Etika – lekcije van poslovne škole (14)

200903181441.jpg

Pre nekoliko meseci me je iznenadila uplata pozamašne sume iz kompanije kojoj sam vršio usluge i na vreme naplatio posao.

Ubrzo se ispostavilo da firma nije zatvorila dokumentaciju sa svoje strane što je prouzrokovalo da je moj račun i dalje bio „otvoren“. Kako je računovodstvo zatvaralo papire, 🙂 i moj se našao na hrpi, tako je plaćen ponovo.

Da ih nisam obavestio i proverio u čemu je stvar mogao sam mirno da ćutim.

Ali, bez mnogo razmišljanja, vratio sam novac, jer ga nisam zaradio.

Da li bi svako to uradio?

Sve manje i manje se etika potencira kao predmet na poslovnim školama i ostavlja se kao nešto što se podrazumeva jer dolazi iz porodice.

Širom sveta poznati Frenk Abignejl, po kome je Stiven Spilberg snimio Uhvati me ako možeš (film), nakon godina pošenog rada i konsultantskog posla po pitanju bezbednosti kaže sledeće u svojoj knjizi Umetnost krađe (eng. The Art of Steal):

Nekada je pronevera (do 60-tih godina prošlog veka) ili generalno nelegalno raspolaganje firminim sredstvima smatrano kriminalom i reakcije firme su bile rigorozne (sud, robija, …). Sve je počelo da se menja smanjenjem etičkih normi. Sada kada zaposleni uradi lošu stvar po firmu, jednostavno mu se da otkaz ili se spusti na nižu poziciju.

To i nije najstrašnija stvar, već je to situacija u kojoj zaposleni ni ne oseća da je uradio nešto loše. Jednostavno je iskoristio priliku i lošu internu organizaciju.

Naravno i sudovi pomažu, jer proneverene svote novca nisu velike sa stanovišta zakona. A i firme ne žele da gube vreme na sudovima. Lakše im je da pišu gubitak u knjigama, zaborave na sve i nastave dalje.