menadžementa.

Učeći i radeći tokom nekoliko sledećih godina, razvijali bi se pored top menadžementa spremajući se da preuzmu te iste pozicije kako u trenutnim kompanijama tako i u nekim drugim.

Manjkom treninga, osobe sa izrazitim talentima bi bili uskraćeni za finese i znanja neophodna da pređu iz dobrih u odlične ili možda fenomenalne. “Na osećaj” bi razvijali neke stvari i pokušavali da postanu bolji. Nažalost – uspevali bi poneki. I odlazi napolje kako bi se razvijali bolje.

Zbog čega ovi slučajni razgovori – teme i na kraju zaključak?

Bez društva koje neguje razvoj i guranje dalje, bez investicija u budućnost, bez prenosa znanja i unapređenja, bez gladi za nečim boljim – nećemo imati bolje društvo.

Svi pokušaji da prenesemo znanja – biće rasuti. Pomoćićemo pojedincima da napreduju bez finalizacije prelaska u moćne vlasnike, preduzetnike, menadžere…

Nećemo imati bazu talenata ili izgrađenih radnika/menadžera koji mogu da iznesu breme rada na efikasan i jednostavan način.

Bićemo zauvek ušančeni u manuelni rad i jednostavne procese bez automatizacije i optimizacije. Radeći za minimalan profit kako se znanje ne ceni niti je neko spreman da ga plati. Umanjujući vreme i novac neophodan da vratimo društvu iz koga smo potekli sve one nove i bolje stvari koje nam mogu pomoći da mic po mic napravimo bolje sutra za generaciju koja dolazi posle nas.

Da sve te mlade ljude naučimo da budu gladni i spremni da se suoče sa problemima ovde – na crti.

Fekalije su udarile u ventilator (izvinite na frazi ali je veoma prikladna) i neophodne su drastične mere.


 Pročitaj više...
Kombinacija na sefu - Todd Ehlers via Flickr (CC BY-ND 2.0)

Primeni postojeća rešenja – vreme implementacije

Bank Safe Combination

Kombinacija na sefu – Todd Ehlers via Flickr (CC BY-ND 2.0)

Već godinama unazad koristimo software za izdavanje računa (GrandTotal) koji je dobio svoju 3 verziju za poslednjih 5 godina. Sjajan mali alat koji u potpunosti zadovoljava potrebe izdavanja računa, praćenja klijenata. Primetićete da je u pitanju program za Apple operativni sistem.

Kako raste poslovanje, tako rastu i zahtevi. Praćenje kretanja novca kroz banku, kao i praćenje ulaznih računa. Ono šta je bitno primetiti je da svaki kvalitetan program tj programer želi da se poveže i podeli podatke sa srodnim programima – i da niko ne želi da bude izolovan.

Svakako da postoje programi koji upotpunjuju potrebe kompanije – kako za povezivanje sa bankom (moneymoney) tako i za osnovno računovodstvo (debit+credit, umsatz…).

Sve ovo je normalno i sasvim razumljivo.

Zbog čega ova priča? Priča je o jedinstvenom rešenju koje su predložile dve bankarske grupacije zajedno sa asocijacijom privatnih banaka (primetite inicijativu). Sa ciljem da se prevaziđu zastareli sistemi kao i mnoštvo problema koji nastaju sa aplikacijama za različite platforme, verzijama operativnog sistema a u cilju olakšavanja života klijenata banke – kreiran je otvoreni standard nezavistan od banke za komunikaciju između korisnika i banke FinTS.

Korisnici tj klijenti banke nisu ograničeni već mogu manipulisati svojim računima, slati naloge…

Zašto primeniti postojeća rešenja?

Primenjuju se više od 20 godina i unapređuju se. Web pristup ima smisla u slučaju da je nezavistan od tehnologije (npr onda kada vas teraju da koristite Internet Explorer), ali otvoreni standard vas više ne ograničava ninašta.  Samo dobar programer koji radi prema vašim upustvima.

Koliko ovakav pristup štedi vremena, razvoja, novca? Štedi svima puno resursa. Banke mogu da se bore sa boljim uslovima, kvalitetom usluge… a ne zatvorenim aplikacijama i protokolima, zadržavajući (zatvarajući) korisnike na pogrešan način.

