Reči mudrosti Pitera Drukera

Piter Druker – najbolji citati

  1. Menadžment radi prave stvari; vođstvo bira prave stvari
  2. Planovi su samo dobre namere osim ako se istog trenutka ne degenerišu u ozbiljan rad
  3. Vreme je najređi resurs i ako se ne upravlja istim ne upravlja se ni sa čim
  4. Najbitnija stvar u komunikaciji je slušanje onoga što nije izgovoreno
  5. Efikasnost je raditi bolje nego što su se ranije radile
  6. Efikasnost je raditi stvari na pravi način; efektivnost je raditi prave stvari
  7. Nema ničega tako besmislenog nego raditi efikasno stvari koje nije trebalo raditi uopšte
  8. Svrha biznisa je da stvara kupce
  9. Najbolji način da predvidite budućnost je da je kreirate
  10. Jedina stvar koju znamo o budućonsti je da će biti drugačija

Preduzetnik, privatnik, profit, zarada, porez, interes – te ružne reči – lekcije iz života (83)

Shame
Stid – Christian via Flickr (CC BY-ND 2.0)

Kada me pitaju šta radim – kažem da sam suvlasnik biznis. Pritom se ustručavam da kažem preduzetnik. Zadrška je tu iz pogrešnog osećaja koji imam da je privatnik ili preduzetnik ružna reč (hvala Dobrila). Ružne reči potiču od mnogobrojnih naslova u novinama, priča između ljudi koje poznajemo – o onom malom broju loših poslodavaca ili gazda koji tretiraju svoje zaposlene malo bolje nego roblje (nekada i gore). Plate koje kasne ili dolaze sa nekoliko meseci zakašnjenja, indirektno ili direktno maltretiranje svake vrste na poslu (verbalno, seksualno…). Zastrašivanje gubitkom posla i ko zna šta sve ne.

Ne želim da budem vezan na bilo koji način sa tom grupom ljudi ili kategorijom i otuda moje opredeljenje da opišem šta radim – suvlasnik u biznisu.

Iako je moj stav prema poslu krajnje jednostavan i okrenut je interesu, kako mom tako (novac) i tuđem (smisleni posao koji meni stvara vrednost a platu zaposlenom) i zdravom okruženju, nemogu ga objasniti ljudima u minuti a da ne budem veoma grub u svojim stavovima. Sopstvena reakcija će proizvesti kod ljudi efekat “Aha, važi. Ti kao nisi klasičan privatnik.”

Privatnik ili preduzetnik su ružne reči (češće gazda). Kao i profit, zarada, porez, interes.

Kada objašavate strukturu troškova i način formiranja cena zaposlenom, veoma često se desi da u momentu kada stignemo do spominjanja profita ili zarade, zaposleni ne razumeju o čemu pričam.

Nekome sa ovim brojem godina nikada nije padalo na pamet da ne razmišlja o profitu u godinama koje zaposleni u tom trenutku ima (dosta dosta manji).

Čak i mala Mia (tada uzrast 9) zna da nešto mora da ostane i njoj.

Profit i zarada su ružne reči. Zašto baš TI (upućeno vlasniku biznisa) moraš da zaradiš na meni?

Zato što želim da isplatim zarađenu platu zaposlenima, platim zakup prostora, platim porez, investiram preostalo u dalji razvoj,  napravim super okruženje za ljude i obzbedim posao, usavršavanje, putovanja i na kraju želim sebi da isplatim platu i deo profita.

Fabričke cene nisu prosta cena proizvodnje – kako bi se pokrili troškovi. To su cene po kojima se prodaje radnjama ili distributerima (mada nisam baš siguran – kako svaki biznis traži profit da bi funkcionisao). Kada vidite popust i do 70% znajte da i dalje tu ima profita za radnju – a onda zatim razmislite koliko je zaista koštala nabavka te iste robe.

