Diskretan heroj

Svoje profesionalno bavljenje menadžmentom započeo je u školi, koju je pohađao sredinom 80-tih godina, kada su radna mesta u državnim preduzećima izgledala kao jedino mesto sa stabilnom platom, iako je njegova firma već drugi put ulazila u stečaj. Čak i njegovo iskustvo partijskog sekretara mu nije pomagalo da vidi bolje dane u budućnosti.

Formalno obrazovanje tehničke škole i vođenje transporta velikog državnog giganta mu nisu mogli pomoći u nekom napredovanju. Svoj put je morao da pronađe sam.

Škole za menadžment su tih godina počinjale da rade i zaista su edukovale prve generacije ljudi spremnih da se uhvate u koštac sa okoštalim državnim aparatom, ne efikasnim procesima i problemima koji su došli 90-tih.

Kao pripadnik nekog novog talasa, našao se između socijalizma i ranog stadijuma kapitalizma. Mesto u kome se našao je bio sportski klub sa mnoštvom dece željne sporta i mnogo problema zaostalih iz prošlosti. Tokom prvih nekoliko godina sa entuzijazmom osobe koja je pronašla svoj put i strast u poslu, klub je oživeo i počeo da donosi rezultate.

Imao sam privilegiju da radim sa njim na mnogobrojnim takmičenjima – kako za honorar tako i volonterski. Sama strast za kvalitetnim takmičenjem i pravičnošću koju sam sport kojim se bavio donosi, činili su posao vrednim. Pored mene su i drugi bili zaraženi istim virusom koji je širio. Pored njega smo naučili da vrednujemo svoj rad. Ali i da ga poklanjamo i biramo gde ćemo ga poklanjati.

U svom klubu, čiji je generalni sekretar bio, na prvom mestu su bila deca, kao osnovna jedinica kluba, koja su uvek bila u pravu. Treneri i roditelji su bili tu da deci pomognu da pravilno hodaju, dišu, igraju se i takmiče. Cilj koji je postavio je bio razvoj dece u svakom pogledu. Iz godine u godinu je tražio ljude koji mogu da isprate tu viziju i pomognu – kako profesore, trenere tako i roditelje.

U mladosti je već sa 15 godina napustio rodno mesto Trbunje na jugu Srbije i završio u Zrenjaninu gde je završio srednju tehničku školu. Prvu lekciju iz gladi naučio je igrajući pogrešnu igru sa pogrešnim ljudima na pogrešnom mestu, gubeći mesečnu stipendiju sa šibicarima u vozu. Ovo bi bio njegov način učenja, verujući ljudima bez rezerve da bi se nakon toga uverio u to kakvi zaista jesu. Mnogo puta bi se razočarao ali bi se i mnogo puta iskreno i prijatno iznenadio.

Tokom svoje karijere se trudio da obezbedi najbolje uslove za trening, “kako se deca ne bi mučila”, jer su uglavnom trenirala na šljaci pod zaista teškim uslovima. Sport koji je voleo je bio atletika. I svaki drugi zahtev bio bi čist luksuz. Poslednji korak u više decenijskoj karijeri ka boljim uslovima je bila izgradnja hale za zimske treninge svih atletičara. Ovaj projekat još uvek nije realizovan i pored angažovanja svih potrebnih ljudi.

Mnogi treneri ga nisu voleli, zbog uvođenja jednostavnih stvari kao što su: red, rad, disciplina i deca na prvom mestu. Veoma rano je shvatio da atletika iako individualni sport, zahteva mnogo elemenata u razvoju pojedinaca koje ne može da iznese samo trener. Klub u kome je radio je među prvima uključio testiranja kao i angažovanje stručnjaka iz raznih oblasti za mlađe kategorije.

Jedna od strategija kluba bio je razvoj dece do određenog uzrasta kada bi postala spremna da odu dalje i budu deo starije ekipe – jer klub nije tu da bi imao zvezde već da bi se bavio razvojem.

Svo znanje i iskustvo, prepoznato je sredinom 90-tih godina, kada je pozvan od strane tadašnjeg Atletskog saveza Jugoslavije da budu komesar za takmičenja. Tu funkciju je vodio predano do trenutka kada se ustalilo elektronsko merenje vremena, merenje staza i obeležavanje atletskih borilišta.

Kako je tehnika uvek bila deo njega, pomagao sam mu da usvoji nova znanja i pored ograničenja u jeziku i novim, često čudnim, rečima. Provodili smo noći nad knjigama i pravilima, dolazeći do rešenja u merenju atletskih staza i trka na putu. Njegovo znanje se potvrdilo na IAAF-ovom seminaru za merenje staza. Nakon ovog trenutka, svaka staza koja je napravljena na ovim prostorima je na ovaj ili onaj način prošla kroz njegove ruke.

