Postoji razlika između onoga što te interesuje i obavezivanja. Kada te nešto interesuje da radiš, onda se baviš time kada si u prilici. Kada se obavežeš na nešto, ne prihvataš izgovore, samo rezultate. – komentar nastao iz prvih timova koji su počeli sa implementacijom metodologije Šest sigmi (Six Sigma) u Motoroli
Category Archives: informacije
Memento mori – lekcija (51)
Leave a reply
Memento Mori – Ramunas Geciauskas via Flickr (CC BY 2.0)
Tok tekstova na ovom blogu je dobio zaokret ka svrsi preduzetništva i tome kako ga preživeti bez (kakvih takvih) posledica.
Memento mori (Seti se da si smrtan) ili
Respice post te! Hominem te esse memento! Memento mori! – Pogledaj iza sebe! Seti se da si ipak čovek! Seti se da si smrtan!
Onda kada postaviš sistem i poslovni procesi idu kako treba, nema problema sa naplatom, kada si stvorio menadžement i sektore u kompaniji, kada mnoge standardizovane stvari radi neko drugi, papirologija u firmi i van nje šeta širom tvog poslovnog sveta – seti se – nešto novo (i problematično) će doći.
Niko ne očekuje špansku inkviziciju
Niko ne očekuje špansku inkviziciju – Monti Pajton
O da… snaći će vas nešto nepredviđeno. I nikada nećete biti kompletno spremni. Ali je jedna stvar bitna. Sve što će vam se desiti, već se nekome desilo. Poreske vlasti i kontrola, klijenti koji vas tuže ili koje tužite, problemi sa zaposlenima, fiskalni problemi, kursne razlike, potraživanja… Imate sreće da ste odrasli u zemlji u kojoj mnoge stvari čujete ili vidite i pre nego što uđete u posao.
Iskoristite znanje i iskustvo oko vas da se spremite (makar teorijski) o svim problemima koji mogu da vas snađu. Razmislite o tome gde potencijalno škripi posao i obradite temu. Ne do kraja, već informativno da znate kako da reagujete u početku. Za dalje angažujte profesionalce.
Svrha posla
Svrha posla koji si napravio preduzetniče, je da ti omogući da napraviš korak unazad i sagledaš šta si napravio i da iskoristiš vreme, koje ti sistem, koji si napravio, omogućava.
Zakopavanjem još dublje u posao donosi samo tiho i sporo (nekada i brzo) propadanje. Izbegni zatrpavanje poslom. Jer nikome ne trebaju mučenici.
Korišćenje vremena
Izbegni zamku u koju su mnogi upali a to je da ne dopustiš sebi da se odmakneš i iskoristiš vreme koje si dobio na raspolaganje na najbolji mogući način. Na hobije i prioritete koji nemaju veze sa poslom. Na prijatelje i porodicu – naravno, obrnutim redom.
Vreme koje dopustiš, da ti kompanija koju si stvorio pruži, iskoristi pametno. Kao i uvek, tuđa ruka svrab ne češe. Vreme (i novac) će otići na početku, na sve one poroke koji su svojstveni ljudima. Najbitnije je da vreme (i novac) budu potrošeni najmanje moguće. I naravno da će – svako ko se osvrne – videti da je ipak malo više potrošio. I neka ti ne bude žao. I potrudi se da se završi sa najmanje posledica. Po zdravlje i finansije.
Sledeći korak
Ali sledeći korak mora biti na boljem putu. Zaboravi da si (možda) straćio vreme i keš. Bilo i prošlo. Idi dalje. Idi ka cilju. Makar to bila i penzija.
Zašto morate puno zarađivati kako biste vozili kola? (2)
Mercedes – vetaturfumare via Flickr (CC BY-SA 2.0)
Pre 5 godina sam napisao tekst koji je posvećen kolima i tome koliko koštaju. Moja tvrdnja se zasniva na tome da kola dosta koštaju u odnosu na druge načine transporta, nude određene prednosti i da uopšte gledajući isplate se samo ako se ozbiljno voze.
