Slika ljudi koji salutiraju nacističkim pozdravom i August Landmesser koji odbija da uradi isto  - 13.6.1936

Umetnost predrasude ili koeficijent inteligencije mase

Kada se nađeš na strani većine, zaustavi se i pogledaj oko sebe - Mark Tven

Slika ljudi koji salutiraju nacističkim pozdravom i August Landmesser koji odbija da uradi isto  - 13.6.1936
Slika ljudi koji salutiraju nacističkim pozdravom i August Landmesser koji odbija da uradi isto – 13.6.1936

Kratak citat iz romana “Svetski rat Z” me je zaintrigirao (da – napravljen je i film prema romanu) koji se tiče Izraelske doktrine (koja je po svim izvorima realnost (Quora/IDF)).

Da bi izbegli neželjena iznenađenja slična jomkipurskom ratu (Yom Kippur) između Egipta i Sirije 1973.godine, Izrael je ustanovio politiku znanu pod imenom “deseti čovek”.

Koja izgleda otprilike ovako:

Kada se devet ljudi složi oko nečega, obaveza desetog je da se suprotstavi mišljenju bez obzira koliko ideja bila nemoguća.

Ovo je takozvana uloga đavoljeg advokata.

Ali kuda smo otišli? :)

Čemu tekst?

Poslednjih 7 godina preduzetništva donela su mnoga iskušenja i odluke – koje su nekada bile lake i jednostavne a nekada pod znakom pitanja i nimalo lake za prelomiti.

Ali ona glavna zvezda vodilja je u stvari bilo ovo pravilo u samoj glavi preduzetnika (sopstvenoj)

Da li je ovo zaista realnost u kojoj živim i da li sam nešto propustio da bih napravio najbolju odluku?

Samom sebi bih bio većina i đavolji advokat. Sa takvom podelom u glavi imate veoma čudne situacije i efekat “ili je lud ili gradi kuću” ali na kraju izlazite sa mišljenjem iza kojeg itekako stojite.

Ako se i kasnije ispostavi da odluka nije bila kako treba ili je imala pogrešne rezultate – sigurni ste da ste uradili najbolju moguću stvar sa informacijama koje ste imali na licu mesta. I nikada se ne kajete.

Lako je biti general posle bitke a teško je prihvatiti sopstvene greške.

Uspeh ima puno roditelja dok je neuspeh siroče – nepoznati autor.

Slika s početka teksta govori August Landmeseru koji jednostavno nije bio deo većine i jasno je to pokazao. Što zbog svojih ubeđenja što zbog porodične situacije.

Koliko nas je spremno da se suprotstavi većini i jasno to kaže?

U poslu je to nekada teško zbog različitih stilova ophođenja, različitih temperamenata, snage pojedinaca i korporativnih uticaja. Iz prve ruke – unutar korporacija (ili banaka) odnosi snaga i frakcija postoje i veoma se osećaju – tako da je teško biti neko ko će sa strane da gleda i komentariše. Biti samostalan ili nezavistan je skoro nemoguće. Ali ako uspete svojim stavom, ekspertizom, dobrim sudom i integritetom da odbranite svoje stavovote – imaćete dobru budućnost.

U životu ponekad još teže – jer sa ljudima kojima trebate da protivurečite morate da živite i ti odnosi zahtevaju itekako balansiranje i pažljiv odnos.

Zamislite taj usamljeni put preduzetnika na kome se suprotstavljate raznim ljudima koji ne veruju u vas, vaš projekat i želju i ideju. Te ljude koji kažu “ne” dok vi znate da je prava reč “DA”.

Gde biste želeli da budete?

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap II, Karataš, 1981. - objavljeno uz dopuštenje

Šta radiš kao podizvođač?

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap II, Karataš, 1981. - objavljeno uz dopuštenje
© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap II, Karataš, 1981. – objavljeno uz dopuštenje

Slobodnom procenom možemo reći da outsourcing usluge ili usluge podizvođača nudi 80% biznisa u IT sferi. Ostalih 20%  su kompanije prvog reda koje prodaju te iste uslugu tj bave se prodajom. Ostali se bave izvršavanjem posla.

