Category Archives: Poslovanje

Recept za uspeh (bilo gde) – uvid (69)

Unazad godinama sam pokušavao da uhvatim crtu svih vlasnika, preduzetnika kao i direktora koje smatram uspešnim. Uspeh nije samo velik auto, letovanja od 2 meseca i neograničena (zlo)upotreba supstanci. Uspeh je  za mene – onda kada od nečega napraviš nešto vredno. Ako si vlasnik kompanije – da imaš mirnu savest, legalno posluješ, širiš posao, stvaraš nove ljude koji će nastaviti putem preduzetnika, prenosiš znanje… Rasteš i kao čovek i kao preduzetnik. Naravno nisu samo preduzetnici uspešni ljudi… tu su i oni zaposleni koji su cenjeni iako nemaju godine života ili vlasništvo u kompanijama.

Naravno, ljude koje mogu da uzmem u razmatranje su oko mene ili na korak od mene za čije priče mogu da tvrdim da su istinite.
U čemu je recept uspeha?

Zig Ziglar There is no elevator to success. You have to take the stairs
Nema lifta na putu do uspeha, moraćete stepenicama – BK via Flickr (CC BY-NC 2.0) – originalna slika od Daniel Weber https://www.flickr.com/photos/danielweber/10613334015/

Onda kada prihvatiš na prvi pogled nemogući posao, za koji znaš da možeš da ga uradiš ali ne i tačno sa čim, ali si procenio da bi moglo uz dosta rudarenja. I završiš ga. Na vreme i bez mnogo sna. Onda kada uradiš reviziju pa ga doradiš da ne stoji na staklenim nogama zarad stabilnosti. Onda kada brineš da je sve dobro i kada imaš empatiju prema drugim bićima.

Svi ljudi koje znam i koje mogu da svrstam među uspešne su imali samouverenost, znanje, želju za daljim učenjem, nedostatak straha od neuspeha, puno snage i energije, beskompromisne stavove po pitanju nekih delova poslovanja (plati ili ne radim i sl). To nije slučajno.

Vreme i samopouzdanje imaju taj mali twist  a to je da u početku srljanje u frku ima efekta da upali. Jednostavno dobri vesnici sreće prate hrabre (osim ako drugačije nije suđeno) koji srljaju. Ne zaboravite – sreća ume da pređe na drugoga i nakon vetra u leđa neki drugi elementi pomažu uspešnom poslu kao što su: znanje, priprema, pragmatičnosti i planiranje.

Mislite da to nije to?

Ako niste spremni da učite, i da provedete više od 8 sati radeći nešto, gledajući na sat kada će proći radno vreme da biste gledali “nešto” na TVu, ako ste spremni da pričate o tome kako biste bili uspešni ali eto imate prepreke sredine u kojoj živite, ako više pričate nego što radite, ako samo znate ljude koji bi želeli brzo da uspeju ali to nisu uradili… zaboravite na uspeh.

Verovatno ćete stići do uspeha koji ima moralnu i zakonsku senku i koji kratko traje zato što je stigao na silu ili spletom nelegalnih aktivnosti ili neplaćajući porez. To nije uspeh.

Uspeh je zdrava i ponavljajuća kategorija sa kojom se druži i koja se neguje zdravim razumom, učenjem, deljenjem znanja, zdravim i dobrim odnosima.

Zašto ne zapošljavamo 1000 ljudi?

Employment of Negroes in Agriculture
Zapošljavanje crnaca u zemljoradnji – Cliff via Flickr (CC BY 2.0)

Nedavno sam dobio pitanje zašto ne zapošljavamo ljude kada postoji percepcija da imamo uspešnu firmu.  Očigledno je percepcija ljudi da uspeh znači širenje sa poslom i sa ljudima.

Ovo uglavnom jeste tačno kada imate lepe zalihe keša, investitora koji finansira rast ili jednostavno imate sindrom boga i nedodirljivosti i imate brod koji samo čeka da udari o stenu.

