Mislim da treba pokušati sa on
na Na prvi pogled…Upravo tako, biti deo rešenja
na Na prvi pogled…hvala. potrudicemo se :)
na Strpljenje i kada ga nemati – lekcije iz života (26)Eto,uplatih internet,bili smo
na Zašto i kako sam postao preduzetnik i ostao čovek od posla (biznism**)?
16/08/2011 | 5 Komentari
Erl Ričardson: Rad crnaca u poljoprivredi, 1934 posredstvom Smitsonian Muzeja Američke umetnosti @Flickr
Ne brinite, neću pričati o tome kako vas – potencijalne radnike, možda gleda budući ili sadašnji poslodavac – možda kao crnce na poljima pamuka s’početka 19. veka dajući vam osnovne stvari – hleb i vodu.
Pričaću o tome šta poslodavac (pravi) želi od zaposlenog.
Malo kasnije ću pričati o tome šta je kompaniji potrebno kada prođe fazu kreiranja dobrih ljudskih temelja. Na posletku ću opisati zašto se ljudi otpuštaju.
Odmah ću se ograničiti na to da je poslodavac osoba od krvi i mesa, koja ima zdrav i realan biznis, radi tokom prve smene i retko zalazi u drugu, ima aktivan porodični život i planira na pravi način. Izleti u prekovremene sate su slučajnost koja iskrsne a ne pravilo. Svi ostali poslodavci će vam isisati snagu, zdravlje i vreme – tim redom – ako ne tražite pravog poslodavca.
Kada tražite posao postavite gore spomenuta pitanja poslodavcu. Nema straha, pogotovu ako ste mladi jer nemate šta da izgubite. Ako menjate poslove i nemate puno razgovora – postoji mogućnost da izbegavate ovu vrstu pitanja jer imate elemente očaja i potrebu da zatvorite posao odgovarajući samo na ono što vas pitaju.
Žele da dobiju kvalitetno urađen posao u dogovorenom vremenskom roku plaćajući ga adekvatno!
To je čitava mudrost.
Redovnu platu, rešene poreze i doprinose, godišnji odmor, regres, ako može – sindikat, manje obaveza – više vremena za lične stvari. Naravno i da nauče nešto. Neki takođe žele da nauče ali da im to ne poveća obaveze.
Kao što se može videti, ove dve krajnosti pokazuju širinu problema i gde se poslodavac i zaposleni pronađu.
Imao sam loše poslodavce, odlične i one nenadmašne. Zajedničko za sve je to da su uvek uspevali da dobiju najbolje od mene. Svako na svoj način.
Oni koji žele da rade biraju 3 vrste radnih mesta.
Ovim redosledom idu i brojevi pretendenata za posao. Naravno, najmanje je onih koji žele da nauče i rade. Ne rađaju se (ili izlaze iz škole/fakulteta) oni koji ne žele da rade. Posle dugo vremena nerada ili lošeg rada, shvate da je najbitnije pronaći mesto gde nećeš raditi previše, stići kući taman na ručak i imati vremena za lična zadovoljsva.
Pored razmišljanja o radu postoji i element vlasti/moći koji dotiče svakog od 3 kategorije. U prvom slučaju to je alat dominacije i bitnosti, dok je u trećem slučaju menadžerska veština.
Poslodavci vole i žele one koji se lože na uspeh. Sa druge strane zadovoljavaju se prosekom jer misle da ne mogu dovoljno da ga plate. U početku talenat ne može da plati osim ako nemate velike količine keša. Pravi poslodavac zna kako da iz talenta izvuče najbolje (ne shvatite pogrešno – ali talenat ne zna kako to da naplati) kako bi se najbolje isplatio. Da li neko pita trenere i šefove sportskih klubova da li nekoga iskorišćavaju? Svi se klade da će određeni talenat pokazati najbolje i isplatiti sebe.
Kao i u sportu, talenat ništa ne znači ako ne funkcioniše kako treba u timu. Kako su projekti sve multi disciplinarni, ne postoji samostalni talenat koji može da reši stvari sam. Ekipa mora da funkcioniše.
Poslodavac – se kladi da ćete uspeti da kao talenat uđete u posao. Niko ne zna u startu sve. Od svakog ćete dobiti slobodan početak i rok do kada treba da se uklopite i upoznate procese. Ako ne uspete – sajonara. Život nije fer i na vama je da ga iskoristite najbolje što umete.
