Đavo dođe po svoje osim ako ga ne isplatiš pre vremena (kada mu to ne odgovara)
Mnogi bi rekli da se ovo odnosi na banke i kredite. Ali to nije uvek tačno.
Može se ticati poslovnih odluka, previda u dokumentaciji, zaboravljene uplate ili isplate… sve one sitnice za koje preduzetnik misli da će se … zaboraviti.
Najneophodnija stvar ili sposobnost koju treba razvijati onog trenutka (ili čak i pre) kako u poslovnom, tako i u privatnom životu – je sečenje repova. U engleskom bi to nazvali “no loose ends”.
Najveći neprijatelj poslovanju je razmišljanje “ma proći će”. Mnogi su se tako opekli i platili ignorisanje. Jedini lek je – pedantnost.
Vraćanje kredita pre vremena, plaćanje poreza ili kamata, zatvaranje dugovanja… Ako ne mislite na to sada, neko će iskopati i iskoristiti onda kada vam najmanje treba.
Postoji razlika između onoga što te interesuje i obavezivanja. Kada te nešto interesuje da radiš, onda se baviš time kada si u prilici. Kada se obavežeš na nešto, ne prihvataš izgovore, samo rezultate. – komentar nastao iz prvih timova koji su počeli sa implementacijom metodologije Šest sigmi (Six Sigma) u Motoroli
Most kralja Aleksandra (1936) – u javnom vlasništvu
U prirodi je našeg narodnog karaktera da grabimo u napred. Izgleda da smo bolji u taktici nego u strategiji. Plahi smo, pa se više povodimo za osećajima koju su obično kraćeg daha. Dok razborito predviđanje u napred, na duge rokove u dalju budućnost, kao da nam pada malo teže.
Uzbudljiv čovek, u svome stalno navijenom osećajnom raspoloženju, hoće da uzme neki pojačani poslovni zamah. U takvom poletnom radu zagrejan čovek stiče pogrešnu ambiciju, da vazda ide samo napred, da se poslovi neprestano granaju i razvijaju. U takvom emotivnom raspoloženju hoće čovek da se kao opije onim što sa čisto poslovnog gledišta tek sporedno. Hoće da previdi uspeh koji je kruna rada, a veću važnost polaže na pokret, na zamah, na parolu: napred, u svima prilikama i po svaku cenu napred.
Mudrost nije u jurenju po svaku cenu u napred, Jer to bi moglo da bude čak i vratolomija! Mudrost je u opreznosti i predviđanju! Valja da znaš tačno proceniti, kad je vreme za prodiranje, a kada je bolje zastati, ustuknuti ili čak prestati sa poslovima i čekati bolja vremena.
Respice post te! Hominem te esse memento! Memento mori! – Pogledaj iza sebe! Seti se da si ipak čovek! Seti se da si smrtan!
Onda kada postaviš sistem i poslovni procesi idu kako treba, nema problema sa naplatom, kada si stvorio menadžement i sektore u kompaniji, kada mnoge standardizovane stvari radi neko drugi, papirologija u firmi i van nje šeta širom tvog poslovnog sveta – seti se – nešto novo (i problematično) će doći.
Niko ne očekuje špansku inkviziciju
Niko ne očekuje špansku inkviziciju – Monti Pajton
O da… snaći će vas nešto nepredviđeno. I nikada nećete biti kompletno spremni. Ali je jedna stvar bitna. Sve što će vam se desiti, već se nekome desilo. Poreske vlasti i kontrola, klijenti koji vas tuže ili koje tužite, problemi sa zaposlenima, fiskalni problemi, kursne razlike, potraživanja… Imate sreće da ste odrasli u zemlji u kojoj mnoge stvari čujete ili vidite i pre nego što uđete u posao.
Iskoristite znanje i iskustvo oko vas da se spremite (makar teorijski) o svim problemima koji mogu da vas snađu. Razmislite o tome gde potencijalno škripi posao i obradite temu. Ne do kraja, već informativno da znate kako da reagujete u početku. Za dalje angažujte profesionalce.
Svrha posla
Svrha posla koji si napravio preduzetniče, je da ti omogući da napraviš korak unazad i sagledaš šta si napravio i da iskoristiš vreme, koje ti sistem, koji si napravio, omogućava.
Zakopavanjem još dublje u posao donosi samo tiho i sporo (nekada i brzo) propadanje. Izbegni zatrpavanje poslom. Jer nikome ne trebaju mučenici.
