Posle prošlonedeljnog predavanja na BlogOpen-u sam imao ideju o članku koji se sam nametnuo po praćenju tekstova iz lokalne blogosfere, Twitter-sfere, Facebook profila (iz regiona) a tiče se komunikacije i razumevanja drugih ljudi.

Lakše je pljunuti nego razgovarati. Isto tako, lakše je besneti nego se nasmešiti.

Zašto je neko ko bloguje/tvituje samo par meseci manje bitan od nekoga ko to radi godinama?

Video sam članke i tvitove ljudi koji to rade od skoro, na sebi potpuno svojstven način, bez predznanja, van svakih normi i pravila. I čine čuda.

Da li ćete takve ljude odbaciti zato što vam se samo čini da su stigli tu, nekom magičnom prečicom? Lakše je pljunuti. Teško je pružiti ruku i pitati “kako si to izveo”?

Dok neko ne počne da psuje i osuđuje, da li je stanovište druge osobe pogrešno i vredno javne osude? Razmislite o onima koji ne podržavaju gej paradu a nisu homofobi i ne rade to iz straha.

Mislim da još treba da prođe dosta vremena dok ne počnemo da cenimo ljude zbog onoga što jesu kao osobe pa tek onda da sudimo o njihovim mišljenjima.

Početak “razmene” predavača/sudionika u razmeni na skorašnjim konferencijama/festivalima je pravi korak ka razumevanju i shvatanju bliskih kultura koje ipak jesu drugačije (iako slično psujemo). Način razgovora na prvu loptu može izgledati “hejterski” (eng. hate – mržnja) ali se na kraju svodi na – nerazumevanje kulture i milljea u kome je stil izražavanja nastao.