Seminario di Aikido con K. Yoshigasaki Sensei; Firenze 29/10/05

Kada nema senseia…

Seminario di Aikido con K. Yoshigasaki Sensei; Firenze 29/10/05

K. Yoshigasaki Sensei – Aikido

Klinci sa faksa skaču u menadžerske stolice, napujdani iskompleksiranim profesorima i ekonomijom (kapitalizmom), odrasli kroz ničim kontrolisane i pune bezakonja 90-te. Da li ste videli ili možda čuli za ovakvu situaciju?

Kao da je neko puštao beskonačno „Wall street“ majkama na porodiljskom i pustio evoluciji da učini svoje.

Sve je više gladnih lovca/slave/dominacije i svake godine ih je sve više i sve su više nezadovoljniji zato što dovoljno brzo ne napreduju. Kako umiriti i objasniti da razvojni put ne počinje od direktora?

Stariji ljudi (preko 40) koje srećem spominju relativno mlađe ljude koji uskaču na menadžerske pozicije ili bez ikakvog iskustva ili bez obuke i pripreme praveći greške koji su se mogle izbeći sa malo iskustva.

Jednostavno, mladim lavovima se ne dozvoljava da nauče koliku i kakvu odgovornost donosi menadžerska pozicija ili pozicija majstora. Bez mentora/senseia teško da se može doseći kvalitet.

Onda kada nestane (zar već nije) institucija mentora koji jedan period vremena obučava mladunca detaljima posla i/ili menadžementa, imaćemo situaciju kolapsa institucija.

Kroz korporaciju sam imao svog sponzora koji me je vodio i objasnio kako stvari funkcionišu. Šta se radi, a šta ne i na koji način. Saznao sam kako da pitam za mišljenje kolegu i podređenog. Kako da ljudi rade ono šta želim a ne ono što bi oni voleli da rade. Isto tako kako da rukovodim svojim šefom kako bih sebi olakšao život.

Tako da znam da sam na neki način više odrastao i postao bolji vođa.

Hvala još jednom svim majstorima.

Comments 15

  1. Ljudi koji nas usmeravaju i lome nam sujetu (naročito na početku) su najdragocenije što možeš da dobiješ u opisu radnog mesta 🙂 Meni se dešavalo da najznačajnije (dakle ne kvantitet nego kvalitet) smernice dobijem sa sasvim neke druge, neočekivane, strane. Dobra karma? whatever 🙂
    Inače, „mladi lavovi“ nisu toliko traženi što su sposobni već što im je cena niska (kao i iskustvo).
    🙂

    1. Nema nista lose u tom principu kada se jasno i pametno postavi kriterijum minimuma koji mora biti ispostovan za neku cenu 😉

      1. Sam princip „što jeftinije to bolje“ je toliko loš da ne postoje „kriterijumi minimuma“ koji to mogu da isprave. Kad se postave realni (minimalni) kriterijumi i „upare“ sa realnom (minimalnom) cenom, dobija se realan (minimalni) kvalitet. Makar se išlo na nekakav minimum, sve se mora uskladiti – i zahtevi kompanije i njeni budžeti i stanje na tržištu radne snage. Princip „što jeftinije“ ruši bilo kakav nagoveštaj kvaliteta u poslovanju, jer je cena JEDINI kriterijum izbora saradnika. Takav postupak je ekvivalentan skoku sa litice u nadi da se takav pad IPAK može preživeti. Jer padobran je bio (pre)skup, a jedini princip je bio „što jeftinije“.

        1. Ako je „sto jeftinije“ jedini kriterijum onda je to, naravno, pogresno, slazem se. Ali ukoliko postoje kriterijumi kvaliteta bilo cega sto se kupuje onda dodatni kriterijum „sto jeftinije“ ne predstavlja problem, naprotiv.

  2. Najvise sam naucio od onih koje nisam mogao ocima da gledam. Neprocenjivo!
    Sada mladi nemaju strpljenja da cuju, vide, prihvate, isprobaju. Barem iz mog iskustva, sve je bukvalno na silu i tacno vidim kako jedva cekaju zavrsetak monologa da ustanu i odu u svoj svet.
    Mentor je preko potreban. Uostalom, praksa velikih kompanija je toliko vidljiva kroz njihove savetodavce bivse lidere koji su odavno u penziji i koji su knjiski primer kako to neko trosi zadnji radni status iako je odavno penzioner.
    Kod nas nije tako, mi penzioerima zelimo samo ledja da vidimo. Da ih poslusamo, to je utopija. Jesu se neke stvari u medjuvremenu promenile, eli ima dosta istih i iskustvenih …
    Odlican post i razmisljanja, kao i komentari…

  3. Mentorstvo je potrebno, da, da bi se mladi uputili u „tajne zanata“ kojim rukovode. Ali cak i da ga nema, to ne bi trebao biti preveliki problem.
    Moje iskustvo iz Srbije je da je generacija koja je odrasla u dekadi devedesetih prosto izgubila moralni kompas. Tu su vrednosti skroz promenjene. Jedino o cemu brinu je da li ce plata stici na vreme dok istovremeno pokazuju apsolutnu nebrigu prema poslu koji obavljaju. Ne znam da li sam upoznao dvoje troje mladih ljudi koji su od pocetka svoje karijere pokazivali bas to – brigu i duznu paznju prema svom poslu, zadacima, firmi u kojoj rade… Kojima zavrsetak nekog projekta ne predstavlja prosto skup odradjenih taskova nego koji se zamisle nad onim sto treba isporuciti na kraju.
    Na zalost, u vecini slucajeva kada radim sa nekim sa nasih prostora to se zavrsi razocarenjem.

  4. Po meni, nisu krivi mladi koji uskaču u poslove koje ne poznaju, već kompanije koje im takve poslove daju. Prvo kompanije moraju same sa sobom da raščiste čime se uopšte bave, od kojih aktivnosti im se sastoje svi bitni procesi rada, kakva im je organizacija za to neophodna, kakvi ljudi treba da budu na kojoj poziciji, koliki budžet imaju za neophodne kadrove, pa da onda takve kadrove, sa jasno definisanim kriterijumima znanja i iskustva, potraže na tržištu. Ovako, ako kompanije nemaju jasnan smer kretanja, onda je kriterijum samo cena, jer „tamo“ ih može odvesti svako. Ne treba mu ni znanje ni iskustvo.

    1. Post
      Author

      Znači… Prvo obuka kadrovske službe, zatim menadžementa koji za ciljeve koje ima traži najbolje ili bar adekvatne ljude. Izgleda da jednostavno nema obučenih menadžera.

      1. Mislim da treba obrnuto – prvo menadžment da smisli šta hoće, da bi znao ko mu treba, da bi mogao da da instrukcije kadrovskoj službi. A onda kadrovska, u skladu sa definisanim parametrima, traži najbolje po najboljoj ceni.

        1. Post
          Author
    1. Post
      Author

Ostavi komentar