Priča o hrani – na putu Mađarska (1)

26/12/2011 | Nema komentara

Ova priča nema puno veze sa poslom koliko ima veze sa klasnim razlikama koje su postojale i koje se i dan danas reflektuju na svakodnevni život kako se stvaraju i gube.

Pre nekoliko dana sam bio u Budimpešti po apsolutno privatnim stvarima. Kako je dan bio dug i poseta Mađarskoj usmerena na jednu stvar – odlučili smo da posetimo i sam grad kako bismo osetili i videli kako izgleda pred Božić.

“Say no more” – kažu u Letećem cirkusu Montija Pajtona – kriza kao i nedostatak novca se oseća u vazduhu čim se uđe u Budimpeštu. Skoro nepostojeći ukrasi koji podsećaju na vesele praznike jasan su znak da država/grad shvataju ozbiljnost situacije i da ne žele novac uludo.

Ali nazad na događaj.

Događaj

Mađarski hleb/pizza/???

Neke stvari se jednostavno dese, i nama se zalomilo da parkiramo kola u skoro-samom-centru i maloj sporednoj ulici blizu jednog Paba (Madách Imre út). Na prvi pogled sa nekih 20m učinilo nam se da, mnoštvo ljudi, loži badnjak. Kako nam je za Budimpeštu u 7 sati popodne to izgledalo kao jedino živo mesto (skoro nikoga nismo videli na ulici) svratili smo da vidimo šta se dešava.

Ispostavilo se da je u toku bila priprema velikog mađarskog hleba??? ili pice za Ginisa.

U svakom slučaju – testo+mnogo sitne slaninice+beli luk+pavlaka i eto zabave. Prva tura od nekih 6-7m dugog hleba je isparila u roku od 5 minuta. Drugu su napravili za 15. I tako čitave večeri.

Nismo uspeli da uživamo u potpunosti kako nas je čekao put nazad i pijenje sjajnog piva uz ovu užasno brzu hranu bi bio rizik epskih razmera.

Šta je tu posebno?

Za početak – ljudi koji su konzumirali ovaj besplatan proizvod. Da, dobro ste čuli – besplatan. I da, dobro ste čuli – ljudi. Bilo je tu skitnica, biznismena, napirlitanih metroseksualaca i devojčica, studenata, poštene inteligencije, komunista, anarhista i drvoseča. I svi su čekali svoj red i lepo se zahvalili momcima sa noževima koji su sekli i pravili ovu hranu.

Nije bilo loma, skakanja preko nečije glave, slomljenih ruku/nogu i sl. Sećajući se sadnica i lomljenja česnice – ovaj piknik je izgledao kao koncert klasične muzike. Dostojanstveno i kulturno.

Paralela

Pre nekoliko nedelja Antoni Burden (Anthony Bourdain) je započeo interesantnu emisiju na Travel kanalu The Layover. Treća epizoda je bila posvećena Rimu. Svrha emisije je da pokaže kako izgleda između 24 i 48 sati neki grad u svetu kada imate presedanja i čekanja na sledeći let. Malo turizma i mnogo hrane koje ne smete da propustite. I puno korisnih saveta.

Jedna od rečenica koja mi je ostala u sećanju je objašnjenje o mesu koje se koristi u jednom simpatičnom restoranu Sora Lella.

Svo kvalitetno i čisto meso je išao preko reke (u Vatikan), dok su za narod ostajale iznutrice. Sa njima smo naučili da pravimo najbolju moguću hranu.

Suština priče o hrani i klasama

Hrana je elementarna ljudska potreba i mora biti zadovoljena. U svakom sistemu svi moraju biti zadovoljeni, i oni gore kao i oni dole (neminovno). Oni gore moraju misliti o onima dole kao o ekipi zbog koje su tu gde jesu dok oni dole rade na tome da žive i rade sa željama o normalnom životu.

Stvari su veoma jednostavne… Onda kada razmišljate o svojim ljudima, narodu ili bilo kom ko je ispod (ili radi za) vas, i oni će misliti o vama. I odlično će se osećati i organizovati. Kultura i strpljenje će postojati, kao i dostojanstvo.

Onda kada nemate osećaj da neko brine o vama na bilo koji način – dolazi do gubitka elementarnih ljudskih osobina i vraćamo se u doba jure.

