Category Archives: Poslovanje

Šta radiš kao podizvođač?

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap II, Karataš, 1981. - objavljeno uz dopuštenje
© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap II, Karataš, 1981. – objavljeno uz dopuštenje

Slobodnom procenom možemo reći da outsourcing usluge ili usluge podizvođača nudi 80% biznisa u IT sferi. Ostalih 20%  su kompanije prvog reda koje prodaju te iste uslugu tj bave se prodajom. Ostali se bave izvršavanjem posla.

Da razjasnimo – svi znaju šta rade i šta nude. Ali samo neki mogu ili umeju da prodaju, bave se klijentima (paze, maze i neguju ih), spreme tender, finansiraju posao kada posla nema – to su klijenti podizvođača… Ostali žele da se bave konkretnim poslom i da ne moraju da se bave klijentima i obezbeđivanju posla.

Neki nemaju kapaciteta i imaju svoju zonu komfora, dok neki drugi žele da rastu u imaju potrebu, da ne kažem želju ili glad za nečim većim.

Za sve koji žele više tj da rastu postoje dva puta.

Prvi put

“Živi i razvijaj se” pristup – koji obuhvata 1000 i 1000 sklekova, rada, bavljenja sa svim sitnicama koje kompanija donosi, rada kao podizvođač, rešavanje problema koje je klijent (tj klijent kompanije koja vas je angažovala) stvorio ili kompanija koja vas je angažovala. Nikada nije lako, i obavezno prihvatate posao jer osećate “vlasništvo” nad tim poslom kako živite i bavite se istim.

Tokom čitavog puta učite na greškama kao i dobrim primerima kompanije koja vas je angažovala, da biste bili spremni za veliki izlazak u svet. Imate glad za uspehom i etiku nenapadanja.

Strpljivo gradite svoju prvu liniju klijenata jer je to zdravo kako znate čemu stremite. Klijente kompanije koja vas je angažovala “dobijate” onda kada klijent nije zadovoljan i kada možete da ponudite kompletnu uslugu i da održite kvalitet.

Drugi put

Naravno da ste tu zbog toga što imate znanje i iskustvo ali nemate klijete. I naravno da ćete raditi kao outsourcing partner ali nemate previše strpljenja jer svet ide brzo napred, klinci koji rastu sve brže uče i dahću vam za vratom. Vreme je sad i akcija je tu.

Da, radićete kao outsourcing partner i pružaćete usluge ali ćete se veoma truditi da stignete do direktnih klijenata malo sirovije, jer bože moj, klijentu je bitno da plati nižu cenu i ne želi previše emocija. Tj pravdate svoje postupke time što se ne obazirete na odnose.

Bacite agenciju ili kompaniju koja vas je angažovala u jarak i nudite sa popustom svoje usluge. Vaša prodaja ste vi i ostatak kompanije ste u stvari vi – za koga radi mala kina ljudi. Menadžment ne postoji već postoji samo direktiva.

Svako će pokušati da otme klijenta iz vaših ruku kao što ste i vi to radili tako da outsourcing partneri koje tražite posle nekog vremena moraju da rade iz podruma jedino sa telefonom koji ima poziv ka jednom broju – vašem, kako ne smeju da imaju direktan kontakt sa klijentima.

Razlika je u ….

Etici. Zdravom snu. Nedostatku loše strepnje.

Strepnja treba da postoji oko stvari koje se ne  kontrolišu tako lako.  Priliv novca koji kasni (možete da pritisnete klijente), ili održavanje nivoa kvaliteta… to su stvari oko kojih možete da strepite. Ali posao zasnovan na etici jednostano pruža mir i zen kvalitetnog rada. Ako napravite prečicu u poslu koja završava 5 sati posla (sa trenutnim tehnologijama) unutar 4 ili 3 sata – vi ste bolji i svoju cenu možete da povećate jer ste efikasniji. Naplatite manje sati sa većom cenom. Ako naplatite 5 sati posla radeći zaista 3 sata po istoj ceni – imaćete besnog klijenta koji se oseća prevarenim.