Odgovor na sumanut rast u ljudima izgleda ovako…

Mene ne interesuje da se slikam za televiziju ili novine – nije mi cilj – kao što me ne interesuje da dovodim ljude koje ne mogu da platim. Da bih mogao da zaposlim 1000 ljudi moram prvo da nađem posao da bi tih 1000 ljudi radilo. Ako nemam posao, doveo sam ih na mesto gde 1000 ljudi može da čačka nos i tvrdi da je zaposleno. Da li oni rade? Apsolutno ne. Da li treba da investiram u nove ljude? Apsolutno da – ali veoma pažljivo zbog priprema za rast.

Da li znate šta je sve potrebno da bi se uposlilo 1000 ljudi? Veoma masovna proizvodnja i veoma jednostavni poslovi. Uglavnom manuelni. Bilo šta kompleksnije zahteva obuku, testiranja, adaptaciju – da bi posle par meseci imali ljude koji su sposobni da rade.

Moja prva odgovornost je prema ljudima koji već rade i koji privređuju. Bitni su mi i novi – ali novi treba da se prilagode firmi a ne firma njima.

Želim da zapošljavam ljude onda kada imam potrebu za njima i kada postoji opravdanje u poslu za istim.

Zapošljavanje regulišu protok novca (a pod istim – plaćanja kupaca, troškovi, profitna stopa), potrebe za resursima, faktori kao – prostor u kome se nalazite, oprema na raspolaganju, zakon (odnos polova, osobe sa invaliditetom, sindikati…).

Ako mislite da je lako zaposliti osobu, razmislite ponovo. To nije tako lako. Baš zato što je teško – olako zapošljavanje govori o lakomislenosti i jeftinom odnosu prema ljudima. Svaki put kada čujem da se dese masovna zapošljavanja setim se jeftine produkcije tek toliko da se zabavi narod.

Naponovljiva lakoća vođenja javne kompanije – lekcija (67)

Kao prvo, da razgraničimo termine.

Javna kompanija je ona koja barata sa javnim novcem, tj novcem i investicijama pojedinaca i kompanija koje veruju u napredak. Možda bi bolji naziv bio javna kompanija izlistana na berzi ili akcionarsko društvo ali zarad boljeg razumevanja – javna kompanija (eng public company) je termin.

Ako ste pomislili da je to isto što i javno preduzeće – dobro ste mislili – u pitanju su preduzeća (iliti kompanije) nastale iz doprinosa naših roditelja i njihovih roditelja, investiranjem novcem koji je došao od svih nas, gde su oni kao i mi sada – učestvovali u investiranju (pored plaćanja računa).

Mnoga javna preduzeća nisu na berzi tako da direktno ne raspolažu javnim novcem na gorepomenuti način.

Ali u slučaju da imamo kompaniju koja jeste na berzi, koja ima akcionare (one koji su ulagali kroz bilo koji vid – kao fizičko ili pravno lice) bitno je znati ko odgovara kome.

Generalni direktor, menadžment, upravni odbor (kao i članovi), komisije – odgovaraju akcionarima. Hajde da ponovimo – odgovaraju akcionarima. To znači da akcionari (oni čije mišljenje odgovara većini) mere/vagaju učinak ekipe koja realno upravlja kompanijom, staju iza njihovih planova koje predstavljaju ili ne, izglasavaju poverenje ili nepoverenje… bave se svojom investicijom.

Dešava se da vlasnici postanu generalni direktori, onda kada upute svoju kompaniju tj svoje čedo u ruke javnosti, zbog svojih dobrih rezultata. To rade da bi dobili pristup javnom novcu koji će omogućiti kompaniji da se brže razvija. Ovaj momenat ima i svojih loših stvari (iz ugla vlasnika ili novog generalnog direktora javne kompanije) a to je da

  • kompanije nije više samo njihova
  • kompanija je javna i kao takva direktor odgovara akcionarima i upravnom odboru koji treba da stoji iza odluka generalnog direktora
  • organski i planski razvoj zasnovan na realnosti nije opravdan već se stvari kreću ka maksimalnom korišćenju resursa i rastu koji mora da se dešava non stop
  • vrednost akcija je glavni motivator akcionara da ulažu i dalje i da stoje iza svog uloženog novca
  • stvari više ne idu tako brzo, kako postoje novi slojevi upravljanja koje treba obavestiti i koji treba da odobre aktivnosti – stoga je planiranje najbitnije
  • nema više kafanskih priča i sl o poslovanju, uspesima i neuspesima kompanije  (što je slobodna volja kada je vlasnik vlasnik)  već se informacije komuniciraju javno i svi moraju biti upoznati a ne samo pojedinci

Sada kada smo razumeli koncept javne kompanije i obaveze kako direktora tako i čitavog menadžmenta kao i akcionara – preostaje nam da razmislimo o maloj promeni pozicije gledanja.

