Jedno do drugog – priča o generacijama i evoluciji

Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side - © 2012 - Company Films LLC. All rights reserved.

Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side – © 2012 – Company Films LLC. All rights reserved.

Šta se desi kada nova tehnologija počne da dominira nekom industrijom koja postoji duže od veka? Odgovor se može potražiti u dokumentarcu „Jedan do drugog“ (eng. Side By Side) iz 2012-te.

Čitava priča se naravno vrti oko filmske industrije i toga – kako su digitalne kamere preuzele poziciju klasičnih tehnikolor kamera koje koriste film i razvijanje hemijskim procesom.

Ali da bismo shvatili u čemu je toliko veliki problem moramo shvatiti proces stvaranja filma.

Opis čitavog procesa izgleda ovako:

Uzimajući kao de facto standard da postoji armija ljudi koja priprema film, od scenariste, reditelja, glumaca preko kostimografa, direktora fotografije, producenata do ostalih uloga kao što su asistenti, električari, snimatelji… dolazi se do zapanjujućeg broja ljudi koji postoji na filmskom setu ali i u pozadini onda kada se film snimi (tokom samo jednog dana snimanja plus post produkcija). Kada se filmske rolne spakuju posle radnog dana – šalju se na razvijanje (hemijsko), pakuju i spremaju za gledanje od strane režisera, direktora fotografije i ostalih koji učestvuju u kreativnom procesu sutradan.

Ono šta je bitno znati je to da punjenje jedne kamere sa rolnom filma može da izdrži snimanje od 10 minuta. Kada istekne tih 10 minuta, pravi se pauza dok punjač rolne ne zameni rolnu i proces može da se nastavi. Ovo je priča za 35mm Panavision kamere. Druge kamere sigurno imaju druge karakteristike ali je sigurno da punjenje kamere ne obezbeđuje preveliku autonomiju.

Sutradan se gledaju snimci (tzv dailies) kako bi se proverilo da li je sve ispalo kako treba, da li snimci oštri i baš onakvi kakve ih je zamislio režiser, direktor fotografije… Ako nije – jovo nanovo. Na stranu što je proces razvijanja filma kompleksan i zahteva puno znanja i sposobnosti kako bi konačan rezultat ispao kako je zamišljen. Moguće je promeniti ton i atmosferu dužim ili kraćim procesom i/ili dodavanjem veće ili manje količine hemikalija. Toliko o mogućnostima.

Pored svega toga, sečenje filma tokom procesa montaže i pripreme za konačnu verziju zahteva ozbiljan fizički rad kao i prostor.

I nakon svega toga – kopiranje poslednje verzije filma, distribucija, puštanje na 1001 različitom sistemu za reprodukciju slike i tona (bioskop) koji ne garantuju uvek isti rezultat onoga na čemu su režiser i čitava ekipa radili. Drugim rečima – vizija režisera nije verno (100%) prenesena.

Mala digresija – sećam se nekih filmova koji su mi ostali u sećanju i koje sam gledao nekada davno i nisu mi imali poentu ili su imali neku logičku rupu koja je mutila razumevanje filma. Gledanjem rentiranih DVDova ili digitalnih verzija u novije vreme, tih rupa nema – filmovi su ok. Na mestu prikazivanja je takođe moguće da kinooperater skrati film zbog veličine rolne koja se pušta jer postoji šansa da padne sa projektora.  Da li tada publika vidi zaista ono delo koje je umetnik zamislio da predstavi?

Ovaj proces proizvodnje i kreiranja filma i filmske trake je postojao i dan danas postoji (ali sve manje). Jer digitalne kamere su sve promenile – od promene nekih zanimanja pa do gubljenja nekih zanata.

Lično me je uvek fascinirala ta jurnjava za vremenom snimanja, vremenskih prilikama, troškovima – ali je stvar postala veoma jasna. Armija ljudi, tehničkog osoblja koje prvo treba da stvori iluziju u koju gledaoc treba da poveruje a zatim i tehnologija koja tu iluziju treba da prenese na filmsku traku i na kraju prikaže.

Veoma dug, spor i nadasve posao sastavljen iz od mnogo promenjivih tj velike jednačine sa puno mesta za grešku.

Ali – zar ovaj tekst nije počeo kao priča o generacijama?

Onda kada stara škola nauči da radi sa novim alatima – jasno je da neće biti toliko brzi i efikasni kao mladi koji su srasli sa mišem i monitorom, ali je takođe jasno da mladi nemaju taj zen, mir i staloženost da rade korak po korak. Razmisle o tome šta će i kako da urade, nego se bave tehnikom i čistim radom bez velikog ulaženja u suštinu. Naravno da postoje izuzeci od ovog pravila koje navode stari montažeri, ali je neminovno da mlađi (sada već pričam o ostalim industrijama) polažu snagu u tehniku i što bržem obavljanju posla bez velikog razmišljanja.

Digitalno snimanje i montaža su došli i neće otići, kao i novi mediji i kanali komunikacije. Ono šta nam treba je mešanje starog i novog sveta, starih i novih ljudi, prenos znanja i učenje, razvijanje kreativnosti (itekako je moguće) u mladim naraštajima. Neophodno je strpljenje sa obe strane… Da li će ga biti?