Kao podizvođač ili outsourcing partner (kako to lepo i dugo zvuči) vaš posao je u rovovima, gde radite posao koji može da uradi verovatno još nekoliko kompanija ili pojedinaca ali ste baš vi u poziciji da dobijete posao i da ponovite prodaju nakon završetka posla.

Da li ste vi tu da pomognete agenciji ili kompaniji koja vas je uposlila? Zavisi od vas. Ako imate OK agenciju ili kompaniju sa druge strane – biće zahvalni i nastaviće posao sa vama. Ako vaš šutnu ili se ponašaju loše – napustite ih. Ako ste nešto čudno namirisali – verujte tom osećaju i bežite što pre. Verovatno će se osetiti ugroženim.

Ja lično ne preferiram kompanije koje upošljavam koje drže donji deo tela uza zid i odriču se odgovornosti. Ili naplaćuju malo i ne žele da rizikuju, ili ih jednostavno ne zanima posao sem da uposle ljude. Naplatite ok i stojite iza toga tj isporučite najbolju moguću uslugu. Ne plašite se da naplatite dobro – imaćete motiv da uradite maksimalno.

Veliki ugovor… šta posle – lekcija (72)

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.
© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.

Došao je i taj dan…

Veliki ček, ugovor, mir i staloženost koji dolaze od sigurnosti tog fantastičnog trenutka…

Naravno da je takav trenutak imaginaran i da je zasnovan na subjektivnom osećaju i lažnoj sigurnosti i naravno da je dobar – jer je naš (sopstven)…

Ako bi se pouzdali u legendu … opis osećaja bi najbolje opisala Merlin Monro posle potpisivanja ugovora sa filmskim studijom o određenom broju filmova – da kažemo – sigurnom poslu..

Nema više pušenja – Belle De Jour

Život nije predvidiv kao ni posao, samo je kontinuitet postojanja u svakom od slučajeva manje više poznat i utreniran. Svakodnevna ruta do posla bez puno prepreka, predstavlja bezbednu zonu komfora. Rupa na putu, obilazak uslovljen radovima predstavlja prepreku koja ume da smeta ustrojenom umu i njegovoj želji za predvidljivošću.

Sigurnost ugovora ili rute predstavlja opraštanje od nesigurne svakodnevice iz pređašnjeg perioda. Sistem, čak i unutrašnji željan je rutine. A u isti mah i želja promene – jer zadnji deo leđa nikada ne staje – željan je akcije.

Suština priče je o toj sigurnosti – o kojoj maštamo i kojoj se nadamo a sve u vidu velike isplate ili velikog ugovora. Sigurnost ne postoji – suviše je ispresecana potpuno ljudskim momentima, uspesima, ludoj sreći i glupim postupcima.

Ono šta je bitno – imati sjajnu marginu i ostatak novca ili profita koji će vas učiniti srećnim. Nije da se novcem kupuje sreća ali se obezbeđuju mnoge stvari ili uslovi koji čine život lakšim i prihvatljivijim. A zatim se krug ponavlja. Osim u situacijama kada vam je margina takva da možete da ne radite čitav život (u retkim slučajevima).

Veliko je rasterećenje onda kada egzistencijalne stvari nisu na dnevnom redu tj rešene su i ne predstavljaju dnevni pritisak. Onda imate vremena (imali ste ga i ranije ali vas je pritiskalo to šta nije rešeno) da se bavite  ostalim.

Šta posle? Vreme mora da se ispuni, kako dan i dalje traje 24 časa. Da li ćete i dalje da jurite posao i da radite nešto što ste radili i ranije ili ćete jednostavno izabrati put penzionera koji ne želi da radi – na vama je. Ali ako ostatak nije dovoljno velik – imaćete kraći predah a onda malo nakon toga – radna akcija.

Jedno do drugog – priča o generacijama i evoluciji

Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side - © 2012 - Company Films LLC. All rights reserved.
Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side – © 2012 – Company Films LLC. All rights reserved.