Kada kažem ozbiljno mislim na 3-4.000km mesečno. To su kilometraže za koje biste rekli da su karakteristične za taksi i ne biste pogrešili. Kola itekako imaju vrednost kada se koriste za posao i imaju dobru kilometražu.
U svakom drugom slučaju, kola su izdržavano lice.
Potrošeno na gorivo tokom jedne godine – 30.000km, prosečna potrošnja 7l, ukupno potrošeno 2.861€ ili 0.095€ po kilometru ili 10 centi (u pitanju je dizel).
Na održavanje je tokom godine potrošeno 400€ i postoji još 300€ u sitnicama koje su pomerene za neko bolje vreme.
Ukupna cena potrošenih putarina u zemlji i okolnim državama: 450€.
Gume, registracija, sitnice …cca 350€ za godinu.
Sve u svemu troškovi koje generiše vozilo tokom godine za 30.000km su oko 4.300€. Na mesečnom nivou to je skoro 360€ mesečno ili 0.15€, ne ulazeći u cenu vozila kao i opadanju vrednosti iz godine u godinu što se smatra potrošenim ili izgubljenim novcem.
U tih 30.000km je bilo svega i svačega, i lepog i ružnog, puno osmeha ljudi koje sretneš usput, puno zadovoljstva – i da – vredeo je svaki kilometar. Pogotovu u društvu.
Istina je da vam kola daju slobodu da odete gde želite i kada želite. Ali da li zaista i odlazite gde i kada želite? Da li koristite do maksimuma svoja kola da bi imala tu upotrebnu vrednost? Jer kola se zaista isplate (ne gledajući emocinalnu vezanost i naizgled slobodu) onda kada ih baš vozite. Šta znači da morate da imate dosta vremena na raspolaganju za duge vožnje, a znamo da ljudi koji imaju puno vremena na raspolaganju jesu – bogati ljudi.
Zato je potrebno zarađivati dosta da bi mogli nesmetano i bez razmišljanja voziti kola.
Mučeništvo (preduzetništva) – lekcija (49)
Mučenik – Roden – slika Adam Fagen via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)
Ponekad preduzetnici izgledaju drugim (normalnim/običnim) ljudima kao mučenici.
Ponekad je to zbog izgleda – ispijeno lice, skoro konstantni umor koji isijava, razgovori u kojima se skoro i ne spominje privatni život i njegove čari (porodica, hrana, piće, umetnost, provod…), komentarisanje nepromenjivih stvari i kukanje…
Zvuči poznato?
To nije zato što su preduzetnici sa neke druge planete ili sazvežđa i da ne mogu da se uklope u vinklu društva. Problem je u tome što smatraju da imaju obavezu prema zaposlenima, klijentima, porodici i sebi – i obavezno tim redom – i da sve moraju da isprate i urade.
Ne mogu ti reći recept za uspeh, ali ti sigurno mogu dati formulu neuspeha – pokušaj da zadovoljiš sve oko sebe - Herbert Bayard Swope (1882-1958)
Kako prepoznati elemente ove formule (neuspeha)?
Mikromenadžment
Naučite da delegirate i da objasnite očekivanja kako biste bili što manje isfrustrirani kvalitetom drugih. Snizite kriterijume ali ne previše. Koliko je previše? Ne želite da isporučite glupost već upotrebljivu stvar. Jedan je bio Stiv Džobs (i par sličnih) i nije snižavao kriterijume – onda kada je imao dovoljno resursa na raspolaganju i zavidnu količinu novca. Za početak je isporučio nešto što radi i donosi novac. Perfekcionizam je došao kasnije.
Previše reči
Preduzetnici su po definiciju spremni da pričaju naveliko i naširoko o potencijalu komapanije, budućim uspesima, neverovatnim stvarima – ne rekavši ama baš ni jednu upotrebljivu stvar. U društvu više preduzetnika u velikom broju slučajeva može se čuti meskonačan niz međusobnih BS o poslovanju. Niko nije osiromašio slušajući – nikada ne treba zaboraviti.
