Na putu – Albanija

Imao sam tu mogućnost da u sklopu međunarodnog takmičenja u atletici – miting Pietro Menea – boravim u Albaniji (tačnije Tirani) kao član tajming ekipe Atletskog saveza Srbije. Ovaj put neću zaboraviti iz mnogo razloga. Mnogo lekcija iz menadžmenta, društva, organizacije i pogleda na evoluciju.

U nekim trenucima bih čitav doživljaj opisao kao road trip ali na kraju – iskustvo koje treba doživeti. Upozorenje: ovaj članak neće imati predrasuda i sadržaće  lična mišljenja o stvarima doživljenim na putu.

Ekonomija

Debitne i kreditne kartice funkcionišu ponegde (fancy mesta) dok keš vlada svuda. Kako u lokalnoj valuti (lek) tako i u eurima. Sasvim je normalno da plaćate fleksibilno i da se cenjkate. Niko vas ne gleda popreko zbog toga, već jednostavno ljudi pokušavaju na zarade nešto. Na ulicama imate dilere lokalne valute kao i menjačnice. Dileri novca su malo čudni i glavni znak prepoznavanja je veliki svežanj novca u rukama. Nema uzvikivanja znamenite reči „‘vize, ‘vize, ‘vize“ već jednostavno prepoznavanje po novcu (eng. cash in hand).

Ono što se primeti je velika količina prosjaka na ulicama. Ali ono što je interesantnije je stepen intenziteta komunikacije i interakcije koji se javlja i koji vas može iznenaditi. Obično od prosjaka možete očekivati da vas pita nešto i da u zavisnosti od raspoloženja osobi nešto date ili ne. U Tirani to već nije slučaj. Maksimalno će se okretati oko vas, pipati vas, terati da im date nešto i osetićete se čudno. Ne ugroženo ali ćete se osetiti nelagodno.

Albanski lek je valuta skoro 20% slabija od dinara. To praktično znači da ako je jedan euro 115 dinara, u Albaniji je lek 139. Cene stvari preračunata u dinare jeftinija je od Srbije.

Hrana

Palačinke

Budite spremni da tražite dobru hranu. Preporuke kroz FourSquare lokacije koje mogu obezbediti kvalitetnu hranu neće uroditi plodom kako su po mom mišljenju fabrikovane. Kafanice su pravi izbor i nećete pogrešiti. Meso je sveže i hrana pomalo različita od onoga na šta smo navikli.

Hrane ima svuda i u svakom obliku. Slatkiši, meso, brza hrana kao i ona malo sporija. Palačinke na 1001 način na koji možda niste navikli.

BIti turista u Tirani je sjajna stvar. Svi će želeti da vam izađu u susret i da vam pomognu iako ne znaju vaš jezik i veoma će se potruditi da vam preporuče sigurnu hranu.

Turizam i bezbednost

Ah taj turizam. Broj hotela u Tirani, kao i hostela je veliki. Cene kreću od 30eur pa na dalje za iole normalan hotel(čić). Stvari u Albaniji se veoma brzo razvijaju kao i turizam. Mladi ljudi intenzivno uče strane jezike i ulaze u ovaj biznis. Na svakom koraku postoji policija koja baš i nije zainteresovana za sitne prestupe (prelazak pešačkog prelaza na crveno, prelazak preko duple pune linije…) i verovatno se bave ozbiljnijim prestupima.

Osećaj bezbednosti je na visokom nivou u svako doba dana i ne postoji osećaj da tu ima nekog kriminala. Vozači će pokušati da vas prođu (ili zaobiđu) ako procene da to mogu da izvedu – u suprotnom staju i propuštaju vas. Kao i u Italiji – stim da u Italiji poštuju i druge propise i osećate se bezbedno u saobraćaju.

Kontrasti na obali

Na moru (30-tak kilometara od Tirane) ima mnogo hotela i mnogo stvari koje se grade. Dures (Drač) je lučki grad sa velikom plažom u zaleđini i mnogo hotela izgrađenih u poslednjih nekoliko godina. Stim da postoji veliki kontrast koji se ogleda u kombinaciji straćara između hotela koje izlaze na plažu i nedovršenih višespratnica.