Šta se desi kada nova tehnologija počne da dominira nekom industrijom koja postoji duže od veka? Odgovor se može potražiti u dokumentarcu “Jedan do drugog” (eng. Side By Side) iz 2012-te.

Čitava priča se naravno vrti oko filmske industrije i toga – kako su digitalne kamere preuzele poziciju klasičnih tehnikolor kamera koje koriste film i razvijanje hemijskim procesom.

Ali da bismo shvatili u čemu je toliko veliki problem moramo shvatiti proces stvaranja filma.

Opis čitavog procesa izgleda ovako:

Uzimajući kao de facto standard da postoji armija ljudi koja priprema film, od scenariste, reditelja, glumaca preko kostimografa, direktora fotografije, producenata do ostalih uloga kao što su asistenti, električari, snimatelji… dolazi se do zapanjujućeg broja ljudi koji postoji na filmskom setu ali i u pozadini onda kada se film snimi (tokom samo jednog dana snimanja plus post produkcija). Kada se filmske rolne spakuju posle radnog dana – šalju se na razvijanje (hemijsko), pakuju i spremaju za gledanje od strane režisera, direktora fotografije i ostalih koji učestvuju u kreativnom procesu sutradan.

Ono šta je bitno znati je to da punjenje jedne kamere sa rolnom filma može da izdrži snimanje od 10 minuta. Kada istekne tih 10 minuta, pravi se pauza dok punjač rolne ne zameni rolnu i proces može da se nastavi. Ovo je priča za 35mm Panavision kamere. Druge kamere sigurno imaju druge karakteristike ali je sigurno da punjenje kamere ne obezbeđuje preveliku autonomiju.

Sutradan se gledaju snimci (tzv dailies) kako bi se proverilo da li je sve ispalo kako treba, da li snimci oštri i baš onakvi kakve ih je zamislio režiser, direktor fotografije… Ako nije – jovo nanovo. Na stranu što je proces razvijanja filma kompleksan i zahteva puno znanja i sposobnosti kako bi konačan rezultat ispao kako je zamišljen. Moguće je promeniti ton i atmosferu dužim ili kraćim procesom i/ili dodavanjem veće ili manje količine hemikalija. Toliko o mogućnostima.

Pored svega toga, sečenje filma tokom procesa montaže i pripreme za konačnu verziju zahteva ozbiljan fizički rad kao i prostor.

I nakon svega toga – kopiranje poslednje verzije filma, distribucija, puštanje na 1001 različitom sistemu za reprodukciju slike i tona (bioskop) koji ne garantuju uvek isti rezultat onoga na čemu su režiser i čitava ekipa radili. Drugim rečima – vizija režisera nije verno (100%) prenesena.

Mala digresija – sećam se nekih filmova koji su mi ostali u sećanju i koje sam gledao nekada davno i nisu mi imali poentu ili su imali neku logičku rupu koja je mutila razumevanje filma. Gledanjem rentiranih DVDova ili digitalnih verzija u novije vreme, tih rupa nema – filmovi su ok. Na mestu prikazivanja je takođe moguće da kinooperater skrati film zbog veličine rolne koja se pušta jer postoji šansa da padne sa projektora.  Da li tada publika vidi zaista ono delo koje je umetnik zamislio da predstavi?

Ovaj proces proizvodnje i kreiranja filma i filmske trake je postojao i dan danas postoji (ali sve manje). Jer digitalne kamere su sve promenile – od promene nekih zanimanja pa do gubljenja nekih zanata.

Lično me je uvek fascinirala ta jurnjava za vremenom snimanja, vremenskih prilikama, troškovima – ali je stvar postala veoma jasna. Armija ljudi, tehničkog osoblja koje prvo treba da stvori iluziju u koju gledaoc treba da poveruje a zatim i tehnologija koja tu iluziju treba da prenese na filmsku traku i na kraju prikaže.

Veoma dug, spor i nadasve posao sastavljen iz od mnogo promenjivih tj velike jednačine sa puno mesta za grešku.

Ali – zar ovaj tekst nije počeo kao priča o generacijama?