Niko ne radi samo da bi pokrio troškove. Ko to tvrdi – ili laže, ili je naivan/nikada nije vodio posao/ima veliku zalihu keša i želi da dopre do mase kako bi generisao profit kasnije ili je jednostavno glup.

Profit je ružna reč i umesto nje se koristi eufemizan – ide nekako/preživljava se. Sve ovo vodi tome da se uspešni ljudi kriju tj ne žele da pričaju o svom uspehu. Što zbog straha od reketa što zbog toga što misle da će biti prokazani od strane svog starog društva, dok u novo društvo nemaju poverenja.

I porez je ružna reč. Niko ga ne spominje zato što je tuđ problem. Uvek je to problem poslodavca (bar je tako dok se nešto ne promeni u zakonodavstvu i finansijama države), kako PDVa tako i zarada (i ostalih poreza). Zaposleni ne zna i ne želi da zna kolika je zaista njegova plata. Kada bi znali da (odprilike) bruto iznos koju firma odvaja od 170.000 rezultira od odprilike 100.000 dinara u džepu itekako bi se pobunili.

Komentar prolaznika na ulici u Engleskoj pre izbora je bio:

“Interesuju me političari koji će smanjiti porez na zarade kako bi imali više novca da potroše na porodicu.”

Kako da ružne reči postanu sredstvo promene društva oko nas?

  • kada vas pitaju šta radite recite ponosno “Ja sam preduzetnik ili privatnik, imam xx zaposlenih i ovog meseca sam isplatio sum(bruto plata)” – tako se začepe usta;
  • podelite sferu interesa sa zaposlenima i tražite da vam objasne kako oni to vide – zaposleni i vi trebate da znate da li ste u istom čamcu. Ako ne dele istu viziju – jasno je ko je suvišan.
  • promenite obračunske listiće tj ne dozvolite računovodstvo da ispljune standardne papire iz svog programa – tražite listiće u kojima je velikim slovima, podvučeno i podebljano napisana KONAČNA BRUTO PLATA a ispod toga neto plata (koja legne na račun), a zatim sve ostale stvari.
  • objasniti zaposlenima da je taj bruto u stvari cifra koju njegov ili njen posao treba da generiše više od te cifre kako bi firma mogla da opstane, oni imali mesto da rade – i da je bitan kvalitet njihovog rada koji će tu cifru obezbediti (ostalo je posao nekih drugih ljudi – ovo je naravno pojednostavljeno)

Suština je o tome da pričamo o svojim uspesima, preprekama, problemima sa ljudima koji razumeju, koji mogu da te posavetuju a to obično nisu uobičajni društveni i porodični skupovi. Morate se družiti sa drugim preduzetnicima ili privatnicima koji imaju zdravo poslovanje, dele slične sudbine, rade u istom ili sličnom okruženju i okruženi su istim iskušenjima.

I interes je ružna reč. Mada me živo interesuje kako to da je interes ružna i prljava reč, kada se van grada itekako koristi da bi naglasila da jedna strana ne vidi zbog čega bi nešto radila – tj traži da se dogovore i nađu zajednički jezik. Definisanje interesa je veoma zdrava disciplina koja onome, ko o istom razmišlja, daje fokus kuda ići i šta raditi. Ako ne postoji cilj, nema ni puta kojim bi išao. A ako nema puta – onda si u besmislenom poslu kojim obezbeđuješ prehranu tj preživaljavanje sebi i drugima.

Tešim se činjenicom (još jedno hvala Močevićima) da smo mi prva generacija preduzetnika neopterećenih politikom, okrenuta sopstvenom radu i iskustvu, vođena željom za uspehom i samostalnim sticanjem bolje budućnosti.