Da li vi zaista želite da radite i na koji način? Da li želite da se uvalite? Uvaljivači traže velike sisteme u kojima postoje sindikati i koji omogućavaju da budete zaštićeni kao beli medvedi. Takvih mesta je sve manje. Državni apart se smanjuje i smanjivaće se. Sistema će takođe biti sve manje kao i amortizovanja koje sindikati prave i zbog kojih su izgubili svoju primarnu funkciju.
Ne diranje u poslu možete očekivati onda kada ima relativno dosta ljudi i možete svoje zadatke delegirati drugima u slučaju da ste dominantnija osoba. Mislim – lepo je to, ali onda preuzmite menadžersku ulogu i odgovornost. Takvih je sve manje.
I dolazimo do poslednje tačke priče a to su ljudi koji žele da rade. Kada su mi kao mladom i zelenom radniku rekli da li mogu da vodim projekat implementacije informacionog sistema sa programerima, administratorima i ostatkom ekipe u periodu od 4 meseca rekao sam – mogu i dva. Tolika je glad i nerazumevanje veličine posla. Glad za radom i prevelikim očekivanjima.
Kada ste gladni rada – najbitnija stvar je znati koliko ste gladni da se ne prejedete ili da vam serviraju malo i da sve halapljivo pojedete. Uzimajte polako, jer gladan čovek mora da jede polako kako bi se privikao.
Nadam se da svi vi koji čitate, imate glad u sebi i da radite svakog dana na sebi dok ne nađete posao ili ga napravite za sebe. Svaki put, pa i onaj poslovni je maraton a ne sprint. Nije fast food, već obrok sa aperitivom, predjelom, supom, glavnim jelom i dezertom.
Jedite lagano. Samo tako možete naučiti i da podelite svoje znanje i glad sa drugima.
06/07/2011 | Nema komentara
Goran Nava pred pobedom (Aleksandar Kamasi @studiokamasi) - Atletski savez Srbije
Da bi se Internet servisi razvijali mora postojati interes i konkurencija. Biznis mora da primeti Internet populaciju kao novo tržište.
Sa nedavnog BrandFair-a i predavanja Ivane Zirojević na temu Donesi.com
Da bi se naš web servis koristio potrebna je konkurencija u određenom delu grada.
Ako ne postoji konkurencija, biznis nema izazova i nema potrebe da se pomera ka kvalitetu i takmičenju.
Zašto ste odustali od ideje za svojim biznisom ako postoji konkurencija? Da li je preskupo ili traži mnogo investicije u vremenu?
Vizija - od Reji K. A. via Flickr
Ako ne znaš par stvari nemoj započinjati
218/365 - komunikacioni problemi? od joshfassbind.com (Josh Fassbind) @ Flickr
Da li ste ikada imali potrebu da javite da kasnite? Ili da proverite da li je dogovor i dalje na snazi?
U svakom slučaju ako ste na prethodna pitanja odgovorili odrično, nemojte čitati dalje tekst. Verovatno nemate osećaj za druge ljude, njihovo vreme i osećaj pripreme usluge.
Pružiti uslugu na licu mesta nije jednostavno ali je izvodljivo za svakogqa, stim da ono što što odvaja ovakvu klasičnu uslugu od vrhunske – priprema prodaje i usluge posle usluge.
Mi kao nacija imamo ozbiljne komunikacione probleme. Verujte mi na reč – imamo ih. Imam ih i ja. I veoma se trudim da se izlečim od ostatka mentalititisa koji me je terao da stvaram ovu vrstu problema.
Sad ću – Ima vremena – Kad se seti – Ako misli da je bitno zvaće ponovo – te divne magične misli
28/06/2011 | 2 Komentari
Hrana, bajna hrana! od sachman75 (Sacha Fernandez) @Flickr
Da se razumemo … ne znamo da definišemo strategiju pa to ti je. Znamo da filozofiramo o tome kako se “kod nas” posao radi na pravi “srpski” način u kafani i da je to jedini prirodni princip zaključivanja.