Onda kada stara škola nauči da radi sa novim alatima – jasno je da neće biti toliko brzi i efikasni kao mladi koji su srasli sa mišem i monitorom, ali je takođe jasno da mladi nemaju taj zen, mir i staloženost da rade korak po korak. Razmisle o tome šta će i kako da urade, nego se bave tehnikom i čistim radom bez velikog ulaženja u suštinu. Naravno da postoje izuzeci od ovog pravila koje navode stari montažeri, ali je neminovno da mlađi (sada već pričam o ostalim industrijama) polažu snagu u tehniku i što bržem obavljanju posla bez velikog razmišljanja.

Digitalno snimanje i montaža su došli i neće otići, kao i novi mediji i kanali komunikacije. Ono šta nam treba je mešanje starog i novog sveta, starih i novih ljudi, prenos znanja i učenje, razvijanje kreativnosti (itekako je moguće) u mladim naraštajima. Neophodno je strpljenje sa obe strane… Da li će ga biti?

A kod vas u Švedskoj hladno? Ali standard! lekcija (71)

Neminovnost pozicije ne previše obrazovanog ali prostodušnog pripadnika bilo kojeg naroda objašnjava njegovo nerazumevanje standarda, ekonomije, troškova ili cena i kao takvo bazira se na “osećaju”.

Odnos prema troškovima je takav da ceni nešto za šta misli da “treba” da plati ali ne i procena koliko je nešto zaista precenjeno ili podcenjeno.

Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih - via http://www.panam.org/
Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih – via http://www.panam.org/

Prethodne dve rečenice su tu da vas zbune i nateraju da ih ponovo pročitate. Šta je pisac hteo da kaže? Zašto voziti pažnju čitaoca u krug pokušavajući da ga zbuni? O kakvim standardima priča i čemu pokušava da nas približi?

Da pojednostavimo… Nemožemo svi biti članovi Mense ili imati iste mentalne kapacitete. Prethodna rečenica ne treba da razvrstava ljude prema članstvu već da definiše različitosti. Neki ljudi imaju veće dok drugi manje mentalne kapacitete. Ukoliko mislite da su svi isti – izvinite na rušenju ideala. Ideja je da sa što više znanja i škole imate mogućnost da zaradite više, bavite se poslovima koji itekako imaju vrednost i kojima doprinosite – najviše državi kroz poreze.

Da bi u bilo kakvom sistemu, oni sa manjim kapacitetima živeli “normalno”, sa standardnom koji omogućava krov nad glavom, redovan obrok koji nije “junk“, period odmora, društveni život i sl – podrazumeva da poslodavac zarađuje ili državni organ koji zapošljava ovo lice zaradi (ili je dodeljeno dovoljno sredstava) da plati rad ljudi kako bi imali zadovoljene elementarne ljudske potrebe.

Da bi se to desilo, poslodavci trebaju da zarade tj da osnovna cena rada bude takva da isplaćuje radnike, kreira profit za vlasnike i ostane za dalje investicije i širenje posla – jer firme ne postoje da bi samo postojale – novac ili kapital mora da se kreće i da se koristi. U slučaju javnih preduzeća ili države – novac od poreza i ostalih prihoda države moraju biti takvi da omogućavaju plaćanje svih državnih službenika kako treba. Pojednostavljeno gledano – povećanjem cene rada tj boljim cenjenjem sopstvenog rada moguće je više zarađivati kako bi se više novca slilo u državnu kasu i dalje distribuiralo.

Neko će reći – utopija. Ja ću vam reći – video sam svetlo.

Šalu na stranu – ako ne postavljamo na realne osnove sopstveni rad (i isporučimo adekvatni kvalitet) ne vidim razlog da cena rada ne bude visoka. Svi želimo da živimo ok. Ponekad bolje nego što smo ranije, i uvek napred. Zar ne želite da putujete malo bolje, u boljem hotelu ili negde dalje a ne blizu jeftinom avio kompanijom? Odlazak u bolji restoran i probanje neke druge kuhinje? Bolji internet ili bolji stan koji iznajmljujete? Kraći period otplate kredita tj brže?

