Makro Vejder – Megadem via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)
Daleke 1967.godine, gospodin Robert Bek je napisao knjigu “Makro ili podvodač” (Pimp). Reformisani makro, posle nekoliko godina zatvora i problema, okrenuo je drugi list i počeo je da živi prema pravilima zakona. Mala plata, finansijski problemi, tek rođena deca, su bili okidač da svoju životnu priču sa mnogo detalja i rečnikom ulice – pretoči u knjigu. O životu makroa. Sama knjiga je bila okidač za razvoj tzv crnačke književnosti i razvoj/proboj mladih pisaca.
Ali ovo nije priča o književnosti. Ovde se bavimo biznisom i vaš cilj je da dobijete neki drugi ugao gledanja na posao, razumete svaku stranu i izaberete najbolji put. Moj put. Zaboravite ovo poslednje, jer samo vas – pimpujem.
Čitajući knjigu, prateći dokumentarac o životu Iceberg Slima (Roberta Beka), možete osetiti šta kako uspevaju da se pokvare mladi umovi, šta je okidač, koliko je lako promeniti nečije mišljenje i kako se utiče na ljude. Na kraju krajeva – makro treba da natera ženu da prodaje svoje telo a zatim novac preda makrou u zamenu za izvitoperenu verziju zaštite/ljubavi – posle ovoga nema dalje.
Ali i dalje… treba da pričamo o poslu.
Par puta u poslovnom životu sam bio u prilici da nemam novca za isplatu ljudi. Verujte mi na reč – to je veoma loš osećaj. Zbog 1001 razloga, kašnjenja plaćanja klijenata, državnih potreba u vidu taksi, prevazilaženja resursa zarad dobijanja novog posla… sve u svemu nekada loša poslovna odluka odvede vlasnika/direktora u pogrešnu stranu. I većini ljudi u toj situaciji nije svejedno. Jer, ljudi su plaćeni za svoj rad i oni omogućavaju kompaniji da stvori vrednost.
Da, ljudi čine vrednost kompanije, pravi broj njih, organizovani na određeni način, sa ciljem stvaranja kapitala ili profita. Verovatno je da ista grupa ljudi na drugom mestu sa drugačijim menadžmentom ne bi uspela da organizuje slikarsku koloniju ali i dalje – za firmu su ljudi važni.
Prvo pravilo podvođenja (pimping) je – budi uvek iznad svoje ergele (eng. stable). A zatim – ne dozvoli da vide osećaj ili osete nešto od tebe, šikaniraj ih, uzimaj im novac, spavaj sa njima ali samo jednoj pokazuj privrženost – nikako osećanja.
LJudi su bitni i u znoju rada svog obezbeđuju sebi za život. Pravi vlasnisi ili direktori to znaju i vode svoje ljude na najbolji mogući način – koristeći razne tehnike vođenja ljudi, poslovanja… Sjajna teorija, koja ima ograničenu praksu. Jednostavno da je sve tako napisano, ne bi postojale firme koje propadaju, odlaze u stečaj… A svedoci smo da je sve moguće i da će se i dalje dešavati. Kao i uvek, bitno je ne posustati.
Makro nema milosti ili sažaljenja prema svojim devojkama. “Ne možeš da radiš zbog zdravstvenih problema? Ne želiš više da radiš i hoćeš da ideš drugde? Samo napred, tu je sledeća koja čeka u redu da preuzme tvoj posao”…
Kažu da onda kada si u kanalu ili rupi, prva stvar koju moraš da uradiš je da – prestaneš da kopaš. Mnogi vlasnici ili direktori, i dalje kopaju. I dalje ulaze u probleme do tačke kada više nije bitno. Kraj je neminovan i samo je pitanje kada će stići. Do tada je samo bitno obezbediti ili sebe ili potomke ili familiju ili bliske – finansijski. Na kakav god način.
I uvek postoji konkurencija. U drugim makroima koji žele da preuzumu ili mesto ili devojke, koji šire teritoriju, policiji koja želi da “uđe” u posao… Veoma opasan svet, sa svojim pravilima, brutalnostima i problemima.
Ali da se sklonimo od tog “drugog sveta”. Pričajmo o poslu.
Onda kada vlasnik ili direktor ne isplaćuje plate dugi niz meseci/godina… a vi ste i dalje tamo – da li znate na šta vas to svodi? Na devojke svodnika. Da, niste vi krivi što je sve otišlo dođavola i što je direktor/vlasnika takav kakav jeste, i zato što zaista volite svoj posao i ne znate gde biste još mogli da ga radite, i zato što ne vidite da postoji neki drugi put, i zato što mislite da će sutra/sledeće nedelje/meseca biti bolje, da će se nešto promeniti, zato što imate kredit/ratu za stan kola i ne smete da napustite posao, ili zato što imate toliko godina da se plašite da nećete moći pronaći adekvatnu zamenu. I verovatno to što vas nije plaćao toliko dugo, baš potresa na svaki mogući način ali to ne zna kako da vam objasni ili da se reorganizuje.
Vi postajete žrtva neodgovornog direktora ili vlasnika, koju on šikanira, ne pruža pažnju, na kraju dana – ne planira da vas isplati novcem za vaše fizičke i mentalne sposobnosti koje ste uložili u svakodnevni rad – zarad isporuke konačnog proizvoda rada koju klijenti plaćaju.
Odgovornost vlasnika/direktora je da prodaju/naplate taj konačan proizvod rada, skupa svojih zaposlenih kako bi pokrio troškove i napravio profit, žonglirajući sa 1000 parametara koji utiči na poslovanje.
Stvarate milion izgovora u glavi kako biste opravdali postupke čekali sledeći mesec ili prvi… Postajete žrtve svodnika.
Za kraj… imam prijatelja koji na prvi znak pimpovanja daje otkaz i odlazi dalje. Itekako ima znanja koja se traže i ne manjka posla. U nekim trenucima posla nije bilo, ali ga je bilo u nekoj drugoj državi. Ne dozvolite da vas šikaniraju i da se odnose prema vama na taj način.