Zašto ne bismo pogledali državu iz ugla akcionara – gde je javna kompanija – država. Gde svaka odluka mora da bude u skladu sa pravima i obavezama koje proističu iz rukovođenja javnim novcem.

Gde direktor i upravni odbor strepe od suda akcionara. Gde direktor ne može samostalno da donosi odluke i da preskače organe upravljanja ma kakav osećaj autonomije ima.

Gde su na pozicijama upravljanja profesionalci koji rade za interes akcionara a ne sopstveni. Jer profesionalci su izabrali svoju poziciju za koju će biti plaćeni i neće se baviti svakim mogućim vidom ceđenja resursa koji im je stavljen na raspolaganje.

Ovo sve naravno stoji u savršenom svetu gde je gramzivost i pohlepa tek zanemarljiva osobina ljudi koja nije toliko ispoljena i gde se profesionalizam ceni.

Shvatanje akcionara, njihove sopstvene vrednosti i vrednosti uloženog novca predstavlja veliki pomak u pristupu stvarnosti. Akcije ili udeli u vlasništvu nad kompanijom kada se dobiju (ne kupe – dobiju) na osnovu neke računice države, u javnim preduzećima – nema tu težinu. Dobijene stvari se ne shvataju sa težinom i otud takav odnos kako prema kompanijama tako i prema državi.

Razumevanje koliko svakog meseca, zaista kompanije za koje radimo, košta naš rad tj koliko košta radni sat, zatim koliko mora da košta sama usluga ili proizvod i koliko odlazi na izdatke (od naše plate) definitivno menja pogled na stvari.  Onda kada čovek oseti koliko daje tj koliko ulaže u državu – počinje da shvata sopstvenu vrednost i počinje da je ceni. Kao i sa akcijama.

Na kraju ću citirati Aeneu, lik iz serijala o Hiperionu,  i njenu poruku, koju možete protumačiti kako god želite, na temu svhe evolucije.

 Biraj iznova

Primeni postojeća rešenja – vreme implementacije

Bank Safe Combination
Kombinacija na sefu – Todd Ehlers via Flickr (CC BY-ND 2.0)

Već godinama unazad koristimo software za izdavanje računa (GrandTotal) koji je dobio svoju 3 verziju za poslednjih 5 godina. Sjajan mali alat koji u potpunosti zadovoljava potrebe izdavanja računa, praćenja klijenata. Primetićete da je u pitanju program za Apple operativni sistem.

Kako raste poslovanje, tako rastu i zahtevi. Praćenje kretanja novca kroz banku, kao i praćenje ulaznih računa. Ono šta je bitno primetiti je da svaki kvalitetan program tj programer želi da se poveže i podeli podatke sa srodnim programima – i da niko ne želi da bude izolovan.

Svakako da postoje programi koji upotpunjuju potrebe kompanije – kako za povezivanje sa bankom (moneymoney) tako i za osnovno računovodstvo (debit+credit, umsatz…).

Sve ovo je normalno i sasvim razumljivo.

Zbog čega ova priča? Priča je o jedinstvenom rešenju koje su predložile dve bankarske grupacije zajedno sa asocijacijom privatnih banaka (primetite inicijativu). Sa ciljem da se prevaziđu zastareli sistemi kao i mnoštvo problema koji nastaju sa aplikacijama za različite platforme, verzijama operativnog sistema a u cilju olakšavanja života klijenata banke – kreiran je otvoreni standard nezavistan od banke za komunikaciju između korisnika i banke FinTS.

Korisnici tj klijenti banke nisu ograničeni već mogu manipulisati svojim računima, slati naloge…

Zašto primeniti postojeća rešenja?

Primenjuju se više od 20 godina i unapređuju se. Web pristup ima smisla u slučaju da je nezavistan od tehnologije (npr onda kada vas teraju da koristite Internet Explorer), ali otvoreni standard vas više ne ograničava ninašta.  Samo dobar programer koji radi prema vašim upustvima.

