http://artofmanliness.com/2008/10/12/revisiting-the-organization-man

Kada je publikovana 1956 godine ubrzo je postala bestseler. William H. Whyte je ponudio sažetu procenu vrednosti i etike društva 50-tih godina prošlog veka. Obeleženi svojom relativnom apatijom prema politici, filosofiji i pobuni, takozvana “Nečujna Generacija”, je dolazila u doba kada stasava za rad. Cilj mnogih ljudi iz srednje klase ovog vremena je zapošljavanje u nekoj korporaciji, radeći na predan način, krajnje lojalno, pomerajući se u strukturi, kako bi na kraju uživali u sigurnoj penziji.

Whyte je postao uznemiren shvativši sa kakvim entuzijazmom i prihvatanjem su novozaposleni spremni da zaborave svoje želje i individualnost naspram korporacije. Bio je potpuno obeshrabren količinom pritiska, u vidu novih socioloških mantri, koje su ih terale na takvo ponašanje.

Sociološki naučnici ovog perioda su predlagali da je čovek najsrećniji kada pripada, i da je “pripadnost” jedna od najvažnijih karakteristika potencijalnog radnika. Ova “socijalna etika” je omogućila jačanje kooperativne grupe nad pojedincem. Vrlina 50-tih godina je bila sposobnost da se slažete sa ostalima. Uloga menadžera, onog koji usmerava zajednički rad, je bila na visokom nivou i vrednovana, dok je uloga lidera bila degradirana.

U slučaju da grupa ima lidera, to bi značio da stanovišta svih članova nisu podjednako vrednovana. Whyte je verovao da su ovakve ideje fatalne za identitet i inovaciju kod pojedinca. Tvrdio je će vrednovanje “pripadnosti” iznad genija i liderstva dovesti do smanjenja individualnog razvoja i zadovoljstva kao i progresa društva i poslovanja.

Naravno, želja “nečujne generacije” da postane “firmin čovek” nije potrajala dugo, kako ih je nasledila generacija “bebi bumera”, koja je odrasla u vreme Watergate-a, Vijetnama i nemira oko pokreta za ljudska prava. Ostrašćeni od poštovanja organizacija za koje su ih učili da predstavljaju oslonac društva, mladi su otvoreno i aktivno dovodili u pitanje vladu, religiju, posao i prosvetu. Standard pripadnosti je u potpunosti izvrnut, vrednost pojedinca se meri stepenom njegove individualnosti i nezavisnosti od tradicionalnih standarda povinovanja. Sve se svelo na to da radiš svoju stvar. Vrednost individue je nadvladala vrednost organizacije.

Danas u Srbiji se primećuju dve struje:

1. Svi rođeni do 1980.godine koji su naučili da biti “firmin čovek” znači dobar put i na neki način sigurnost
2. Ostali, koji ne daju ni 2 lule duvana na lojalnost i standarde i rade šta ih zanima.