Kako da poletite bez vilinske prašine

Do you believe in magic?
Da li verujete u magiju? – Garrett Charles via Flickr (CC BY-SA 2.0)

 

Zašto nema ko da sluša? Niko ne želi rešenje koje podrazumeva dug vremenski period i ogromnu količinu rada, svi bi najviše voleli vilinsku prašinu, čarobni štapić, ili neki sličan instant ili polu-instant scenario. – Ivan Minić kao odgovor na pitanje kako se dolazi do uspeha

Posećujem te strane zemlje, upoznajem ljude, dešavaju se sastanci, pravi se posao, radi se… i svakako počinjete da radite na neki drugačiji način. Dvominutna rešenja su odlična za rešavanje neke greške koja se pojavila, ali su pripreme, planiranje, kreiranje inicijalnih rešenja itekako posao od nekoliko dana ako ne i nedelja/meseci.

Kao što Ivan komentariše okruženje tako ga i sa ove strane, opisujem u nekom drugom svetu.

Traženjem instant rešenja, vilinske prašine i čuda za što manje novca, uz minimalni trud – tržište (ako uopšte može da se nazove tržištem) propada. Ako nešto nekome treba i isti nije spreman da plati kako bi se posao završio, kako cilj svakog posla (uglavnom) jeste stvaranje određene vrednosti koja se vraća (kroz novac), zašto neko nije spreman da plati i ukalkuliše trošak?

Zato što živite i radite u takvom okruženju.

Onda kada se pomerite izvan tog začaranog kruga, očekuje vas svet koji vaš posao plaća i ne smatra ga za kilogram kukuruza. Smatra vaš posao za nešto što će omogućiti bolju prodaju i neminovni boljitak biznisu.

U zemlji u kojoj se uglavnom izvozi sirovina i ne prerađuje se i prodaje finalni proizvod, gde niko ne želi da se bavi procesom, automatizacijom, unapređenjem, investicijom – vaš rad se stavlja u kategoriju “samo neka radi nekako”. Od vas se ne traži vrhunska stvar već neko instant ili polu-instant rešenje.

Preskakanje u kategoriju pravljenja kvalitetnog i profesionalnog a pritom i skalabilnog rešenja koje iziskuje vreme, resurse i organizaciju, predstavlja veliki problem ukoliko ste “zatrovani” lokalnim nivoom zahtva prethodno navedenih elemenata.

Rešenja od 10€/sat u lokalu se plaćaju 40€/sat ali je i kvalitet isporuke neophodan za tu satnicu drugačiji. Svakako možete da prođete i sa nivoom kvaliteta koda ili konsultantskim uslugama  na drugom tržištu ako svoje kriterijume kvaliteta nište spuštali u lokalu i samo nastavite da radite.

A često to nije slučaj. Mnogi krenu u druge vode i padnu, kako nisu spremni za kvalitet koji se traži iako rešenje radi. Ali se nije previše razmišljalo u širinu i uz dublju analizu.

Tekstovi koji analiziraju ovu problematiku…

Sposobnost donošenja odluka i strah od istih – istine iz poslovanja (81)

Sledeći tekst je prevod dela razgovora između Erika i Džejmsa (više o njima kasnije)…

Kada bih poslao email, i nije bilo bitno kome, svi bi odgovorili čim pre…  Telefonirate nekome i znate da ako nije dostupan, da će odgovoriti što pre i da ćete doći do odluke. Morate odgovarati i nebiti prepreka… Ako lideri u organizaciji odgovaraju brzo, to postavlja dobar stadard za sve ostale…

How to run an effective meeting
Kako voditi efektivan sastanak? – Nguyen Hung Vu via Flickr (CC BY 2.0)

 

Kadgod je moguće izbegavajte paralizu analizom. Mislim da su analiza i podaci super bitni elementi posla. Nebitno je u kakvoj organizaciji radiš, ove stvari moraju da se urade kako treba i moraš imati podatke koji potkrepljuju analizu.

Ali, previše organizacija biva paralisano zbog preduge analize i nemanja pravog instinkta za donošenje odluka. Organizacije odlažu donošenje odluka zbog novih analiza. Takve stvari frustriraju sve u organizaciji.