Rad naspram odmora
Ne uzimajte od odmora kako biste više radili. Na kraju ćete biti umorniji kao i vaša ekipa – zbog čega? Odmorni i u okvirima posla koji radite svi mogu da funkcionišu. Na ivicama razuma/snage/razumevanja se dešavaju čudne stvari koje se ne završavaju dobro. Što manje sebe i ekipu smestite u takvu situaciju to bolji posao. A i nećete biti iscrpljeni. Već koliko toliko odmorni.
Nedostatak hobija
Naravno da ljudi sa fokusom daleko lakše stignu do cilja. Ali uzmite u obzir jednu činjenicu da hteli ne hteli radni dan nekada mora da stane, porodica iskoristi svoj deo dana – ostaje neko vreme samo za vas. Skretanje misli i razuma na neku potpuno drugu stranu kao što je hobi, može veoma doprineti očuvanju zdravog razuma, perspektive ali i širenja znanja van granica posla.
Previše obaveza
Kao što mora da postoji delegiranje (koje treba da vam omogući da imate ulogu generala a ne kaplara) kako biste imali vremena za bitne stvari – to ne znači da možete da preuzmete veći broj drugih stvari za koje ste napravili mesta u svom rasporedu. Ako ste uspeli da se izborite sa menadžmentom, odmorom i hobijem – do tada biste trebali da naučite koliko je vreme neprocenjiva stvar i da pokušavate da imate najbitniji set obaveza koji se tiče vas i porodice, prijatelja i posla – i obavezno tim redom.
Skrivene informacije
Transparentnost informacije je jedina politika koja ne zahteva mentalni napor. Što jasnije, razgovetnije, preciznije – svima bez sakrivanja. Najjednostavnije rešenja i najmanje košta. Sve drugo vas košta pameti, intelektualnih kapaciteta, sećanja kome ste šta rekli… I previše objašnjavanja.
Ukratko to su elementi formule mučeništva preduzetnika. Naspram mučenika su heroji (i generali). I svi oni su prošli kroz period mučeništva dok nisu naučili bolje.
Kako da prepoznate profesionalca? – lekcija (46)
Godine su prošle pune muka, borilo se za slobodu nemo… – Zdravko Čolić 1977 (Druže Tito mi ti se kunemo)
Upravljanje olakšanjem – Sascha Pohflepp via Flickr (CC BY 2.0)
Unazad godinama (da ne kažem decenijama) sam pokušavao da definišem samom sebi “šta je to profesionalac” ili “kako da uprem prstom u nekog i kažem da je profesionalac”. Uvek bi mi u misli upale jasne profesije kao što su hirurzi, piloti – zanimanja koja imaju malo mesta za grešku i mnogo radnih dana/nedelja/godina vežbe iza sebe.
Retki su slučajevi među ovim profesijama da se nađu amateri – jednostavno u opisu posla nema mesta za grešku i svaka se plaća životom. Tako da se sama profesija izčistila.
Trebao mi je neki jasniji opis profesionalca, neki kojim bih objasnio sebi a i drugima koga tražimo u određenim poslovima.
I na kraju sam pronašao. U pitanju je bila kratka razmena dijaloga između protagonista u seriji “Kuća laži“.
Džulijan (Šefica): bla bla bla bla (kretanje razgovora u suprotnu stranu, nejasni odgovori, razvodnjavanje situacije)
Marti: Ma daj Džulijan, reci mi direktno, ja sam profesionalac i mogu da razumem.
I tada mi je sinulo. Profesionalci nisu samo oni čiji poslovi zahtevaju čistu glavu, jasne misli, godine specijalizacije. Profesionalci su ljudi koji mogu da čuju i najgori komentar, uvredu, pridiku – osnovanu, neosnovanu, zasnovanu na nerazumevanju, zameni teza, izazvanu frustracijom, nekim sindromom, lekovima, stresom itd… i da razumeju suštinu, raščine bitno od nebitnog, prihvate realnost, pokušaju da razjasne sebi i sagovorniku/suparniku situaciju, reše problem i odu dalje.