Koliko ovakav pristup štedi vremena, razvoja, novca? Štedi svima puno resursa. Banke mogu da se bore sa boljim uslovima, kvalitetom usluge… a ne zatvorenim aplikacijama i protokolima, zadržavajući (zatvarajući) korisnike na pogrešan način.

Jedan od razloga zašto smo izabrali Unicredit (tada HVB banku) je bio zbog otvorenosti prema svim korisnicima (kao i nama koji ne koristimo širokorasprostranjene platforme). Da li nam se isplatilo? Previše puta, slušajući o problemima koje korisnici imaju sa drugim bankama.

Da li je teško prihvatiti/uvesti otvorene standarde u bankarski sistem Srbije? Pretpostavljam da nije – kako ne postoje direktni troškovi licenciranja. Indirektni troškovi u ljudstvu kao i u implementaciji, testiranju, definitivno postoje ali su u svrhu poboljšanja usluge. Jasan cilj Narodne banke Srbije treba da bude otvorenost – kao što postoje ustanovljeni protokoli komunikacije između NBS i banaka.

Nije potrebno izmišljati toplu vodu – već primeniti otvorene standarde.

Napomena: ni na koji način nismo u vezi sa Unicredit bankom – već smo samo obični korisnici, zadovoljni uslugom. A želeli bismo da još više budemo povezani – otvorenim standardima.

Seks, laži i tržišna ekonomija – lekcija (65)

No Prostitutes
Ovde nema prostitutki – Jon Cockley via Flickr (CC BY-NC 2.0)

Fasciniranost seksom kao temom koja prodaje – započeli smo ovaj tekst. Obećavamo – biće i seksa, ali sa više nekih težih tema.

Prateći  istraživanje (Levit/Venkateš – 2007) čovek ne može a da ne primeti (uz komentare koji su nastali kasnije u knjizi SuperFrikonomija) kako jedna vrsta ekonomije itekako može da se oslika i na neku drugu vrstu poslovanja.

Konkretno u industriji uslugu (ali i proizvoda).

Prodajom iste usluge tokom niza godina, bez vidnog unapređenja, sam proces postaje lak za emulaciju ili kopiranje, i sve više ljudi počinje da se bavi istim poslom, cena usluge ili proizvodnje opada da bi stigla do minimuma gde profit mogu samo da imaju oni koji imaju veliki obim.

Razmislite koliko ljudi znate koji su započeli sledeće poslove: radnja mešovite robe, pekara, kafić, stolarija, programiranje web sajtova…? Koliko njih je preživelo i sa kojim se problemima najčešće sreću? I ko je na kraju pobedio tj preživeo?

Prateći ekonomiju prostitucije – cena oralnog zadovoljavanja u Čikagu do 2007-te je dramatično pala. Mnogi objašnjavaju ovu čiunjenicu pristupačnosti seksa i spremnosti na svakom koraku.  S’početka XX veka cena je bila dramatično veća – kao nešto apsolutno novo i nikada doživljeno. Problem povećane ponude i skoro nepromenjene potražnje je primećen i u okruženju (Grčka).

Da li usluge koje nudite (naravno ne seksualne) jesu jedinstvene i nikada viđene? Da li pružate nezapamćen nivo kvaliteta – tako da i kada bi postojala konkurencija, ne bi mogla da vam priđe sa kvalitetom? Da li ste se toliko odbili od konkurencije da ste stvorili sopstvenu nišu u kojoj ima klijenata koji mogu da dobiju uslugu samo od vas?

Cena usluga ili proizvoda u tom slučaju zavisi od vaše dobre volje, ekonomske isplativosti klijentu (ako potrošite 30 a uštedimo vam 90, dobri ste 60) i poslovne priče. Ako se cenjkate sa klijentom na osnovu cena konkurencije – onda niste u krupnom biznisu™  već u prenatrpanom segmentu gde se ne ceni kvalitet već samo cena.

U tržišnoj ekonomiji – ako stvorite tržište za svoju uslugu koja se ne može dobiti nigde – imate puno pravo da tražite onoliko koliko želite i da se bavite krupnim biznisom.