Cena rada mora da bude viša… Bolji standard znači da ljudi ne rade samo da bi preživljavali i prelazili granicu siromaštva i deklarisali se kao zaposleni. Ljudi moraju da napreduju, znaju više i cene sebe više. Ako ljudima ne usadimo samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti kako možemo očekivati to od sopstvene dece i okoline?

Nije greh sklanjati đubre i raditi teške fizičke poslove. Ti poslovi itekako moraju da budu plaćeni dosta jer ti ljudi sklanjaju ono što mi ne želimo da vidimo. A da bi oni mogli da budu plaćeni tako da budu zadovoljni – da mogu da školuju decu i žive ne razmišljajući da li će moći da plate struju i komunalije – mi moramo da počnemo da cenimo sebe i svoje znanje koje možemo prodati.

Industrija teško da može da napreduje i zahteva neke nerealne stvari tako da nam predstoji da prodajemo znanje i iskustvo koje imamo.

Kako je kod vas u Švedskoj? Hladno? Ali standard! – Lepa sela lepo gore (1996)

Standard koji se stvara promenom razmišljanja o radu. Rad nije nešto što treba da popuni 8 sati svakog dana i gde treba biti samo prisutan. Nebrojeni broj puta sam sreo ljude koji itekako rade više i uživaju u tome – iako nisu plaćeni koliko je potrebno (i to se menja) samo zato što vole to što rade i svakog dana rade nešto bolje i daju pokriće svojim firmama da bolje naplate njihov rad.

Ako smanjujemo cenu rada ljudi koji rade za nas – ne doprinosimo njihovom napretku. Samo se guramo u takmičenje po ceni – zanemarujući kvalitet koji postižemo – jer bože moj kvalitet se podrazumeva. Cenimo vrhunski rad – i naplatimo ga tako.

Kako skalirati posao? – lekcija (70)

Zašto nemate multinacionalni posao ili biznis od nekoliko miliona €?

Stvar je jednostavna. Ili želite posao sa kojim ćete zadovoljavati svoje potrebe bez ikakvog širenja i razvijati ga tek toliko da održavate kvalitet usluge tj ne interesuje vas širenje, ili želite da se širite i razvijate posao u smerovima kojima je retko ko išao ranije (bar iz vašeg okruženja).

Balance Scale
Vaga za merenje – VCU biblioteka via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Takve filmske priče (o širenju) ste mogli da pročitate ili da pogledate u knjigama/filmovima. Kako to izgleda u realnosti?

Realnost je u stvari pogled na činjenice.

  • Da li želite da se širite i budete iznad radara?
  • Da li osećate da ste materijal za multinacionalni ili milionski posao?
  • Da li želite toliko novca koji prolaze kroz vašu komaniju?
  • Da li želite da nemate uzde koje ste nekada imali i da ne držite sve u svojoj glavi i svojim rukama?
  • Da li znate koliko imate na računu ili ne znate kakva vam je likvidnost ili tok novca (cash flow)?
  • Da li vas prisustvo više od 30 ljudi u prostoru gde radite čini nelagodnim?
  • Morate da kreirate srednji menadžment iako mislite da možete sve da organizujete?
  • Da li ste spremni da otpustite sebe i date kontrolu nekome drugom – barem nad dnevnim aktivnostima?
  • Da li želite da kodirate a ne da upravljate ljudima?
  • Da li ste svesni da odluke više ne možete da donosite prema osećaju i samostalno već uz dobru podlogu u informacijama i sa svojim menadžment timom?

Ukoliko ste se premišljali na bar jednom od ovih pitanja – odgovor je da niste.

Odluka mora da bude iz dubine bića ili ličnosti jer svaka druga će biti donesena pod prisilom.

Neki ljudi nisu spremni da preskoče barijeru koja razdvaja lokalnu od globalne ili internacionalne firme. Gorepomenuta potreba da se obezbedi koliko je potrebno – sasvim je u redu. Ako nemate velikih želja i ako vam je posao organizovan tako da ne morate da potrošite previše vremena tokom nedelje – imate sreće.