Čitava priča o egu i ostalim stvarima koje imaju veza sa istim – su prevaziđene. Profesionalci ne dozvoljavaju da takve stvari utiču na njih. Zašto? Zbog gubljenja vremena, zbog nepotrebnog trošenje snage u promeni duboko-ukorenjenih stvari drugih ljudi (besmisleno), širenje negativnih stvari u okolini samo da bi ostao prividno čist (ako si ok ljudi to znaju – ne treba ti samo marketing te vrste)…
Profesionalci su oni ljudi koji će vas saslušati sa punom pažnjom, razmisliti i dati profesionalni odgovor koji vam se može svideti ili ne i imati mirnu savest. Uradiće posao maksimalno bez zadrške i očekivanja tapšanja po ramenu. Očekivaće samo od vas isti odnos. I ništa drugo neće imati efekta – ni poslovni ručak, ni ja-ću-tebe-vojvodo-ti-ćeš-mene-serdare, ni kilometarski sastanci…
Kontrola kvaliteta (1)
Dva penzionera – Haris Čengić via Flickr (CC BY-ND 2.0)
Poslednjih 11 godina ljudi odlaze u penziju. Tj oni koji dožive godine kao i staž propisan zakonom. U pitanju je ne tako komplikovana procedura ali zahtevna za koju se spremate mesecima pre samog prelaska iz zaposlenog u penzionera. Jel jelte imate vremena.
Sticajem okolnosti bliska osoba nesebično već 10 godina pomaže prijateljima, komšijama, poznanicima, bivšim kolegama da prođe kroz proceduru odlaska u penziju. Mnogi ne znaju svoja prava a ni država sa svojim PIO fondom ne ukazuje na sve stvari. Da ne bih ulazio u mnogobrojne slučajeve koji su prošli kroz ruke – recimo da predstavnici PIO fonda baš i nisu zainteresovani da reše ažurno predmet i aktiviraju nečiju penziju. Na stranu to što penzionera baš i nema previše kako se starosna granica pomera iz godine u godinu.
Ali da se vratimo na kontrolu kvaliteta.
Pre više od 30 godina, tadašnji PIO fond je uposlio studente preko studentske zadruge da vrše unos podataka u informacioni sistem o uplaćenim porezima/doprinosima tj svemu. Zbog čega ova informacija.
Slučajno se desilo to da su tokom unosa podataka (barem tako tvrde iz PIO fonda), studenti promašili jednu nulu. Umesto npr 150.000 dinara uneto je 15.000. Ta greška se desila 80-tih godina. Posle 30 godina ljudi koju odlaze u penziju započinju proceduru i dobijaju rešenje o tome kolika će im biti penzija. Stim da to nije njihova realna penzija. Jedna godina radnog staža im je umanjena za 90%. Na 30 i više godina staža to izgleda kao mala stvar… Kod nekih je to dosta na godišnjem nivou.
U svakom slučaju – od 46 ljudi koji su prošli kroz pomoć i proceduru samo 9 je imalo obračun tj kvalitetno dokumentovan radni staž i rešenje za penziju. To je malo manje od 20% predmeta.
Dvadeset procenata rešenja bez problema je veoma mali procenat, što znači da preostalih 80% ima problema u dokumentaciji i oduzima vreme službenicima u PIO fondu i koči procesiranje novih zahteva.
Kontrola kvaliteta se zasniva na tome da se analiziraju baze podataka po unosu (registrovana suma u informacionom sistemu naspram izveštaja sa računa za svaku godinu ili mesec), detektovanje problematičnih predmeta (npr iz iste kompanije ili godine unosa podataka) i preventivno regulisanje problema.
Na stranu to da ljudi koji su imali velike plate i plaćali prema tome veoma velike iznose PIO fondu imaju problema da realizuju svoju penziju – jer je veoma sumnjivo da je neko imao toliku platu.
Sve u svemu kontrola kvaliteta informacija, u ovom slučaju, predstavlja osnovu efikasne organizacije. Niti jedna organizacija nije imuna na ove probleme, pogotovu kada se analogni podaci prebacuju u digitalnu formu. Ali je neophodno raditi na kontroli kvaliteta.