Naspram ulične prostitucije postoji i, klasa iznad, poslovna pratnja. U kategoriji poslovne pratnje ne važe pravila ulične prostitucije gde postoji toliko ponude i  ne tako jasno izdiferencirane razlike u kvalitetu. Eskort usluge su specifične, (čitajući  Dr Bruk Magnanti) i usluge koje se pružaju su veoma specifične, gde je umetnost u stvaranju priče na licu mesta u odnosu na potrebe klijenta – itekako potrebna i dobro se plaća. 

Specifičnost vaših usluga se ogleda i u tome da imate razrađene procese, menadžment i automatizaciju. Troškovi koje imate su optimizovani i unapređuju se u svakom ciklusu. Jednostavno, mašinerija je uhvatila zamah i ne staje.

Radno vreme, prosečan prihod kao i zarada “zaposlene devojke” na ulici je daleko veća ukoliko postoji svodnik. Zašto? Samostalne devojke moraju da traže klijentelu, često je ne nađu, moraju da paze na sebe… Ali od 2007-me naovamo, “zanimanje” koje nestaje je baš to zanimanje svodnika. Devojke mogu pronaći klijentelu na mreži i ne treba im posrednik. Ali je momenat “menadžmenta” i organizacije itekako bitan, kao i optimizacija resursa. 

Bilo koja industrija, grana industrije, niša ostaje nepromenjena ili se veoma sporo menja samo ograničeno vreme. Nakon nekog vremena jednostavno postane popunjena mnogima koji cenu rada toliko spuste da se teško kome isplati da radi. Opstaju samo veliki koji mogu da stvore neophodan obim. Stvarajte svoju priču i evoluirajte. I nikada ne budite deo mase.

Vi mislite – ja mislim – lekcija iz percepcije (64)

aquarium
Akvarijum – cuatrok77 via Flickr (CC BY 2.0)

Vi mislite da sam uspeo u životu. Ja mislim da nisam onoliko koliko bih želeo. To ne govori o tome koliko vi grešite već o tome čime se zadovoljavate, šta mislite da je vrh i kakvi su nam ciljevi.

Mene interesuje nešto više što još nisam dostigao, dok se vi zadovoljavate drugim stvarima –  možda manje želite ili manje tražite. Mene interesuje nešto drugo i nisam sasvim zadovoljan. Bitno mi je da čujem šta mislite, zato što (možda) sam možda promašio neki put koji sam prevideo.

Malkom Gladvel u svojoj knjizi “David protiv Golijata” spominje relativni gubitak. Par komentara možemo pronaći ovde.

Samuel A. Stouffer je 1949.godine došao do ove teorije, nastale iz istraživanja o američkim vojnicima na temu društvene psihologije, koja ukazuje na to da “osoba određuje svoj status u odnosu na ljude oko sebe”. Sopstveni uspeh (ali i znanje) merite gledajući svoje društvo i okruženje.

Onda kada čujemo ovakvu rečenicu, shvatimo u čemu je problem…

…Koliko njih zaista ima kvalitete da bude tu gde jeste. (o uticajnim ljudima srpske internet scene) Ne svi, ali su ipak tu gde jesu zato što su se potrudili malo više od ostalih. U zemlji gde je većina ljudi pasivna, malo cimanja vas može dovesti na vrh.  – Nebojša Radović (Eniax)

Naša grupa, naši vršnjaci (peers) su jednostavno na nekom nivou, određenom njihovim okruženjem. Zašto su nam uvek čudni i čudno vredni stranci koje srećemo? Pitamo se kako tako mnogo mogu da postignu za kratko vreme? Kako su tako efikasni i pragmatični? U svom okruženju oni možda nisu toliko prihvaćeni kao efikasni i brzi, ali su za nas fantastični.

Ako izađete iz svog sela, videćete puno i odlučiti da li želite da budete mala riba u velikom  ili velika riba u malom akvarijumu.  Obe varijante su legitimne i sasvim OK. Nekada je odlazak van sela ili grada ili zemlje škodljiva stvar, jer može da vas ukopa najstrašnije jer se osećate inferiorno. Tako da je za takve akcije potrebno imati gvozdenu volju i živce. Biti car u svom okruženju je isto tako dobra stvar. Bar dok se ne vrate novi carevi iz grada.

Monetarni udar – mitovi i legende (1)

Koliko je zaista potrebno novca da bi se uzdrmala ekonomska stabilnost zemlje? O kojim ciframa mi pričamo?

