Posao nas odvlači na neka mesta koja možda nikada ne bismo posetili.
Proizvodni pogoni ex državne firme, sada kupljene od strane korporacije.
Sve u svemu nije loše kao što izgleda na slici (inače nije to slika pogona, ali je do pre 4-5 godina zaista izgledalo slično, zbog bombardovanja).
Sve u svemu firma ima informacioni sistem koji radi ali im je potrebno “nešto više” što ne mogu da dobiju standardnim izveštajima.
Posao smo obavili, korisnici su presrećni, život ide dalje… dok nismo stigli do razgovora posle posla, i probleme na koje nailaze a tiču se ljudi.
Firma zahteva određenu brzinu u radu, produktivnost, koju radnici ne mogu ili neće, da postignu.
Način da se dođe do produktivnosti ne može se svrstati u metode 18. veka koje koriste korbač ili bič kao prinuda, već moderni načini koji uključuju ne tako sofisticiranu tehnologiju.
Transport robe se obavlja ručnim transporterima i krug od prijema robe do odlaganja robe traje 30 minuta. Postoji 10 transportera i isto toliko radnika. U toku dana, prostom matematikom dolazi se do 7 sati rada (vreme za odmor i ručak ulaze u radno vreme a ne van) x 2 ciklusa x 10 ljudi = 140 ciklusa. Prosečan broj pristunih radnika u toku meseca je 9.5 (statistika je prokleta laž) tako da se krajnji broj ciklusa u toku dana kreće od 120-139.
Ideja menadžmenta se sastojala u tome da na transportere priključi male vagone (do 3) koji bi koristili pogon i ujedno poneli još više tereta.
Smišljeno, učinjeno.
Prvi test novog sistema transporta završio se posle 40 minuta tj malo posle započinjanja drugog ciklusa transporta.
Vozač/upravljač je uspeo da izvrne ceo transporter, male vagone i materijal koji je prenošen i pritom polomi sve osovine koje su nameštene.
Nakon ove priče setio sam se socijalnih efekata nastalih industrijskom revolucijom pre više od 200 godina.
Stvar je u tome da ovakve vrste aktivnosti su kratkog daha i da kad tad (do kraja godine) produktivnost mora biti rešena. Fabrika proizvodi koliko se zahteva, i usko grlo transporta mora biti rešeno.
Menadžement će brzo izgurati svoj put, koji će se odraziti na ljude. Umesto načina rada ljudi su spremni da ne rade sada, ma kako se to odrazilo u budućnosti. – direktor
Bojim se da je u pravu.
