Razgovori uz večeru (3)

by Ivan Rečević

Privatna večera sa dosta ribe.

Problem majke čija ćerka radi na institutu i sprema se da doktorira poslednjih godinu dana ali ne uspeva zbog “elemenata” na svom fakultetu. Devojka uzima stvari u svoje ruke i prijavljuje se na prestižni institut u zapadnoj evropi.

Posle razgovora i oduševljenja budućeg mentora, informacija stiže na institut.

Sve su to lezilebovići! – komentar o zaposlenima na institutu. “Lezi lebu da te jedem” = lezilebović

Podkultura razvijena na institutima, kancelarijama, komitetima tj organizacijama na državnim jaslama, koja svaki iskorak ljudi iz okruženja tumače kao potez ravan samoubistvu. Slične situacije postoje i u privatnim firmama ali manje primetne.

Šta možete da očekujete od kolega kao podršku?

Pa kako ćeš se snaći

Muči će te nostalgija

Pa ti ne znaš kako je tamo…. uh, svi su hladni i nisu prijateljski nastrojeni.

Preporuke od prijatelja i drugova koji ti žele dobro:

Kako ne ideš da radiš već da doktoriraš tvoj nivo nisu gastarbajteri i volks hale (=centri za “kulturnu” i dekontaminaciju kulture), tako pokušaj da izbegneš “naše” ljude.

Preporuke profesora instituta budućeg mentora (stranac):

Ako je lep dan, slobodno izađite, šetajte, ili se zavucite u laboratoriju. Niko vas ne kontroliše. Primaćete platu kao i svi ostali. Jedina stvar koja se prati je rezultat.

Na vama je da odlučite da li ćete imati rezultate ili ne. Takođe, da li ćete odavde otići posle godinu dana sa mnogo lepim sećanjima na žurke i zezanje ili posle 1+ godina sa doktoratom i tiketom za mestom koje poželite. Na vama je da odlučite.

Molba mog prijatelja, kada sam ga posetio van granica ove zemlje