Korišćenje vremena
Izbegni zamku u koju su mnogi upali a to je da ne dopustiš sebi da se odmakneš i iskoristiš vreme koje si dobio na raspolaganje na najbolji mogući način. Na hobije i prioritete koji nemaju veze sa poslom. Na prijatelje i porodicu – naravno, obrnutim redom.
Vreme koje dopustiš, da ti kompanija koju si stvorio pruži, iskoristi pametno. Kao i uvek, tuđa ruka svrab ne češe. Vreme (i novac) će otići na početku, na sve one poroke koji su svojstveni ljudima. Najbitnije je da vreme (i novac) budu potrošeni najmanje moguće. I naravno da će – svako ko se osvrne – videti da je ipak malo više potrošio. I neka ti ne bude žao. I potrudi se da se završi sa najmanje posledica. Po zdravlje i finansije.
Sledeći korak
Ali sledeći korak mora biti na boljem putu. Zaboravi da si (možda) straćio vreme i keš. Bilo i prošlo. Idi dalje. Idi ka cilju. Makar to bila i penzija.
Ne postoji rizik od gubitka. Gde je rizik u gubitku bilo čega? To je razmišljanje gubitnika. Pobednici preuzimaju rizik pobede. To radite. – Frank Dick OBE
Mercedes – vetaturfumare via Flickr (CC BY-SA 2.0)
Pre 5 godina sam napisao tekst koji je posvećen kolima i tome koliko koštaju. Moja tvrdnja se zasniva na tome da kola dosta koštaju u odnosu na druge načine transporta, nude određene prednosti i da uopšte gledajući isplate se samo ako se ozbiljno voze.
Kada kažem ozbiljno mislim na 3-4.000km mesečno. To su kilometraže za koje biste rekli da su karakteristične za taksi i ne biste pogrešili. Kola itekako imaju vrednost kada se koriste za posao i imaju dobru kilometražu.
U svakom drugom slučaju, kola su izdržavano lice.
Potrošeno na gorivo tokom jedne godine – 30.000km, prosečna potrošnja 7l, ukupno potrošeno 2.861€ ili 0.095€ po kilometru ili 10 centi (u pitanju je dizel).
Na održavanje je tokom godine potrošeno 400€ i postoji još 300€ u sitnicama koje su pomerene za neko bolje vreme.
Ukupna cena potrošenih putarina u zemlji i okolnim državama: 450€.
Gume, registracija, sitnice …cca 350€ za godinu.
Sve u svemu troškovi koje generiše vozilo tokom godine za 30.000km su oko 4.300€. Na mesečnom nivou to je skoro 360€ mesečno ili 0.15€, ne ulazeći u cenu vozila kao i opadanju vrednosti iz godine u godinu što se smatra potrošenim ili izgubljenim novcem.
U tih 30.000km je bilo svega i svačega, i lepog i ružnog, puno osmeha ljudi koje sretneš usput, puno zadovoljstva – i da – vredeo je svaki kilometar. Pogotovu u društvu.
Istina je da vam kola daju slobodu da odete gde želite i kada želite. Ali da li zaista i odlazite gde i kada želite? Da li koristite do maksimuma svoja kola da bi imala tu upotrebnu vrednost? Jer kola se zaista isplate (ne gledajući emocinalnu vezanost i naizgled slobodu) onda kada ih baš vozite. Šta znači da morate da imate dosta vremena na raspolaganju za duge vožnje, a znamo da ljudi koji imaju puno vremena na raspolaganju jesu – bogati ljudi.
Zato je potrebno zarađivati dosta da bi mogli nesmetano i bez razmišljanja voziti kola.
Benedetto Cotrugli: “Della Mercatura” – Presbite via it.wikipedia (CC-BY-3.0)
…Trgovče moje dragi, sve što razuman čovek radi, čini sa nekim ciljem, a ako je tebi cilj da uvek gomilaš pare na pare, da bi ih neprestano gomilao u veri da ćeš živeti hiljadu godina, smatram te nerazumnim čovekom.
Trgovac treba, kako znaš, trgovati sa ciljem da namiri svoje potrebe, a ko to ne radi na pravi način, uvek je u grehu… Kadikad je bolje izaći iz igre u najlepšem času i ne čekati da dobiješ sve, jer nećeš moći onda kada poželiš da izađeš. Stoga, kad najbolje zarađuješ, stani i ne čekaj kraj, jer ćeš možda dočekati siromaštvo…
