Pioniri festival – Dan investitora / via Flickr by Heisenberg Media (CC BY 2.0)
Poslednjih nekoliko godina imao sam priliku da delim sa mlađim ljudima od sebe iskustva o preduztništvu, slušam ideje, realizacije, planove i da im na kraju svakog razgovora preporučim (naravno onda kada je u pitanju partnerstvo) da pažljivo biraju sa kime će praviti akciju i kako će odrediti udele. Ne toliko da bi se odredilo ko ima veći uticaj ili snagu ili nešto nebitno, već da bi svi shvatili koliko doprinose projektu kada već nemaju novca.
Odnos koji dogovore ostaće tu (ili zauvek) i nije dobro da se nakon n meseci ili godina neko pronađe loše raspoložen zbog uloženog nivoa ulaganja koji se nije osetio na početku. Mada – kada se takva situacija i dogodi – uvek je bitno pričati o tome i dogovoriti se. Svako negodovanje se odrazi na posao a to niko u ekipi ne želi. Nadrndanost se ostavlja van firme.
Drugi (i veći savet) je dolazio nakon pitanja “a da li bi vi uložili u naš projekat?”.
Odgovor investitora
onog koji ne želi da uči vlasnike bolne lekcije
“Ja sam prestar za ove stvari ali me interesuje koliko nudite (procenata) i za koji novac – za vaš projekat koji nije još ni počeo život i u koji ulažete svoj težak rad?” – na ovome su se uglavnom završavale diskusije. Retki su imali prilike da čuju nastavak priče a ticao se “da li znate šta je investitor?”.
“Investitor je partner koga baš i niste želeli, ali koji ima sredstva koja su vam preko potrebna. Investitor se uvek prvi namiruje onda kada se zarade novci. Osnivači i vlasnici nemaju puno prava u ovim slučajevima. Investicija u novcu investitora ima daleko veću vrednost od uobičajnih udela. Kao investitor želim da se moj udeo vrati i uveća.
Mogu dobiti od vas (ako se slažete) 10% kompanije i za uzvrat vam dati 10.000€. To znači da kada dođe vreme prodaje firme ili se pojavi neko ko je zainteresovan za deo firme – investitor (iliti ja) dobija svoj novac koji je uložio + plus 10% od trenutne procenjene vrednosti firme.” Jer je investitor rizikovao i uložio novac i on (ili oni) se prvi namire.”
Neko će reći “pa ništa nije radio!!?” – naprotiv, investitor je radio, zaradio i odlučio da rizikuje u projekat kada niko drugi nije. Da li je pravično ili nije – nismo tu da sudimo. Tu je zlatno pravilo – ko ima zlato određuje pravila.
… i prošireni odgovor ili pitanje
“Dogovorite se koliki deo želite da prepustite investicijama kao i cifru koja vam je potrebna. Ideja da pitate nekoga da li hoće i da vam takođe ponudi procenat koji želi govori u prilog tome da ste pilići i da ne znate šta je pravi posao. A takvima ne bih prepustio svoj novac.
Tako da je potrebno prvo da se sastavite, postavite ciljeve i želje i onda razgovarate sa potencijalnim investitorom.”
Nedoumice i problemi vlasnika
Prvi i jedini problem je prihvatanje postojanja investitora kao kategorije koji može (ali i ne mora) da se meša u posao a to nikako ne mora da se svidi onima koji realan posao rade. Svi žele da sačuvaju investiciju a najviše investitor – jer on u tome vidi realan novac koji se troši. Vlasnici u većini slučajeva vide vreme i energiju.
Vlasnici takođe umeju da ne vide pravi potencijal investitora. A to je – iskustvo. Većina investitora već zna kako da napravi profit i prošla je kroz mnogobrojne scenarije u poslovanju i može da pomogne vlasnicima ili partnerima.
Euforija
Svi žele partnere u poslu i to je sjajan način da se napravi firma – onda kada su svi euforiči, posao ide i sve je super. Ali niko ne želi investitore, jer oni uvode novi stepen kontrole i zaštite svoje investicije i ukazuju na manje lepe stvari koje se dešavaju ili su tik iza ugla.
I svi žele da ih se reše što pre i isplate.