Da razjasnimo – svi znaju šta rade i šta nude. Ali samo neki mogu ili umeju da prodaju, bave se klijentima (paze, maze i neguju ih), spreme tender, finansiraju posao kada posla nema – to su klijenti podizvođača… Ostali žele da se bave konkretnim poslom i da ne moraju da se bave klijentima i obezbeđivanju posla.

Neki nemaju kapaciteta i imaju svoju zonu komfora, dok neki drugi žele da rastu u imaju potrebu, da ne kažem želju ili glad za nečim većim.

Za sve koji žele više tj da rastu postoje dva puta.

Prvi put

“Živi i razvijaj se” pristup – koji obuhvata 1000 i 1000 sklekova, rada, bavljenja sa svim sitnicama koje kompanija donosi, rada kao podizvođač, rešavanje problema koje je klijent (tj klijent kompanije koja vas je angažovala) stvorio ili kompanija koja vas je angažovala. Nikada nije lako, i obavezno prihvatate posao jer osećate “vlasništvo” nad tim poslom kako živite i bavite se istim.

Tokom čitavog puta učite na greškama kao i dobrim primerima kompanije koja vas je angažovala, da biste bili spremni za veliki izlazak u svet. Imate glad za uspehom i etiku nenapadanja.

Strpljivo gradite svoju prvu liniju klijenata jer je to zdravo kako znate čemu stremite. Klijente kompanije koja vas je angažovala “dobijate” onda kada klijent nije zadovoljan i kada možete da ponudite kompletnu uslugu i da održite kvalitet.

Drugi put

Naravno da ste tu zbog toga što imate znanje i iskustvo ali nemate klijete. I naravno da ćete raditi kao outsourcing partner ali nemate previše strpljenja jer svet ide brzo napred, klinci koji rastu sve brže uče i dahću vam za vratom. Vreme je sad i akcija je tu.

Da, radićete kao outsourcing partner i pružaćete usluge ali ćete se veoma truditi da stignete do direktnih klijenata malo sirovije, jer bože moj, klijentu je bitno da plati nižu cenu i ne želi previše emocija. Tj pravdate svoje postupke time što se ne obazirete na odnose.

Bacite agenciju ili kompaniju koja vas je angažovala u jarak i nudite sa popustom svoje usluge. Vaša prodaja ste vi i ostatak kompanije ste u stvari vi – za koga radi mala kina ljudi. Menadžment ne postoji već postoji samo direktiva.

Svako će pokušati da otme klijenta iz vaših ruku kao što ste i vi to radili tako da outsourcing partneri koje tražite posle nekog vremena moraju da rade iz podruma jedino sa telefonom koji ima poziv ka jednom broju – vašem, kako ne smeju da imaju direktan kontakt sa klijentima.

Razlika je u ….

Etici. Zdravom snu. Nedostatku loše strepnje.

Strepnja treba da postoji oko stvari koje se ne  kontrolišu tako lako.  Priliv novca koji kasni (možete da pritisnete klijente), ili održavanje nivoa kvaliteta… to su stvari oko kojih možete da strepite. Ali posao zasnovan na etici jednostano pruža mir i zen kvalitetnog rada. Ako napravite prečicu u poslu koja završava 5 sati posla (sa trenutnim tehnologijama) unutar 4 ili 3 sata – vi ste bolji i svoju cenu možete da povećate jer ste efikasniji. Naplatite manje sati sa većom cenom. Ako naplatite 5 sati posla radeći zaista 3 sata po istoj ceni – imaćete besnog klijenta koji se oseća prevarenim.

Kao podizvođač ili outsourcing partner (kako to lepo i dugo zvuči) vaš posao je u rovovima, gde radite posao koji može da uradi verovatno još nekoliko kompanija ili pojedinaca ali ste baš vi u poziciji da dobijete posao i da ponovite prodaju nakon završetka posla.

Da li ste vi tu da pomognete agenciji ili kompaniji koja vas je uposlila? Zavisi od vas. Ako imate OK agenciju ili kompaniju sa druge strane – biće zahvalni i nastaviće posao sa vama. Ako vaš šutnu ili se ponašaju loše – napustite ih. Ako ste nešto čudno namirisali - verujte tom osećaju i bežite što pre. Verovatno će se osetiti ugroženim.