Turizam stvar koja će biti bum u sledećih nekoliko godina.

Očigledno je prisustvo velike količine novca, kojim se grade zgrade i infrastruktura, kao investicije u budućnost, stim da veliki znak pitanju su sve one ostale stvari koje čine turizam uspešnim. Putevi i infrastruktura, dodatni sadržaji – za posetiti ili otići, ljudstvo, podrška turizmu i edukacija.

Logoi i autorska prava

Albanian Fried Chicken

Šetajući Tiranom imate osećaj da se krećete na ivici krađe logotipa i vizuelnog identiteta. Mnogo igranja sa prepoznatljivim brendovima kako bi se približili potrošačima.

AFC, Sev7en, GreatMail, Google – su samo od nekih brendova koji balansiraju na granici krađe vizuelnog identiteta.

LJudi su ljudi i nedostatak regulative predstavlja zonu (sivu) u kojoj se lovi u mutnom. Realno je da će se sve srediti i da će lokalni brendovi evoluirati i prerasti u nešto drugo. Za sada je Albanija mesto i najluđih mikseva stilova.

Mercedes i putevi

Ako ste čuli da je Albanija zemlja Mercedesa – nisu vas lagali. Tolika količina automobila ovog proizvođača je impozantna. Koliko je automobila legalno uvezena a koliko „ekspresno“ nije za merenje. Jednostavno Mercedes je auto izbora. Interesantno da nigde nisam video servis za kola.

Putevi su – kako da kažem – loši. Put do Tirane je trajao malo više od 12 sati a povratak malo duže. Tako lošim putevima (iako se gradi uveliko) nedostaju oznake i uputstva (sobraćajna signalizacija – horizontala i vertikalna) kuda ići i koliko je još ostalo. Jednostavno bez GPSa ili mapa skoro je nemoguće odrediti gde se nalazite. Napraviti put nije lako ali su ostali elementi presudni za doživljaj i putovanje.

Pri povratku smo išli preko Crne Gore putem Skadra i Skadarskog jezera. U dolasku preko Ohrida.

Putevi i kako ih preživeti

Kamenje na putu kao obeležje trake

Sledeća priča se odnosi na to kako se odnositi prema radovima na putu i percepciji korisnika istih.

Lep put (magistralni) od Skadra do granice je verovatno izgrađen iznad kaldrme, kako postoji mnogo kocki iste oko puta. A bogami i na putu. Umesto bele linije koja treba da razgraniči trake koristi se kocka. Veoma opasno i (nadam se) privremeno rešenje. Voziti samo po danu i maksimalno obazrivo.

Bunkeri Albanije

Takođe, radovi na putu su uglavnom označeni pre samih radova, što je ok ukoliko niste u bulevaru koji je presečen barijerom koju ne možete da preskočite, umesto da je oznaka bila na početku ulice kada i možete da pronađete alternativnu rutu. Jednostavno, razmišljanje o tome da nisu sva vozila kola i da su svi korisnici puta lokalci koji znaju šta se dešava.

Neko je možda spominjao bunkere koji su ostali posle komunizma koji je dominirao u drugoj polovini XX veka i vladavine Envera Hodže. Ima ih i stoje na čudnim mestima. Ne na strateškim mestima kako bi se dominiralo nekim delom zemlje ili granice već više kao mesto za izolaciju vojnika. Čudno ali je tako.

Sumiranje utisaka

Ovčica pred ćevabdžinicom

Albanija je zemlja sa puno kontrasta i puno mesta za napredak. Kao i svaka zemlja koja ulazi u globalne vode standardi moraju da se menjaju i kvalitet mora da raste. Zakoni, usluga, bezbednost, putevi, ekonomija, zavise od spremnosti države da sve to osmisli i implementira.

Mnogobrojne kulturne razlike odnose se na pogled na bezbednost, razmišljanje o infrastrukturi i planiranju. Mislim da je to najvažnija lekcija koju svaka zemlja mora da usvoji kako bi krenula napred. Svi smo mi deo veće zajednice i zavisimo od komšija, prijatelja i živimo na nekoj lokaciji/gradu/opštini sa kojom moramo imati suživot i pravila ponašanja. I svi smo mi na takvom putu – neko više a neko dalje od cilja.