Jedan od razloga zašto smo izabrali Unicredit (tada HVB banku) je bio zbog otvorenosti prema svim korisnicima (kao i nama koji ne koristimo širokorasprostranjene platforme). Da li nam se isplatilo? Previše puta, slušajući o problemima koje korisnici imaju sa drugim bankama.

Da li je teško prihvatiti/uvesti otvorene standarde u bankarski sistem Srbije? Pretpostavljam da nije – kako ne postoje direktni troškovi licenciranja. Indirektni troškovi u ljudstvu kao i u implementaciji, testiranju, definitivno postoje ali su u svrhu poboljšanja usluge. Jasan cilj Narodne banke Srbije treba da bude otvorenost – kao što postoje ustanovljeni protokoli komunikacije između NBS i banaka.

Nije potrebno izmišljati toplu vodu – već primeniti otvorene standarde.

Napomena: ni na koji način nismo u vezi sa Unicredit bankom – već smo samo obični korisnici, zadovoljni uslugom. A želeli bismo da još više budemo povezani – otvorenim standardima.


 Podeli...
Ovde nema prostitutki - Jon Cockley via Flickr (CC BY-NC 2.0)

Seks, laži i tržišna ekonomija – lekcija (65)

No Prostitutes

Ovde nema prostitutki – Jon Cockley via Flickr (CC BY-NC 2.0)

Fasciniranost seksom kao temom koja prodaje – započeli smo ovaj tekst. Obećavamo – biće i seksa, ali sa više nekih težih tema.

Prateći  istraživanje (Levit/Venkateš – 2007) čovek ne može a da ne primeti (uz komentare koji su nastali kasnije u knjizi SuperFrikonomija) kako jedna vrsta ekonomije itekako može da se oslika i na neku drugu vrstu poslovanja.

Konkretno u industriji uslugu (ali i proizvoda).

Prodajom iste usluge tokom niza godina, bez vidnog unapređenja, sam proces postaje lak za emulaciju ili kopiranje, i sve više ljudi počinje da se bavi istim poslom, cena usluge ili proizvodnje opada da bi stigla do minimuma gde profit mogu samo da imaju oni koji imaju veliki obim.

Razmislite koliko ljudi znate koji su započeli sledeće poslove: radnja mešovite robe, pekara, kafić, stolarija, programiranje web sajtova…? Koliko njih je preživelo i sa kojim se problemima najčešće sreću? I ko je na kraju pobedio tj preživeo?

Prateći ekonomiju prostitucije – cena oralnog zadovoljavanja u Čikagu do 2007-te je dramatično pala. Mnogi objašnjavaju ovu čiunjenicu pristupačnosti seksa i spremnosti na svakom koraku.  S’početka XX veka cena je bila dramatično veća – kao nešto apsolutno novo i nikada doživljeno. Problem povećane ponude i skoro nepromenjene potražnje je primećen i u okruženju (Grčka).

Da li usluge koje nudite (naravno ne seksualne) jesu jedinstvene i nikada viđene? Da li pružate nezapamćen nivo kvaliteta – tako da i kada bi postojala konkurencija, ne bi mogla da vam priđe sa kvalitetom? Da li ste se toliko odbili od konkurencije da ste stvorili sopstvenu nišu u kojoj ima klijenata koji mogu da dobiju uslugu samo od vas?

Cena usluga ili proizvoda u tom slučaju zavisi od vaše dobre volje, ekonomske isplativosti klijentu (ako potrošite 30 a uštedimo vam 90, dobri ste 60) i poslovne priče. Ako se cenjkate sa klijentom na osnovu cena konkurencije – onda niste u krupnom biznisu™  već u prenatrpanom segmentu gde se ne ceni kvalitet već samo cena.

U tržišnoj ekonomiji – ako stvorite tržište za svoju uslugu koja se ne može dobiti nigde – imate puno pravo da tražite onoliko koliko želite i da se bavite krupnim biznisom.

