Manuel

Projekat manuelnog rada – via Flickr by marissaorton (CC BY-SA 2.0)

Jedna od glavnih tekovina društva je rad.

Kada pogledam unazad – dešavalo mi se da radim stvari koje se zasnivaju na seriji manuelnih, glupih i dosadnih procesa. Nije ih bilo moguće ponoviti niti delegirati. Nekoliko puta sam pomislio kako bi bilo divno delegirati i ne razmišljati o toj seriji dosadnih i glupih stvari. Ali – neko ih je morao uraditi i bilo mi je bitno da stvari budu urađene kako treba. A i ako ne ispadnu kako treba – odgovornost je moja.

Čak i kada bih uspeo da delegiram – odgovornost  bi i dalje bila moja.

Moje večno pitanje je – da li zaista moram da radim ovako glupe stvari? I na kraju bi odgovor uvek bio – a ko bi drugi?

Jednostavno, one moraju da se urade i tačka. Što pre krenem i razmislim kako najbrže da uradim i što bolje, brže će se uraditi.

Tako da me brine kada vidim da ljudi odustanu od manuelnog rada ili dosadnih poslova samo zato što znaju da će da traju, dosadni su ili jednostavno su „suviše“ jednostavni. Ma koliko pametan, obrazovan ili napredan bio – mislim da je bitno znati raditi i neke – tako jednostavne stvari.

Tada možeš prepoznati načine  rešavanja kompleksnih problema, kako ih pojednostaviti i spustiti na niže nivoe posla. Manuelni rad je potreban da bi se naučili vrednovanju samog rada. To je ona stvar koju sve ređe viđam i smeta mi. Previše menadžmenta a premalo realnog rada. Imam sreću da pronalazim i radim sa ljudima kojima nije teško da zasuču rukave i urade posao. Pored prijatelja – ovi ljudi su podjednako bitni.