Sposobnost da doneseš odluku onda kada znaš da nemaš savršene podatke je veoma kritično. Uvek su me učili da je “dovoljno dobra odluka danas je daleko bolja od savršene odluke za dva dana”…

Džejms Voters (James Waters) zamenik direktora za rasporede u Beloj kući – iz intervjua datog Eriku za blog/newsletter “Lajanje na pogrešno drvo“.

Budućnost je samo za nas

El Presidente Barry Hussein Obama - The November Socialist Revolution!
El Presidente Barry Hussein Obama – The November Socialist Revolution! – Benjamin via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Prateći kratku crticu iz početka jedne knjige (koju ću navesti malo kasnije a videćete i zašto) došao sam do interesantnog članka koji objašnjava gde je svet stigao a gde stižemo ili  već jesmo iako se grčevito borimo da ne budemo.

U pitanju je članak “To je 401(k) svet” Tomasa L. Friedmana i odnosi se na stanje stvari u poslu, životu, poslodavcima, evoluciji. Toliko stvari spakovanih u tako kratak tekst.

Ako ste samo-motivisani, ovaj (novi) svet je za vas. Granice su izbrisane. Ali ako niste samo-motivisani, ovaj novi svet će biti pravi izazov za vas, zato što su zidovi, plafon i pod (sveta u kome živite) koji su štitili ljude, takođe nestali.

Toliko mladih ljudi koje srećem je spremno da izađe na crtu bilo kome, napravi bilo šta radeći više od drugih… iz svoje sobe bilo gde na svetu. Jasne su mi njihove ideje, želje i neograničenost mesta u kome žive. Oni ne veruju i ne shvataju ograničenja koje im okruženje u kome žive postavljaju. Oni žive svoj život i ne žele da im se iko meša u isti.

Sa druge strane razmišljanjem o ostalima koji nisu spremni za takav život, koji čekaju da se nešto desi, žive u nekim drugim pričama koje nemaju veze sa izazovima već sa dnevnom dozom svakodnevice.

Poslovi su počeli da se menjaju daleko brže, zahtevajući više sposobnosti sa svakom iteracijom. Škole nisu mogle da se izbore (i dalje ne mogu), tako da su poslodavci počeli da bivaju frustrirani, zato što u hiperpovezanom svetu, nemaju vremena niti novca da potroše na podugačke treninge.

Sve više poslodavci zahtevaju od studenat da potvrde svoja znanja i kvalifikacije za posao ne samo sa svojim diplomama već i sa “sertifikatima” koji mere specifična znanja i sposobnosti – kao što advokati imaju ispit. Kako je “Ekonomist” citirao eksperta za zapošljavanje Pitera Kapelija sa Varton poslovne škole, da kompanije sada popunjavaju pozicije na način “kao da kupujete rezervni deo: očekuje se da se uklopite”.

Ovakav pogled na posao i sposobnosti je neminovan, i kao što rekoh ili je već stigao ili nas čeka u veoma bliskoj budućnosti. Mada nije ni nova stvar, pisalo se o tome neke davne 2008. godine.

Samo-motivišite se. Niko vas neće držati za ruku i voditi kroz život. On je samo vaš i vi ste odgovorni za isti.

A spomenuti članak stoji kao fusnota knjige NOVAC Upravljajte igrom: 7 jednostavnih koraka do finansijske slobode – Tonija Robinsa. Pročitajte je iako je pisana za neku drugo društvo i okruženje ali je bitna shvatiti kako razmišljati i prilagoditi sve napisano i objašnjeno svom životu i radu. Iako Toni izgleda pogrešno pročitajte, istražite i uverite se prvo ko je osoba. Izgled vara.

Znanje košta – lekcija iz investiranja (80)

Jednog popodneva leta 1998.godine nakon konačnog odbijanja da nastavim školovanje na Mašinskom fakultetu i neuspešnog pokušaja upisivanja FDU stvari su morale da postanu pragmatične.

