“Designers become machine nerds. Machines define what you can do. That and finding the right operators for them.” / Dizajneri postaju zaluđenici za mašinama. Mašina definiše ono šta možete da uradite. To i pronalaženje pravih rukovaoca za njih. – Vilijam Gibson, Nulta tačka istorije (Zero History)
‘Men have become tools of their tools./Ljudi su postali alati svojih alatki.’ ~Henry David Thoreau

Mašine za šivenje - Timm Suess via Flickr

Svi mogući horori sveprisutnog-velikibrat-društva oko nas su tu. Samo ih još nismo svesni kako nisu povezani mrežom.

Ovaj članak je pisan više puta – ne zbog toga što nisam znao šta da napišem već kako nisam znao kako da opišem.

Rad

Ne znam za vas. Ja stvarno volim da radim. Kada se odmaram ja radim (pišem, crtam, stvaram). Mogu da lenčarim na plaži i (navodno) ne radim ništa. Ako je nerad čitanje knjige onda umem da ne radim.

Rad je najlepši onda kada vidite svrhu u njemu i kada vam ispuni vreme tako da, nakon završenog posla odete kući zadovoljni. Ko god se vraća namrgođen i nezadovoljan – taj nije za posao koji radi. Kada volite da radite onda vam je 24 časa malo tokom dana i žalite zašto ne možete manje da spavate.

Antropija rada

Poslednjih 10 godina rad počinje da izgleda tako razvodnjeno. Da budem jasniji, ljudi počinju svesno da rasplinjavaju i otežavaju sopstveni rad kako bi opravdali svoje postojanje tj radno mesto. Regulatori, razne komisije, agencije i unije propisuju svakakve propise, standarde i uputstva kojih moramo da se držimo kako bismo bili “u vinkli”.

Ono što se tiče bezbednosti kako proizvođača i korisnika proizvoda ili usluga je sasvim na mestu. Problem koji vidim je u tržištima u koja želiš da uđeš i koja su već toliko regulisana da ne možeš ući tek tako.

Problem sa mnogo babica oko isporuke jednog proizvoda je u tome što više ne možete da budete preduzetnik već morate da imate iza sebe armiju ljudi i procedura kako biste bili podobni za prodaju. Stvar sa armijom ljudi nije loša ali je nemoguće nasad stvoriti armiju koja će isporučiti proizvod. Želim da kažem da se proizvodnjom robe široke potrošnje mogu baviti oni sa bitnim kapitalom u džepu. Nama ostalima, preostaje da se bavimo malim stvarima koje mogu da promene svet. I da budemo u industriji koja nije toliko regulisana.

Regulacija i zakoni

Kada pređete neku magičnu cifru od npr 10 zaposlenih, poslovanje poprima druge razmere. Svi pravilnici koje ste bili u obavezi da uvedete, sada imaju smisla (bezbednost, protivpožarno, pušenje) i zahtevaju da imate ljude koji se time bave. Počinjete da primećujete stvari kao što su protivpožarni izlazi, obeležja po kancelarijama, aparati za gašenje požara…

Kada se razvijate, neminovno je da se pravi rad smanjuje ili da raste broj ne-proizvodnog osoblja. To nisu ljudi koji smetaju, već ljudi koji se bave svim onim stvarima koje ne donose direktno novac ili profit, već drže kompaniju unutar regulative i strukture. Ili počinju da rade i ne produktivne stvari a koje moraju da se urade.

Zakoni i regulativa su pravljeni tako da se odnose na firme sa armijom ljudi, a ne sa mišlju kako da se preduzetnik razvije u firmu sa malom Kinom.

Kako se boriti?

Ne postoji pobeda nad kupcima – nepoznati autor

Adaptiranje poslovanja u sledeći nivo operacija mora ići uz potpunu podršku menadžmenta (ukoliko postoji ili vlasnika). I ne postoji borba ili konsekvence ukoliko zaposleni počnu da postavljaju pitanja.

I prestati sa kuknjavom. Niko vam neće pomoći. Jedan od puteva je zaposliti ljude sa više staža, koji su prošli ili su bili na takvim pozicijama koje su neminovnost i propisane zakonima. Samo rešite taj problem i nastavite da se bavite poslom.

Reciklaža

Ovo doba nam omogućava da mnoge stvari jednostavno ponovo iskoristimo ili emuliramo (sjajan izraz) od nekih drugih kompanija. Za mnoge stvari nema izmišljanja tople vode, osim ako stvarno nemate udarac genijalne zamisli koja će revolucionarno promeniti proizvodni proces ili na elegantan način izvrnuti pravila, već brutalna implementacija.

Većina kompanija je copy-paste po strukturi i zaduženjima i malo je onog pravog mesa ili duše koja ostaje i koja čini kompaniju onom posebnom jedinkom u moru kompanija.

Koliko procenata DNK se razlikuje od osobe do osobe? Takve su razlike i u suštini kompanija koje ih čine jedinstvenim.