Izgledalo je kao da dan nije dovoljno dug da ugosti sve njegove želje i planove. Odmor u smislu nerada nikada nije bila opcija. Od njega ste mogli da naučite da nije dobro stajati jer ste već mogli biti negde da ste bili u pokretu. Mnogi su tako naučili da rade, a mnogi ga nisu voleli.

Kada je era računara kompletno ušla u atletiku, prvo mesto koje se modernizovalo 1998 godine je bio foto finiš. Želeo je da pruži ljudima pravičan odnos, neopterećen klubskom pripadnošću. Tako je i sudio na takmičenjima i kao komesar i kao atletski sudija. Od njega ste mogli da očekujete i da vam se izvini ako nije bio u pravu, ali i da čujete koliko ste nevaspitani ili drski. I da dobijete žuti karton.

Mnogima je pomagao, i tokom sportske karijere ali i tokom klubske. Mnogi ljudi ga daleko bolje poznaju kao svog šefa vozača u transportu, gde se njegov odnos prema ljudima uopšte nije razlikovao od atletskog.

Od njega sam naučio da se dobre stvari ne moraju uvek vratiti dobrim ali da je osećaj fantastičan. Jednostavno, kada se čovek dobro oseća ne treba mu potvrda drugog.

Atletski sport, je put pravila ali i dalje veoma jednostavan. U pitanju je sport koji ceni požrtvovan rad, dobru pripremu, poverenje između trenera i sportiste i dosta vremena. Mnoga pravila su tu da zaštite i pojednostave komunikaciju između sportiste i sudija, i postave uslove iste za sve. Upravo je taj “ni po babu ni po stričevima” odnos privukao nazad u atletiku ovog sjajnog čoveka.

Svoju sportsku karijeru započeo je u Zrenjaninu, tokom školovanja, na srednjim prugama, da bi se nakom više promena adrese zaustavio u Beogradu, gde se ubrzo nakon dolaska zapošljava i polako prestaje da se bavi ovim sportom, kada je i zasnovao porodicu.

Kako je s’ početka XXI veka položio i dobio sertifikat za elektronsko merenje, opseg posla mu se proširio i na ovo polje. Nije postojalo takmičenje na koje nije stigao. Shvatio je da jedini način napredka jeste jasno i čisto merenje rezultata na svim takmičenjima kako bi postojala referenta tačka na osnovu koje se može vršiti poređenje.

Kroz godine provedene u atletskom klubu, broj dece iz godine u godinu je rastao, dolazili su novi treneri, stari atletičari su dolazili i pomagali i unapređivali proces treninga. Iz mnogobrojnih kroseva Novog Beograda u klub su došla mnoga deca koja su danas uspešni sportisti i poslovni ljudi.

Uslovi pod kojima su deca trenirala nisu se mnogo promenila tokom više decenija, kako zbog ekonomske situacije u društvu tako i zbog ne prihvatanja kompromisa i čudnih igara moćnika. Trening dece se i dalje primarno obavlja na šljakastim stazama Novog Beograda i oko bazena sportskog centra “11 april”. Povremeni izleti do stadiona sa tartan stazom nalikuju nagradi za trud tokom sportske nedelje.

Svaki dan mu je trajao dugo, od mnogobrojnih obaveza koje je prihvatao. Od toliko obaveza nije uspevao da misli na sebe. Pre njega, postojala je obaveza prema deci.

On je bio moj prvi poslodavac. Često smo imali kreativna razmimoilaženja sa razlogom. Uvek bi to bilo pitanje posvećivanja vremena nekim detaljima. U takvim situacijama naučite da birate između zaista bitnog i manje bitnog – za klijenta.

Milorad Rečević

Želeo sam da vam približim svog oca – Milorada Rečevića, velikog čoveka i diskretnog heroja.

Naprasno je umro u 61.godini od infarkta 27.januara 2011.godine na putu ka Tašmajdanu i testiranju dece. Bolovao je od dijabetesa i povišenog pritiska.

Kao da je ovo bio jedini način da se odmori.

Iza njega ostaju porodica, prijatelji i neispunjeni snovi. Mi znamo kako da čuvamo uspomenu na njega. Njegovi snovi su za vas i ne dopustite da nestanu.

Svi koji su ga poznavali i koji imaju reč ili sliku o njemu mogu je ostaviti na servisu „1000 sećanja“ na adresi http://archive.1000memories.com/people/4076-milorad-recevic/memories/.

Hvala.