Ja lično ne preferiram kompanije koje upošljavam koje drže donji deo tela uza zid i odriču se odgovornosti. Ili naplaćuju malo i ne žele da rizikuju, ili ih jednostavno ne zanima posao sem da uposle ljude. Naplatite ok i stojite iza toga tj isporučite najbolju moguću uslugu. Ne plašite se da naplatite dobro – imaćete motiv da uradite maksimalno.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.

Veliki ugovor… šta posle – lekcija (72)

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.
© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.

Došao je i taj dan…

Veliki ček, ugovor, mir i staloženost koji dolaze od sigurnosti tog fantastičnog trenutka…

Naravno da je takav trenutak imaginaran i da je zasnovan na subjektivnom osećaju i lažnoj sigurnosti i naravno da je dobar – jer je naš (sopstven)…

Ako bi se pouzdali u legendu … opis osećaja bi najbolje opisala Merlin Monro posle potpisivanja ugovora sa filmskim studijom o određenom broju filmova – da kažemo – sigurnom poslu..

Nema više pušenja – Belle De Jour

Život nije predvidiv kao ni posao, samo je kontinuitet postojanja u svakom od slučajeva manje više poznat i utreniran. Svakodnevna ruta do posla bez puno prepreka, predstavlja bezbednu zonu komfora. Rupa na putu, obilazak uslovljen radovima predstavlja prepreku koja ume da smeta ustrojenom umu i njegovoj želji za predvidljivošću.

Sigurnost ugovora ili rute predstavlja opraštanje od nesigurne svakodnevice iz pređašnjeg perioda. Sistem, čak i unutrašnji željan je rutine. A u isti mah i želja promene – jer zadnji deo leđa nikada ne staje – željan je akcije.

Suština priče je o toj sigurnosti – o kojoj maštamo i kojoj se nadamo a sve u vidu velike isplate ili velikog ugovora. Sigurnost ne postoji – suviše je ispresecana potpuno ljudskim momentima, uspesima, ludoj sreći i glupim postupcima.

Ono šta je bitno – imati sjajnu marginu i ostatak novca ili profita koji će vas učiniti srećnim. Nije da se novcem kupuje sreća ali se obezbeđuju mnoge stvari ili uslovi koji čine život lakšim i prihvatljivijim. A zatim se krug ponavlja. Osim u situacijama kada vam je margina takva da možete da ne radite čitav život (u retkim slučajevima).

Veliko je rasterećenje onda kada egzistencijalne stvari nisu na dnevnom redu tj rešene su i ne predstavljaju dnevni pritisak. Onda imate vremena (imali ste ga i ranije ali vas je pritiskalo to šta nije rešeno) da se bavite  ostalim.

Šta posle? Vreme mora da se ispuni, kako dan i dalje traje 24 časa. Da li ćete i dalje da jurite posao i da radite nešto što ste radili i ranije ili ćete jednostavno izabrati put penzionera koji ne želi da radi – na vama je. Ali ako ostatak nije dovoljno velik – imaćete kraći predah a onda malo nakon toga – radna akcija.

Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side - © 2012 - Company Films LLC. All rights reserved.

Jedno do drugog – priča o generacijama i evoluciji

Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side - © 2012 - Company Films LLC. All rights reserved.
Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side – © 2012 – Company Films LLC. All rights reserved.

Šta se desi kada nova tehnologija počne da dominira nekom industrijom koja postoji duže od veka? Odgovor se može potražiti u dokumentarcu “Jedan do drugog” (eng. Side By Side) iz 2012-te.

Čitava priča se naravno vrti oko filmske industrije i toga – kako su digitalne kamere preuzele poziciju klasičnih tehnikolor kamera koje koriste film i razvijanje hemijskim procesom.

Ali da bismo shvatili u čemu je toliko veliki problem moramo shvatiti proces stvaranja filma.

Opis čitavog procesa izgleda ovako:

Uzimajući kao de facto standard da postoji armija ljudi koja priprema film, od scenariste, reditelja, glumaca preko kostimografa, direktora fotografije, producenata do ostalih uloga kao što su asistenti, električari, snimatelji… dolazi se do zapanjujućeg broja ljudi koji postoji na filmskom setu ali i u pozadini onda kada se film snimi (tokom samo jednog dana snimanja plus post produkcija). Kada se filmske rolne spakuju posle radnog dana – šalju se na razvijanje (hemijsko), pakuju i spremaju za gledanje od strane režisera, direktora fotografije i ostalih koji učestvuju u kreativnom procesu sutradan.

