Godina u životu (srpske) kompanije (4)

Chris Lee - Supagroup

Chris Lee – Rai Robledo via Flickr ()

Posle godinu dana aktivnog rada mogu da sumiram sledeće:

  • rad u Srbiji se isplati
    1. ako imate dobre kontakte
    2. uz 60% avansa
    3. sa kašnjenjem finalne isplate od 15-30 dana
  • rad van Srbije se itekako isplati
    1. uz dobar ugovor
    2. uz precizne uslove rada
    3. uz precizne izlazne usluge
    4. i avansnu uplatu

     

uz krv, suze i znoj.

Šta je budućnost usluga u Srbiji?

  1. rešenja otvorenog koda (eng. Open Source) nemaju dovoljno potvrde u glavama IT stručnjaka za bitnije sisteme (uglavnom se koriste za sporedne aktivnosti), tako da su daleko od široke implementacije ali se i to menja
  2. treninzi, treninzi, treninzi…
  3. nomadizam (reakcija na zahteve klijenata bilo gde i bilo kada)
  4. još jedna Evrovizija

Malo o Evroviziji, pošto su prethodne stavke jasne same po sebi.

Poslednjih meseci a pogotovu poslednjih mesec dana, ne može da se živi od Evrovizije, kako na televiziji tako i na ulici.

Sama manifestacija i nije toliko zanimljiva, koliko je zanimljiv razvoj uslužnih delatnosti koje su morale da se kreiraju ili pojačaju do krajnjih granica (čitaj: bičem/korbačem/prutom).

Javne službe rade non-stop, bezbednost na nivou, turizam je forsiran do krajnjih granica, kafići/klubovi su prepuni… Bilo bi grozno kada bi sve palo na nivo pre Evrovizije, jer to je posao u kome svi mogu da profitiraju, tj rade.

Cene konsultanata, servisa (grafike, svetla, tona) koji su došli iz sveta ali i iz Srbije, režisera… će ostati zapamćena. Kako u glavama onih koji su tražili (ili su morali) iste te usluge, da plate, tako i onih koji su usluge pružali (iz Srbije).

Ljudi mogu da zauzmu stav i postave stvari na svoje mesto.