Naravno da se mnogi veliki poslovi završavaju u kafani samo na malo drugačiji način, možda malo dostojanstvenije i uz više stega. Hajde da pretpostavimo za trenutak da smo MI zaista u pravu.
I hajde da se isforsiramo da ubedimo sve strance da treba da dođu i ugovaraju poslove na srpski način. Uz velike količine hrane i nezdravog pića i “sumnjive zabave”. Ispod stola. Na vrbi. Skokom u reku. Mislim da ovo nisu probali.
Omogućimo strancima pristup nacionalnom blagu na osnovu kog se zaključuju poslovi o kojima maštaju zemlje trećeg sveta… kajmak, sir, pršuta, Venecija u Malom mokrom lugu…
Stim da bi ljudi koji imaju potrebe da zaključuju te poslove jesu ipak u godinama koje im ne dozvoljavaju takve ekstravagancije i da moraju da paze šta da jedu i piju. Naš slogan možda treba da bude “napravi najbolji posao u Srbiji i umri” ili nešto politički korektnije “Mesto gde posao sreće (terminalno) uživanje”?
Narodi tj ljudi se malo razlikuju. Najviše se razlikuje odnos prema svom tj tuđem poslu. A mi moramo da smislimo drugi ugao strategije prodaje turizma. Zašto da to ne bude biznis turizam?
24/06/2011 | Nema komentara
Avioni kamioni buldožeri - iznad Alpa
Kontinentalna putovanja su samo to, putovanja po kontinentu. Više kao transport 26-com od —- do —–. I takva putovanja traju. Ne previše ali i dalje traju. Moja preporuka – ako možete da preživite jedan sat u javnom ili privatnom transportu onda možete i avion. Svrha je preći rastojanje. Ako su kontitnetalna putovanja duža od jedan sat onda se posvetite spavanju ili knjizi koju ste započeli.
Na putu za Katang… ne Ameriku, imao sam vremena da koristim papir i olovku. Da, ona čudna stvar koja ostavlja trag na papiru. I koristio je za sređivanje misli. Taj mir, koji moraš imati u glavi kako bi napisao smislene reči koje obrazuju misao i stvaraju priču, je neprocenjiv. To dobijate kada imate luksuz da vas ne prekidaju.
Ubrzanje i dan kasnije, nalazim se sa kolegom iz Huge Medie i .Me domena na Hakatonu u okviru TechCrunch Disrupt konferencije. Hakaton je mesto gde se u roku od 24 sata ideje realizuju i rešavaju nečija životna pitanja. Ako ste zaista dobri možete dobiti posao (iako imate 10 ili 17 godina) ili privući investitore svojom idejom. Najbolji dobijaju mogućnost da se nadmeću na StartUp takmičenju na konferenciji i dobiju investicije koje će im omogućiti pričanje svoje poslovne priče.
Preko 400 hakera, programera i entuzijasta koji žele da promene svet
Poslednji članak napisan na ovom blogu je bio posvećen Američkom snu. Danas imam prilike da doživim ljude koji žive za neku vrstu tog istog Američkog sna. Većina njih, već nekoliko godina zna da za njih nije američki san, već nešto drugo.
Šetajući ulicama Njujorka, čovek ne može a da ne oseti pritisak tolikog broja ljudi koji se pomeraju oko tebe. I svi traže svoj delić tog prostora. Svi ti programeri itekako poznaju i shvataju problem isticanja iz tog mora stanovnika. Jedini način su pamet, znanje i iskustvo koje će steći. Većina njih su autsajderi koji ne vladaju velikim društvenim veštinama, ali znaju da vrednuju i cene sposobnosti (eng. skills).
Mnogi ne sanjaju o milionima, jer oni sami po sebi nisu cilj. Mnogi su tu sa društveno odgovornim idejama, koje treba da promene svet ili bar neki mali deo.
Priča o papiru i olovci zahteva mir. Putovanje avionom uglavnom donosi taj luksuz kako nema telefona, e-mejla i ostalih sitnica koje odvlače pažnju. Mnogo sjajnih ideja i koncepata dođu sa mirom pod prstima. Takođe, putovanje do Amerike traje. Možda ne čitavih 24 časa ali je i dalje nezanemarljiv period.
Tokom puta, na marginama sveske izletelo je mnogo ideja i mnogo crtica koje će se realizovati u narednom periodu.