Ono šta je bitno znati je to da punjenje jedne kamere sa rolnom filma može da izdrži snimanje od 10 minuta. Kada istekne tih 10 minuta, pravi se pauza dok punjač rolne ne zameni rolnu i proces može da se nastavi. Ovo je priča za 35mm Panavision kamere. Druge kamere sigurno imaju druge karakteristike ali je sigurno da punjenje kamere ne obezbeđuje preveliku autonomiju.

Sutradan se gledaju snimci (tzv dailies) kako bi se proverilo da li je sve ispalo kako treba, da li snimci oštri i baš onakvi kakve ih je zamislio režiser, direktor fotografije… Ako nije – jovo nanovo. Na stranu što je proces razvijanja filma kompleksan i zahteva puno znanja i sposobnosti kako bi konačan rezultat ispao kako je zamišljen. Moguće je promeniti ton i atmosferu dužim ili kraćim procesom i/ili dodavanjem veće ili manje količine hemikalija. Toliko o mogućnostima.

Pored svega toga, sečenje filma tokom procesa montaže i pripreme za konačnu verziju zahteva ozbiljan fizički rad kao i prostor.

I nakon svega toga – kopiranje poslednje verzije filma, distribucija, puštanje na 1001 različitom sistemu za reprodukciju slike i tona (bioskop) koji ne garantuju uvek isti rezultat onoga na čemu su režiser i čitava ekipa radili. Drugim rečima – vizija režisera nije verno (100%) prenesena.

Mala digresija – sećam se nekih filmova koji su mi ostali u sećanju i koje sam gledao nekada davno i nisu mi imali poentu ili su imali neku logičku rupu koja je mutila razumevanje filma. Gledanjem rentiranih DVDova ili digitalnih verzija u novije vreme, tih rupa nema – filmovi su ok. Na mestu prikazivanja je takođe moguće da kinooperater skrati film zbog veličine rolne koja se pušta jer postoji šansa da padne sa projektora.  Da li tada publika vidi zaista ono delo koje je umetnik zamislio da predstavi?

Ovaj proces proizvodnje i kreiranja filma i filmske trake je postojao i dan danas postoji (ali sve manje). Jer digitalne kamere su sve promenile – od promene nekih zanimanja pa do gubljenja nekih zanata.

Lično me je uvek fascinirala ta jurnjava za vremenom snimanja, vremenskih prilikama, troškovima – ali je stvar postala veoma jasna. Armija ljudi, tehničkog osoblja koje prvo treba da stvori iluziju u koju gledaoc treba da poveruje a zatim i tehnologija koja tu iluziju treba da prenese na filmsku traku i na kraju prikaže.

Veoma dug, spor i nadasve posao sastavljen iz od mnogo promenjivih tj velike jednačine sa puno mesta za grešku.

Ali – zar ovaj tekst nije počeo kao priča o generacijama?

Onda kada stara škola nauči da radi sa novim alatima – jasno je da neće biti toliko brzi i efikasni kao mladi koji su srasli sa mišem i monitorom, ali je takođe jasno da mladi nemaju taj zen, mir i staloženost da rade korak po korak. Razmisle o tome šta će i kako da urade, nego se bave tehnikom i čistim radom bez velikog ulaženja u suštinu. Naravno da postoje izuzeci od ovog pravila koje navode stari montažeri, ali je neminovno da mlađi (sada već pričam o ostalim industrijama) polažu snagu u tehniku i što bržem obavljanju posla bez velikog razmišljanja.

Digitalno snimanje i montaža su došli i neće otići, kao i novi mediji i kanali komunikacije. Ono šta nam treba je mešanje starog i novog sveta, starih i novih ljudi, prenos znanja i učenje, razvijanje kreativnosti (itekako je moguće) u mladim naraštajima. Neophodno je strpljenje sa obe strane… Da li će ga biti?

Zapadna Virdžinija zalazak sunca iza planina - Kim Seng via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Quo vadis? Kuda ide(te)š?

West Virgina Sunset Over the Mountains
Zapadna Virdžinija zalazak sunca iza planina – Kim Seng via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Katastrofa će da stane. Napadi adrenalina, panike, entuzijazma, očaja i svega ekstremnog će proći.

Šta dalje?  Ili šta posle?