Narodna banka Srbije je tokom 2009 godine intervenisala sa 593,4 miliona evra na međubankarskom tržištu kako bi pokušala da stabilizuje kurs dinara. Iste godine je očekivano da prilivi doznaka iz inostranstva (gastarbajteri) tokom decembra i januara oko 2009-te uneti 300 do 400M eura.

Stanje države iz ugla Narodne banke Srbije je slobodno dostupno. Sjajni grafikoni i naporno čitanje između redova.

Trend deviznih doznaka u Srbiju (2009-2012) - izvor Blic.rs
Trend deviznih doznaka u Srbiju (2009-2012) – izvor Blic.rs (još uvek neautorizovan i u periodu čekanja)

Od 2000-2010 ulazak novca kroz dijasporu (ili emigraciju) iznosio je 27.6 milijarde eura prema statistici NBS ili 31.3 ako verujete Svetskoj banci (kažu da je razlika u metodologiji).  Kažu i da je to skoro duplo više od iznosa direktnih stranih investicija u istom periodu.

U periodu od 2009 do kraja 2012 – 11,77 milijardi eura.  Realno pad od 300M eura čistih prihoda (između 2010 i 2012-te) je doprineo nekom povećanju zaduživanja  stanovništva, manjoj platežnoj moći. I ljudi su i dalje opstajali. Možemo predpostaviti da 300M eura koje nismo “dobili” (gruba i loša reč) nisu ništa strašno za monetarni sistem države i da ista sme da dopusti da se ova suma novca ponovo unese u državu ali ovog puta radom.

Najgrublja računica bi išla ovako. Svaki freelance-er u proseku može imati između 90 i 120 radnih sati mesečno i prosečni fee za sat rada od 20 USD. Konačna cifra mesečno njegovog prihoda iznosi 1800 do 2400 USD. Na godišnjem nivou 21.600-28.800 USD (15.7k € do 20.1k €). Ukoliko ste dobar programer ovoliko izađe i vaša bruto plata. Možemo biti cepidlake i pričati o drugoj satnici i drugoj cifri za radni sat ali hajde da počnemo od nečega.

Koliko je to programera? Između 15 i 19 hiljada programera. Za Srbiju je to užasno veliki broj koji teško da može da se postigne.  A to je broj ljudi koji mogu da zarade a ne da “dobiju” novac. Velika razlika u razmišljanju i odnosu prema vremenu i novcu.

Srbija nema ovaj broj programera ali ima veliki broj ljudi koji mogu da rade, da rade online. Dizajneri, programeri svih klasa,  kreiranje sadržaja, prekucavanje tekstova, virtuelni asistenti… Ideje o poslu koji mogu da započnu su skoro pa beskonačne.

Nadam se da ćemo u komentarima i novim izvorima koji budu dolazili u budućnosti istražiti kolika je to granica novca koja je ravna monetarnom udaru, koji država ne može da istrpi tj da vidimo da li sistem (freelance-era) uopšte može da se približi cifri koja udara na sistem.

Moja pretpostavka je da ne – da je ukupna suma koju freelance radnici, koji pružaju uslugu preko interneta daleko manja od sume koja može da ugrozi finansijski sistem zemlje. I da broj ljudi koji realno može da pruža usluge itekako može da izdržava sebe i porodicu od svojih prihoda i da te novce troši u ovoj državi. Skoro kao da je iste novce “dobio”. Dobio ih je tj zaradio ih je na daleko zdraviji način i sklonio se sa tereta države.

Možda zamenjujem teze i voleo bih da mi neko objasni da upravo to radim, ali to sada ne vidim. Ali znam da svi ti nezaposleni ljudi imaju znanja i da im nedostaje pravni okvir da svoje aktivnosti legalizuju, prime novac, slobodno ga troše, skinu se sa biroa i postanu srednja klasa.  Da li je rešenje u tome da se oslobode od bilo kakvih obaveza kao u Velikoj Britaniji? Možda. Ili država želi da uzme i još koji dinar od ljudi koji su rešili svoj problem nezaposlenosti negde daleko i samo unose čist keš u zemlju?

Vidimo se u slećem tekstu na istu temu kada sakupimo više informacija…