Sreda uveče 20:30 — gužva na Shinjuku stanici, Tokio, Japan

SEKU možemo uporediti sa sušom u Africi. Kada je suša onda su svi gladni. I velike grabljivice i mali biljojedi. Ako biljojedi umiru i sve ih je manje zbog manjka vegetacije, grabljivice i velike mačke imaju sve manje hrane i počinju da ne biraju koga će pojesti.

I pored SEKE, male i srednje firme na zapadu su preživele i učestvovale su u velikoj meri u izlasku iz recesije. Moglo se očekivati da će većinu poslova preuzeti kompanije gladne sredstava kako bi rešili pojedine finansijske probleme.

U stvari ovakvo razmišljanje je opravdanije u Srbiji i na tržištima koja ne štite mala preduzeća. Zašto bi uopšte mala preduzeća bila zaštićena od strane države?

Mala preduzeća generalno osnivaju ljudi koji žele da se bave preduzetništvom, i u retkim slučajevima te male firme postaju srednje i velike. Preduzetništvo je specifičan vid posla u kome osnivači vole da stvaraju novac za sebe i svoje potrebe/vode ljude/bave se klijentima. Ovakve stvari možete raditi i iz neke tuđe firme ali je najbitnija prva stavka: stvaranje novca za sebe. U svakom slučaju ljudi počinju da rade samostalno onda kada ne žele da rade za druge i stvaraju novac drugom i dobijaju fiksnu platu. Mnogi pokušaju i mnogi propadnu, ali samo zbog ne poznavanja elementarnih postulata poslovanja koje baš i ne možete da upoznate unutar firme u kojoj radite osim ako vas zaista ne interesuje radi budućeg prebega u vode preduzetnika.

Mala preduzeća u globalu učestvuju u velikoj meri u ekonomiji jedne zemlje. Iako imaju male promete iz ugla poreske uprave ili bankara, u globalu mogu pokrivati i do 50% obrta novca jedne zemlje.

Ako se velike firme okrenu malim poslovima kojima se bave male firme, u svakom slučaju mogu imati daleko bolje uslove od malih firmi, kako u uslovima plaćanja tako i cenom. Kada ste veliki onda imate dobro uslove svuda, kako u banci tako i kod svojih dobavljača, tako da ih možete nuditi svojim klijentima.

Država i zakonodavstvo regulišu prostor u kojima velike firme mogu da se kreću. Takođe, zakonodavac propisuje u kojoj meri velike firme, kompanije, državne institucije moraju raditi tj trošiti novac putem malih firmi.

Zašto bi uopšte firma morala da nabavlja/kupuje nešto od male kompanije?

Zato što svi moraju da žive. Ukoliko bi se sistem stvarao kako bi preživeli najveći i oni nesposobni onda bismo živeli u komunizmu. Sistem u kome prežive oni najsposobniji i najefikasniji koji se prilagođavaju situacijama, bili oni mali ili veliki je socijalni kapitalizam.

Naravno teorija o socijalnom kapitalizmu je prosto smišljena u ovom trenutku i verovatno se zove drugačije ali u ovoj priči se naziv čini prikladnim.

Velike firme poseduju rezerve novca, često i višak radne snage, dobre kreditne linije kao i uslove kod dobavljača. Kao takve mogu podneti svakave udare na poslovanje. Male firme nemaju takav luksuz ni u novcu niti radnoj snazi kao ni sa dobrim uslovima kod banaka. Ovo je razlog zašto se male kompanije čuvaju, ali ne po svaku cenu.

Mora postojati prirodna (poslovna) selekcija, gde nesposobni moraju da odu i naprave mesta za nove koji žele da se oprobaju. Isto tako, firme treba da rastu i razvijaju se.

Velike kompanije na razvijenom kapitalizmu su primorane da novac koji bi ionako potrošili za nabavke, preusmere na mala i srednja preduzeća tj na kupovinu roba i usluga. Ovaj procenat ide od 10-20% ukupne potrošnje velikih kompanija.

Na ovaj način i male firme mogu da učestvuju na tenderima velikih državnih/privatnih kompanija i dobijaju poslove. Na kraju krajeva velike kompanije koje učestvuju na tenderima koriste male kompanije za izvođenje radova zato što nemaju potrebno ljudstvo ili ekspertizu ali imaju sve predispozicije (n novca na računu, 20 godina postojanja, bankarske garancije veličine deficita zemalja trećeg sveta…).