Stvar je jednostavna. Moramo da radimo. Jedini način da izađemo iz problema je rad. Kakav je to posao? Udarnički. Skup. Znači izvoz.

Jedini način da doprinesemo je da radimo više, prodajemo više, izvozimo više, prodajemo znanje jer proizvodnje kao takve u klasičnom smislu reči (teška industrija, poljoprivreda, sirovine) nema. Da ponovim NEMA, i neće je biti ili će joj trebati mnogo vremena da se vrati na neki nivo uz pomoć mnogih promašenih ideja bez pokrića (čitaj analize i priprema – vođene čudnim planovima predsednika opština i sl).

Ono šta moramo da zaboravimo je pomoć. Pomoć koja će doći mora da ode u obnovu porušenog. Sva pomoć koja dolazi će se rasparčati prema prioritetima i idejama koje vlast može da ima.  Mi nećemo imati luksuz da mislimo o toj pomoći i kako će stići do nas. Otići će ka porušenim kućama i tako treba da bude. Da li će otići u neke izgubljene fabrike koje je pregazilo vreme? Nova ekipa treba da bude pragmatična i postavlja stvari na zdrave noge. Ako nastave po starom – nemožemo očekivati napredak.

Imamo prostora za čist start, ali bez patetike i spremnosti za lezilebovanje. Sada je jasno da takvih ima sve manje u ovom društvu.

Ako smo i navikli da živimo od kredita, pomoći – krajnje je vreme da prestanemo da živimo od istih i da stanemo sa spuštanja kriterijuma – jer hvala višoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar – uvek tu neko nešto nadomesti i neki drugi posao doda prihoda da bismo mogli da funkcionišemo. Prihvatimo da toga nema više.

Imamo znanje i imamo pamet koja se dobro unovčava. Nemojte prodavati sirovu radnu snagu outsourcing-a već konačnu uslugu pred klijentima. Biti nečija kučka je možda ok na početku kako bi stvorili portfolio i stekli iskustvo ali na duge staze nije lepo plus je i jeftino. Uvek će biti neko iznad vas – recimo država sa svojim porezima – ali to ne znači i da neko drugi treba da uzima svoj, navodno, deo. Država je neminovna i treba je uzeti u kalkulaciju jer tako možemo da joj pomognemo.

Dovoljno ste mladi i snažni i imate znanja. Možda nemate ili niste imali petlje da se upustite u utakmicu.  Ali je sada krajnje vreme. Ovo je vreme promena – kada se menjaju paradigme i ljudi bude iz sna u kom su živeli. Mnogi će se vratiti i kukati – ali vi koji čitate niste ta ekipa. Energija koja je otišla u kukanje je beskorisno potrošena energija kao i vreme. Iskoristite ga najbolje što možete.

Najbolji način kojim možete pomoći svojoj zemlji je da radite za sebe i da pravite firmu kako bi vaša znanja mogla da se šire kao i klijenti. Da, plaćaćete poreze, a to je na kraju krajeva državi samo i bitno. Ako prave probleme – sada je bar jasno, ne mogu tako lako da sklone stvari. Vi ćete biti većina kao što ste i pokazali.

Da biste mogli da radite morate dobiti mogućnosti da prodajete nesmetano. Događaji u skorijoj prošlosti su pokazali besmisao kontrole tokova novca na stari način koji nije evoluirao. Kapital nema granica – kao ni nove valute ili mesto sa kog pružate usluge.

Ako se nekome ne sviđa – ovo je slobodna planeta. Živi i pusti druge da žive – ma kakve boje bili ili verovali u bilo šta.  Ako vas ne puste – onda znate šta vam je činiti.

Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih - via http://www.panam.org/

A kod vas u Švedskoj hladno? Ali standard! lekcija (71)

Neminovnost pozicije ne previše obrazovanog ali prostodušnog pripadnika bilo kojeg naroda objašnjava njegovo nerazumevanje standarda, ekonomije, troškova ili cena i kao takvo bazira se na “osećaju”.

Odnos prema troškovima je takav da ceni nešto za šta misli da “treba” da plati ali ne i procena koliko je nešto zaista precenjeno ili podcenjeno.

Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih - via http://www.panam.org/
Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih – via http://www.panam.org/

Prethodne dve rečenice su tu da vas zbune i nateraju da ih ponovo pročitate. Šta je pisac hteo da kaže? Zašto voziti pažnju čitaoca u krug pokušavajući da ga zbuni? O kakvim standardima priča i čemu pokušava da nas približi?

Da pojednostavimo… Nemožemo svi biti članovi Mense ili imati iste mentalne kapacitete. Prethodna rečenica ne treba da razvrstava ljude prema članstvu već da definiše različitosti. Neki ljudi imaju veće dok drugi manje mentalne kapacitete. Ukoliko mislite da su svi isti – izvinite na rušenju ideala. Ideja je da sa što više znanja i škole imate mogućnost da zaradite više, bavite se poslovima koji itekako imaju vrednost i kojima doprinosite – najviše državi kroz poreze.

Da bi u bilo kakvom sistemu, oni sa manjim kapacitetima živeli “normalno”, sa standardnom koji omogućava krov nad glavom, redovan obrok koji nije “junk“, period odmora, društveni život i sl – podrazumeva da poslodavac zarađuje ili državni organ koji zapošljava ovo lice zaradi (ili je dodeljeno dovoljno sredstava) da plati rad ljudi kako bi imali zadovoljene elementarne ljudske potrebe.

Da bi se to desilo, poslodavci trebaju da zarade tj da osnovna cena rada bude takva da isplaćuje radnike, kreira profit za vlasnike i ostane za dalje investicije i širenje posla – jer firme ne postoje da bi samo postojale – novac ili kapital mora da se kreće i da se koristi. U slučaju javnih preduzeća ili države – novac od poreza i ostalih prihoda države moraju biti takvi da omogućavaju plaćanje svih državnih službenika kako treba. Pojednostavljeno gledano – povećanjem cene rada tj boljim cenjenjem sopstvenog rada moguće je više zarađivati kako bi se više novca slilo u državnu kasu i dalje distribuiralo.

Neko će reći – utopija. Ja ću vam reći – video sam svetlo.

Šalu na stranu – ako ne postavljamo na realne osnove sopstveni rad (i isporučimo adekvatni kvalitet) ne vidim razlog da cena rada ne bude visoka. Svi želimo da živimo ok. Ponekad bolje nego što smo ranije, i uvek napred. Zar ne želite da putujete malo bolje, u boljem hotelu ili negde dalje a ne blizu jeftinom avio kompanijom? Odlazak u bolji restoran i probanje neke druge kuhinje? Bolji internet ili bolji stan koji iznajmljujete? Kraći period otplate kredita tj brže?

Cena rada mora da bude viša… Bolji standard znači da ljudi ne rade samo da bi preživljavali i prelazili granicu siromaštva i deklarisali se kao zaposleni. Ljudi moraju da napreduju, znaju više i cene sebe više. Ako ljudima ne usadimo samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti kako možemo očekivati to od sopstvene dece i okoline?

Nije greh sklanjati đubre i raditi teške fizičke poslove. Ti poslovi itekako moraju da budu plaćeni dosta jer ti ljudi sklanjaju ono što mi ne želimo da vidimo. A da bi oni mogli da budu plaćeni tako da budu zadovoljni – da mogu da školuju decu i žive ne razmišljajući da li će moći da plate struju i komunalije – mi moramo da počnemo da cenimo sebe i svoje znanje koje možemo prodati.

Industrija teško da može da napreduje i zahteva neke nerealne stvari tako da nam predstoji da prodajemo znanje i iskustvo koje imamo.

Kako je kod vas u Švedskoj? Hladno? Ali standard! – Lepa sela lepo gore (1996)

Standard koji se stvara promenom razmišljanja o radu. Rad nije nešto što treba da popuni 8 sati svakog dana i gde treba biti samo prisutan. Nebrojeni broj puta sam sreo ljude koji itekako rade više i uživaju u tome – iako nisu plaćeni koliko je potrebno (i to se menja) samo zato što vole to što rade i svakog dana rade nešto bolje i daju pokriće svojim firmama da bolje naplate njihov rad.

Ako smanjujemo cenu rada ljudi koji rade za nas – ne doprinosimo njihovom napretku. Samo se guramo u takmičenje po ceni – zanemarujući kvalitet koji postižemo – jer bože moj kvalitet se podrazumeva. Cenimo vrhunski rad – i naplatimo ga tako.