Ako bih se osvrnuo unazad i pogledao tekstove napisane na ovom blogu, i zamislio da sam na primer… neko ko nije nikada radio, drugog je pola ili jednostavno neko ko nema veze sa novim tehnologijama… verovatno bih pomislio o sebi tj piscu ovog ranije pomenutog bloga da živi na nekoj drugoj planeti, gde postoji poštovanje klijenata, radnici ne viču jedni na druge, nedajbože možda Švedskoj.
Ideje koje bi mi pale na pamet bi izgledale otprilike ovako…
Kakav srebroljubac!
Samo o parama misli!
Kakvi odnosi sa klijentima? Trebaju biti na nivou međusobne komunikacije virusa.
Zaposleni nam trebaju zbog robovske radne snage. Nismo u feudalizmu, ali nam se mnogo sviđa.
Činjenica je ta da je sve moguće i zavisi od toga kako se postavite, kakve standarde prema sebi i prema klijentima i zaposlenima imate.
Mislim da sam mnogo naučio, mnogo znam, mnogo mogu da primenim. Za razliku od mnogih koji su uglavnom laki na razgovoru.
Na primer, ovaj tekst bi neko sjajno ispričao. Ali ga nije napisao.
Ako se uspeh meri “opipljivim” (eng. tangible) “stvarima”, mogu da kažem da ne posedujem vozilo/nekretninu/xxx (“stvari” koje veoma puno koštaju). Iskreno, niti ih jurim. Sem možda “sigurnog” krova nad glavom 
.
Na ovom putu “uspeha”, želim da podelim sa svima koji žele da čuju, realne priče i situacije.
Jedina stvar koja me zanima je da li uživam u onome što radim?
slični članci
Kako deca shvataju Internet?