Elektrotehnika nije dolazila u obzir zbog manjka praktičnih znanja a bila je najbliža iz ugla oblasti kojom sam se bavio godinama (IT, računari, elektronika…). Izbor je pao na Višu elektrotehničku školu i smer Nove računarske tehnologije. Stim da je to bio početak, nazovimo, plaćenog školovanja.

Rečeno-učinjeno, nakon konsultacija sa mendžmentom (roditelji) uputio sam se do škole i tražio rukovodioce smera kako bi se upisao.

Nakon potpisanog ugovora i popunjavanja ŠV20 obrazca, prisutni asistent me je ponudio čašicom žestine.

Ovo je najskuplje piće koje si platio u životu

Knowledge
Znanje – Paula Bailey via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Ono šta me je začudilo je bio pristup novcu koji se plaća za znanja kao i sopstvena percepcija znanja koje prenose. Na stranu ovog prvobitnog osećaja, imao sam sjajne profesore i predavače, upoznao fantastične ljude sa kojima i dan danas živim i radim. Svaki investiran dinar/marka/euro se isplatio višestruko.

Nakon nekoliko godina…

U korporaciji ste … zatvoreni. Više puta sam pokušavao da se izborim sa vremenom, izveštajima, problemima i da odem na konferenciju, radionicu, predavanje kako bih naučio nešto novo, unapredio postojeće znanje.

Avaj… korporacija ima nekih lepih strana (u stvari kada malo bolje razmislim… samo učenje o tome kako raditi, uticati na ljude i kako napraviti krivine mi prve padaju na pamet) ali i nekih negativnih (beskonačni sastanci, prokrastinacija, duuuugo odlučivanje…). Svakako, vreme je najskuplji element posla koji korporacija oduzima i treba ga naučiti iskoristiti na najbolji mogući način.

U to vreme nije bilo mesta gde bi ljudi iz IT menadžmenta mogli da podele znanja, prodaju fore i trikove, načine rešavanja problema, vođenja projekata. Stvari su se malo promenile sa uspostavljanjem ITIL platforme i doprinele da IT sektori daleko lakše i efikasnije funkcionišu sa minimumom rizika.

Nažalost, ITIL je stigao pred sam kraj mog bavljenja IT menadžmentom i jedino što sam poneo iz korporativnog miljea su znanja o Šest sigmi (Six Sigma metodologija) i Engagement management (vođenje velikih ugovora i projekata). Krajnje korisni treninzi i znanje, primenjivo u svakom momentu na svaki posao vezan za rezultate i jasno definisanim okvirima ugovora sa elementima vođenja klijenata (client management).

Vreme sadašnje

Znanje je na svakom koraku. Možete ga konzumirati kroz video sadržaje, blogove, forume, treninge za proizvode/alate… I sve češće neke zaista bitne stvari i znanje – koštaju.

Cena znanja nije stara ili strana stvar ali je u poslu kojim se bavim postala skoro prioritet kako je zaista bitno i novo znanje dobilo cenu. Ne samo znanje već i ljudi koje srećeš i sa kojima razmenjuješ iskustva. Sa takvih događaja se vraćaš pun informacija, ideja, kontakata, novih projekata na kojima možeš učestvovati, ljudi koje možeš pitati i posle 6 meseci za savet.

Cena znanja nije samo cifra, već razumevanje investicije i šta ona vraća u određenom vremenskom periodu.

Investirano vreme i novac su ništa u poređenju sa rezultatima koje morate sami da stvorite. Svo znanje sveta vam neće pomoći da monetizujete ili iskoristite stečena znanja ako to ne želite ili vam se gadi (plašite se) da prodajete sebe.

Onog trenutka kada prihvatite svoje formalno i neformalno školovanje kao investiciju u vremenu (i novcu) koje trebate da iskoristite (nije da morate jer ne morate ništa) na najbolji mogući način, počećete da živite bolje. Znanje u ruke i kopajte bolje/pametnije.