Naspram ulične prostitucije postoji i, klasa iznad, poslovna pratnja. U kategoriji poslovne pratnje ne važe pravila ulične prostitucije gde postoji toliko ponude i  ne tako jasno izdiferencirane razlike u kvalitetu. Eskort usluge su specifične, (čitajući  Dr Bruk Magnanti) i usluge koje se pružaju su veoma specifične, gde je umetnost u stvaranju priče na licu mesta u odnosu na potrebe klijenta – itekako potrebna i dobro se plaća. 

Specifičnost vaših usluga se ogleda i u tome da imate razrađene procese, menadžment i automatizaciju. Troškovi koje imate su optimizovani i unapređuju se u svakom ciklusu. Jednostavno, mašinerija je uhvatila zamah i ne staje.

Radno vreme, prosečan prihod kao i zarada “zaposlene devojke” na ulici je daleko veća ukoliko postoji svodnik. Zašto? Samostalne devojke moraju da traže klijentelu, često je ne nađu, moraju da paze na sebe… Ali od 2007-me naovamo, “zanimanje” koje nestaje je baš to zanimanje svodnika. Devojke mogu pronaći klijentelu na mreži i ne treba im posrednik. Ali je momenat “menadžmenta” i organizacije itekako bitan, kao i optimizacija resursa. 

Bilo koja industrija, grana industrije, niša ostaje nepromenjena ili se veoma sporo menja samo ograničeno vreme. Nakon nekog vremena jednostavno postane popunjena mnogima koji cenu rada toliko spuste da se teško kome isplati da radi. Opstaju samo veliki koji mogu da stvore neophodan obim. Stvarajte svoju priču i evoluirajte. I nikada ne budite deo mase.

Some rights reserved by cuatrok77 via Flickr

Vi mislite – ja mislim – lekcija iz percepcije (64)

aquarium

Akvarijum – cuatrok77 via Flickr (CC BY 2.0)

Vi mislite da sam uspeo u životu. Ja mislim da nisam onoliko koliko bih želeo. To ne govori o tome koliko vi grešite već o tome čime se zadovoljavate, šta mislite da je vrh i kakvi su nam ciljevi.

Mene interesuje nešto više što još nisam dostigao, dok se vi zadovoljavate drugim stvarima –  možda manje želite ili manje tražite. Mene interesuje nešto drugo i nisam sasvim zadovoljan. Bitno mi je da čujem šta mislite, zato što (možda) sam možda promašio neki put koji sam prevideo.

Malkom Gladvel u svojoj knjizi “David protiv Golijata” spominje relativni gubitak. Par komentara možemo pronaći ovde.

Samuel A. Stouffer je 1949.godine došao do ove teorije, nastale iz istraživanja o američkim vojnicima na temu društvene psihologije, koja ukazuje na to da “osoba određuje svoj status u odnosu na ljude oko sebe”. Sopstveni uspeh (ali i znanje) merite gledajući svoje društvo i okruženje.

Onda kada čujemo ovakvu rečenicu, shvatimo u čemu je problem…

…Koliko njih zaista ima kvalitete da bude tu gde jeste. (o uticajnim ljudima srpske internet scene) Ne svi, ali su ipak tu gde jesu zato što su se potrudili malo više od ostalih. U zemlji gde je većina ljudi pasivna, malo cimanja vas može dovesti na vrh.  - Nebojša Radović (Eniax)

Naša grupa, naši vršnjaci (peers) su jednostavno na nekom nivou, određenom njihovim okruženjem. Zašto su nam uvek čudni i čudno vredni stranci koje srećemo? Pitamo se kako tako mnogo mogu da postignu za kratko vreme? Kako su tako efikasni i pragmatični? U svom okruženju oni možda nisu toliko prihvaćeni kao efikasni i brzi, ali su za nas fantastični.

Ako izađete iz svog sela, videćete puno i odlučiti da li želite da budete mala riba u velikom  ili velika riba u malom akvarijumu.  Obe varijante su legitimne i sasvim OK. Nekada je odlazak van sela ili grada ili zemlje škodljiva stvar, jer može da vas ukopa najstrašnije jer se osećate inferiorno. Tako da je za takve akcije potrebno imati gvozdenu volju i živce. Biti car u svom okruženju je isto tako dobra stvar. Bar dok se ne vrate novi carevi iz grada.