Zašto srpska IT industrija neće opravdati očekivanja države? (marketing)
Čitao sam da su ciljevi raznih političkih stranaka razvoj i fokus na razne grane industrije a pogotovu na IT industriju. Ako je iko ikada pogledao listu 150 najvećih kompanija u Srbiji i pokušao da ih konsoliduje po vrsti posla kojom se bave došao bi do iste kratke liste koja govori o budućem fokusu političara i države za zlatnim kravama za mužu i prezentaciju.
Mladi programeri na Hakatonu 2011 u Njujorku (TechCrunch Disrupt)
Ali zašto IT industrija neće igrati igru države…
Novi preduzetnici (IT) nemaju preterane želje za armijom programera, inženjera i potreba za slikanjem na nacionalnoj televiziji za potrebe “digitalizacije” naroda iliti slikanje za medije. Nije da to ne prija svakome već jednostavno – ljudi ne vole eksponiranje tj imaju privatni život.
Ljudstvo – masa
Svi navodni podsticaji države za zapošljavanjem mase radnika padaju u vodu jer – nema dovoljno radnika tj opismenjenih. Da bi IT preduzetnik skalirao svoj posao (onoliko koliko bi to država želela kako bi se preduzetnik “kvalifikovao” za Dnevnik) potrebno je daleko više programera nego što ih fakultet(i) isporuči za poslednjih 5 godina (ova cifra je, naravno, grubo preterivanje – kako je tržište kvalitetnim programerima veoma jadno i teško da se može ustanoviti gde nestaju svi ti svršeni i nesvršeni programeri). Možda problem leži u tome što većina programera koji nešto znaju, radi za inostrane poslodavce i svom silom uspeva da izbegne plaćanje poreza državi na sve moguće kreativne načine do kojih poreznici neće uspeti da se sete do uvođenja PayPala (a i posle).
Izbegavanje prosečnosti i kvalifikovana radna snaga
U vezi sa manjkom potreba za slikanjem – stanje uma novog srpskog preduzetnika je da operativne troškove drži na minimumu i da ostane u zdravoj pameti. Kome treba armija ljudi koja ima poluupotrebljive programere koji rade na broj linija koda. To zahteva mnogo srednjeg menadžementa koji ne postoji ili nije školovan za IT industriju. Takođe standardi rada koje su do sada izgradili bi trebali samo da se unapređuju – a to skoro da nije moguće u postojećem pravnom okviru.
Beg od politike
Nema bavljenja politikom jer se zna kako su mnogi završili; “u se i u svoje kljuse” – “nek država brine svoju brigu – ja ću da platim šta ima da platim od poreza da me ne diraju” – i ništa više nije potrebno novom srpskom IT tajkunu. Kako poseduje lični život i zdrave aktivnosti nema potrebe za jagnjećim brigadama, širenjem vasione i građenju ličnog imidža dobrotvora – što se očekuje od bitnih privrednih subjekata.
Smisleni kapaciteti
Odnos prihod i broj zaposlenih je u modernom IT biznisu odličan i može dovesti u zbun sve te činovnike koji traže “svetli primer koji će obasjati mlade i povesti ih kao zečeve ka odstrelu kapitalizma” – jer, jelte “zašto ne biste zaposlili sve te mlade i perspektivne ljude koji su završili te lepe škole – a imaju i diplome”. Jednostavan odgovor “koji će mi ako ne znaju da rade” će zbuniti sve te učesnike u aparatu jer ne dele iste sisteme vrednosti. Preduzetnik želi da upotrebi osobu na najbolji mogući način u sistemu koji je stvorio.
Zakoni i tokovi novca
Moderna kompanija koja radi širom sveta će u jednom trenutku izabrati zbog jednostavnosti poslovanja legalnu po svim zakonima akciju koja se zove – poreski raj ili formiranje firme u inostranstvu koja će postati vlasnik lokalnog pravnog lica. Apsolutno mirne duše će ući u ovaj proces i organizaciju zbog lakšeg poslovanja, mobilnosti novca i investicija. Plaćaće sve dažbine kako treba, neće kukati ako država počne da demonizuje ovakav vid poslovanja ali će oštro braniti svoje stavove – jer se država ne pomera sa svetom koji odlazi dalje.
Da li sam nabrojao sve razloge zašto IT industrija neće opravdati očekivanja države?