Poslednji tekst ove godine

Stiven Spilberg na setu Ajkule (blog This is not Porn)
Stiven Spilberg na setu Ajkule (blog This is not Porn)

Došlo je vreme za sumiranje ove 2014te.

Prošlo je 7 godina od početka ove kompanije i svaki dan je bio novo iskustvo u svakom elementu poslovanja, druženja, upoznavanja, odrastanja, učenja, ljudskih pobeda i poraza i na kraju guranja dalje.

Tokom 2014te sam sticajem raznih okolnosti stigao do nečega što se može nazvati penzija iz perspektive onih koji čekaju penziju. (nisi u obavezi da radiš, primaš novac, drugi rade za tvoj biznis) Iz mog ugla u pitanju je sloboda da pronađem neki novi izazov.

Cilj slobodnog vremena nije onduliranje (omiljeni termin koji treba da objasni prostor i vreme kada nisi nigde posebno a ne trošiš se – kao na primer pod haubom koja suši kosu). Sloboda da ne budeš opterećen rokom/pritiskom/očekivanjima. Sloboda da uroniš u znanje i iskustva i razgovore. Sloboda da pomogneš onima kojima nisi stizao da pomogneš. Sloboda da učiniš bilo šta ali samo za sebe. Sloboda da pružiš poverenje prijateljima da vode firmu. Sloboda da im pomažeš na način koji njima pomaže da budu još bolji.

Ova godina je pokazala koliko je teško i u isto vreme lako napraviti skretanje u apsolutno drugačiju stranu, samo ako to želiš i ne plašiš se toga. Izaći na crtu svetu i stati u gard sa titanima. Stvar je u percepciji titana. Samo su iskusniji i efikasniji, lakše govore i u treningu su. Ništa što se ne može naučiti ili uvežbati. Sedi u prvi red i postavljaj pitanja. Prvi se uhvati mikrofona. Možda nisi pevač ali itekako možeš da naučiš. Ljudi su spremni da dele znanje sa ljudima koji žele to znanje da koriste na pravi način. Ljude užasava da pričaju praznoj publici koja ne prima i ne koristi njihovo vreme. Mislite o tome.

Posle 7 godina postojanja inicijela ideja najboljeg mesta za IT konsalting u regionu i šire se ostvarila – samo u Londonu ali ne i u Beogradu. Legendarni vlasnik kluba CBGB Hili Kristal (CBGB predstavljaju Country, BlueGrass i Blues) je želeo da u predgrađu Njujorka napravi mesto za ovu muziku ali je te 1973 stvorio mesto kroz koje su prošle sve grupe i izvođači koji su pokrenuli modernu muziku (Police, Blondie, Talking Heads, Ramones…) – i kao što je rekao

“napravio sam mesto za muziku (kantri, blugras, bluz) ali je to mesto u Nešvilu”

ali je dao krila nekim drugim stvarima.

Ako ste pomislili da se poredim(o) sa Hilijem – možda. Znam da smo pomagali mnogim startapima i idejama kako bi dobile zdrave noge i izbegle mnoge pogrešne puteve. Ali IT koji smo želeli da stvorimo i kojem smo hteli da pomognemo nije se zapatio u Srbiji. Ako bih mogao da nađem izgovor rekao bih da je u pitanju problem što IT konsultantski dan košta kao veći deo neto plate IT menadžera u Srbiji. Tako nešto je teško prihvatiti i platiti, daleko od toga da potrebe ne postoje. Ako ćemo realno – malo tržište. Zato je to mesto gde ima posla tamo negde.

Kraj 2014te je došao sa mnogo odluka, rešenih stvari i promenom kursa. Svo znanje sticano decenijama se usmerilo ka edukaciji. U zemlji i svetu a na temu analize (analitika), marketinga, sistema izveštavanja i kontrole. Ma koliko da biznisa postoji i kreira se svakog dana svi imaju fundamentalni problem – kako meriti uspeh? Pogotovu na internetu kao sveprisutnom mediju.  Radićemo u zemlji ali više u svetu. Vidimo se.