Rudari koje isplaćuju – 1914 (Peru) – Kongresna biblioteka USA (u javnom vlasništvu)

Rudari – Janet Lindenmuth via Flickr (CC BY 2.0)

Po meni najlepši trenutak u mesecu je kada isplaćujem honorare, platu, tople obroke… Ekipa je vredno radila, firma se borila da obezbedi poslove/radno okruženje/manje stresa/učenje, smanjivala rizik i obezbedila plate. Tako da su svi radili svoj posao.

Neko je radio, zaradio i primio u tom trenutku nadoknadu za svoj rad.

Pred vama su slike nastale u Americi i Engleskoj tokom prošlog veka i slike su rudara koji primaju platu, čekaju u redu… za platu.

Mislim da su ti redovi za platu bili krajnje okrenuti diskriminisanju onih koji su u kućici i onih van kućice.

Ubrzo, sa pojavljivanjem obrazovanije radne snage i stvaranjem sindikata, traženo je da se humanizuje taj odnos između menadžmenta/isplatioca i radnika.

Iz ugla biznisa…

Da ne skrećem puno od teme. Svi ti zaposleni ljudi trebaju/moraju da budu plaćeni. Plaćanje se vrši novcem. Novac se dobija prodajom/rentiranjem proizvoda/usluge od strane firme onima kojima treba. Novac se raspodeli za radnike i firmu. I tako dalje u novi mesec, kvartal, godinu… Drugim rečima firma je organizator rada i prodaje finalnog proizvoda. Nešto što bi pojedinac teško izveo.

Ergo, firma je posrednik i neka vrsta sigurnosti tj stalnosti, brine se o zaposlenom, njegovoj plati, penziji, socijalnim davanjima, treningu, radnoj atmosferi, dobrim kolegama…

Na neki način kao država koja traje 8-10 sati dnevno svaki radni dan minus odmori.

Onaj procenat koji firma ne odvaja za zaposlenog ide u obnovu opreme, sređivanje prostora, razvoj komercijalnih aktivnosti, rast, itd… Skoro kao država.

Državni menadžment

Eh sada… Država traje 24 časa svakog dana, non stop. O nama brinu razne službe, tj državni aparat. I sve to se finansira iz poreza, doprinosa. Jednom rečju država kao samoodrživi mehanizam funkcioniše. Planira budžete koliko joj TREBA a ne na osnovu onoga koliko IMA. U zavisnosti od toga koliko joj treba određuju se prioriteti i stope kamata, rezervi, investiranja i prodaje.

Mene sada interesuje, da li onda partije/strane treba da se finansiraju od svojih glasača i simpatizera koji veruju u političku opciju ili % od učešća u upravnim odborima javnih preduzeća, i sličnim stvarima.

Država ima monopol nad većinom stvari, tj skoro da možemo reći – političke partije.

Zar ne bi bilo sjajno da firme vode ljudi koji mogu da doprinesu razvoju i rastu a ne neuki političari?

Žašto rad u upravnim odborima liči na nadnicu ili isplatu?

Kako verujem da političari treba da paze na politiku zemlje, zakone, smernice razvoja i optimizaciju državnog aparata, pitam se zašto uopšte troše vreme na upravne odbore, razne tendere, nabavke, upravljanje gradom, opštinom …

Da nemaju slučajno dosta slobodnog vremena ili su super sposobni?

U ovom članku ima dosta ozbiljnih stvari i malo humora. Upozoreni ste.