Ukoliko vas lože neke druge stvari koje nemaju veze sa biznisom – to bolje po vas. Ukoliko vas loži biznis, i ukoliko znate i verujete da možete da napravite nešto bitno na svetskom nivou – uradite to. Ideja da krenete globalno vam jednostavno leži i prihvatićete je lako.

Kako se skalira posao? Tako što počnete da delegirate i uposlite profesionalce da naprave strukturu koja odgovara vašoj ili viziji vlasnika (više vas). I naravno da odgovorite potvrdno na mnoga pitanja koja su načeta gore.

Svako mora da se loži na nešto – Pinki, Rane (1998)

Recept za uspeh (bilo gde) – uvid (69)

Unazad godinama sam pokušavao da uhvatim crtu svih vlasnika, preduzetnika kao i direktora koje smatram uspešnim. Uspeh nije samo velik auto, letovanja od 2 meseca i neograničena (zlo)upotreba supstanci. Uspeh je  za mene – onda kada od nečega napraviš nešto vredno. Ako si vlasnik kompanije – da imaš mirnu savest, legalno posluješ, širiš posao, stvaraš nove ljude koji će nastaviti putem preduzetnika, prenosiš znanje… Rasteš i kao čovek i kao preduzetnik. Naravno nisu samo preduzetnici uspešni ljudi… tu su i oni zaposleni koji su cenjeni iako nemaju godine života ili vlasništvo u kompanijama.

Naravno, ljude koje mogu da uzmem u razmatranje su oko mene ili na korak od mene za čije priče mogu da tvrdim da su istinite.
U čemu je recept uspeha?

Zig Ziglar There is no elevator to success. You have to take the stairs
Nema lifta na putu do uspeha, moraćete stepenicama – BK via Flickr (CC BY-NC 2.0) – originalna slika od Daniel Weber https://www.flickr.com/photos/danielweber/10613334015/

Onda kada prihvatiš na prvi pogled nemogući posao, za koji znaš da možeš da ga uradiš ali ne i tačno sa čim, ali si procenio da bi moglo uz dosta rudarenja. I završiš ga. Na vreme i bez mnogo sna. Onda kada uradiš reviziju pa ga doradiš da ne stoji na staklenim nogama zarad stabilnosti. Onda kada brineš da je sve dobro i kada imaš empatiju prema drugim bićima.

Svi ljudi koje znam i koje mogu da svrstam među uspešne su imali samouverenost, znanje, želju za daljim učenjem, nedostatak straha od neuspeha, puno snage i energije, beskompromisne stavove po pitanju nekih delova poslovanja (plati ili ne radim i sl). To nije slučajno.

Vreme i samopouzdanje imaju taj mali twist  a to je da u početku srljanje u frku ima efekta da upali. Jednostavno dobri vesnici sreće prate hrabre (osim ako drugačije nije suđeno) koji srljaju. Ne zaboravite – sreća ume da pređe na drugoga i nakon vetra u leđa neki drugi elementi pomažu uspešnom poslu kao što su: znanje, priprema, pragmatičnosti i planiranje.

Mislite da to nije to?

Ako niste spremni da učite, i da provedete više od 8 sati radeći nešto, gledajući na sat kada će proći radno vreme da biste gledali “nešto” na TVu, ako ste spremni da pričate o tome kako biste bili uspešni ali eto imate prepreke sredine u kojoj živite, ako više pričate nego što radite, ako samo znate ljude koji bi želeli brzo da uspeju ali to nisu uradili… zaboravite na uspeh.

Verovatno ćete stići do uspeha koji ima moralnu i zakonsku senku i koji kratko traje zato što je stigao na silu ili spletom nelegalnih aktivnosti ili neplaćajući porez. To nije uspeh.

Uspeh je zdrava i ponavljajuća kategorija sa kojom se druži i koja se neguje zdravim razumom, učenjem, deljenjem znanja, zdravim i dobrim odnosima.