Kada nema senseia…

K. Yoshigasaki Sensei – Aikido

Klinci sa faksa skaču u menadžerske stolice, napujdani iskompleksiranim profesorima i ekonomijom (kapitalizmom), odrasli kroz ničim kontrolisane i pune bezakonja 90-te. Da li ste videli ili možda čuli za ovakvu situaciju?

Kao da je neko puštao beskonačno „Wall street“ majkama na porodiljskom i pustio evoluciji da učini svoje.

Sve je više gladnih lovca/slave/dominacije i svake godine ih je sve više i sve su više nezadovoljniji zato što dovoljno brzo ne napreduju. Kako umiriti i objasniti da razvojni put ne počinje od direktora?

Stariji ljudi (preko 40) koje srećem spominju relativno mlađe ljude koji uskaču na menadžerske pozicije ili bez ikakvog iskustva ili bez obuke i pripreme praveći greške koji su se mogle izbeći sa malo iskustva.

Jednostavno, mladim lavovima se ne dozvoljava da nauče koliku i kakvu odgovornost donosi menadžerska pozicija ili pozicija majstora. Bez mentora/senseia teško da se može doseći kvalitet.

Onda kada nestane (zar već nije) institucija mentora koji jedan period vremena obučava mladunca detaljima posla i/ili menadžementa, imaćemo situaciju kolapsa institucija.

Kroz korporaciju sam imao svog sponzora koji me je vodio i objasnio kako stvari funkcionišu. Šta se radi, a šta ne i na koji način. Saznao sam kako da pitam za mišljenje kolegu i podređenog. Kako da ljudi rade ono šta želim a ne ono što bi oni voleli da rade. Isto tako kako da rukovodim svojim šefom kako bih sebi olakšao život.

Tako da znam da sam na neki način više odrastao i postao bolji vođa.

Hvala još jednom svim majstorima.