Nekada je pesnik Ivan Gundulić pisao u pesmi “Osman”

… Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje…

Popularity: 1% [?]

Antropija i reciklaža

12/11/2011 | Nema komentara

“Designers become machine nerds. Machines define what you can do. That and finding the right operators for them.” / Dizajneri postaju zaluđenici za mašinama. Mašina definiše ono šta možete da uradite. To i pronalaženje pravih rukovaoca za njih. – Vilijam Gibson, Nulta tačka istorije (Zero History)
‘Men have become tools of their tools./Ljudi su postali alati svojih alatki.’ ~Henry David Thoreau

Mašine za šivenje - Timm Suess via Flickr

Svi mogući horori sveprisutnog-velikibrat-društva oko nas su tu. Samo ih još nismo svesni kako nisu povezani mrežom.

Ovaj članak je pisan više puta – ne zbog toga što nisam znao šta da napišem već kako nisam znao kako da opišem.

Rad

Ne znam za vas. Ja stvarno volim da radim. Kada se odmaram ja radim (pišem, crtam, stvaram). Mogu da lenčarim na plaži i (navodno) ne radim ništa. Ako je nerad čitanje knjige onda umem da ne radim.

Rad je najlepši onda kada vidite svrhu u njemu i kada vam ispuni vreme tako da, nakon završenog posla odete kući zadovoljni. Ko god se vraća namrgođen i nezadovoljan – taj nije za posao koji radi. Kada volite da radite onda vam je 24 časa malo tokom dana i žalite zašto ne možete manje da spavate.

Antropija rada

Poslednjih 10 godina rad počinje da izgleda tako razvodnjeno. Da budem jasniji, ljudi počinju svesno da rasplinjavaju i otežavaju sopstveni rad kako bi opravdali svoje postojanje tj radno mesto. Regulatori, razne komisije, agencije i unije propisuju svakakve propise, standarde i uputstva kojih moramo da se držimo kako bismo bili “u vinkli”.

Ono što se tiče bezbednosti kako proizvođača i korisnika proizvoda ili usluga je sasvim na mestu. Problem koji vidim je u tržištima u koja želiš da uđeš i koja su već toliko regulisana da ne možeš ući tek tako.

Problem sa mnogo babica oko isporuke jednog proizvoda je u tome što više ne možete da budete preduzetnik već morate da imate iza sebe armiju ljudi i procedura kako biste bili podobni za prodaju. Stvar sa armijom ljudi nije loša ali je nemoguće nasad stvoriti armiju koja će isporučiti proizvod. Želim da kažem da se proizvodnjom robe široke potrošnje mogu baviti oni sa bitnim kapitalom u džepu. Nama ostalima, preostaje da se bavimo malim stvarima koje mogu da promene svet. I da budemo u industriji koja nije toliko regulisana.

Regulacija i zakoni

Kada pređete neku magičnu cifru od npr 10 zaposlenih, poslovanje poprima druge razmere. Svi pravilnici koje ste bili u obavezi da uvedete, sada imaju smisla (bezbednost, protivpožarno, pušenje) i zahtevaju da imate ljude koji se time bave. Počinjete da primećujete stvari kao što su protivpožarni izlazi, obeležja po kancelarijama, aparati za gašenje požara…

Kada se razvijate, neminovno je da se pravi rad smanjuje ili da raste broj ne-proizvodnog osoblja. To nisu ljudi koji smetaju, već ljudi koji se bave svim onim stvarima koje ne donose direktno novac ili profit, već drže kompaniju unutar regulative i strukture. Ili počinju da rade i ne produktivne stvari a koje moraju da se urade.

Zakoni i regulativa su pravljeni tako da se odnose na firme sa armijom ljudi, a ne sa mišlju kako da se preduzetnik razvije u firmu sa malom Kinom.

Kako se boriti?

Ne postoji pobeda nad kupcima – nepoznati autor

Adaptiranje poslovanja u sledeći nivo operacija mora ići uz potpunu podršku menadžmenta (ukoliko postoji ili vlasnika). I ne postoji borba ili konsekvence ukoliko zaposleni počnu da postavljaju pitanja.

I prestati sa kuknjavom. Niko vam neće pomoći. Jedan od puteva je zaposliti ljude sa više staža, koji su prošli ili su bili na takvim pozicijama koje su neminovnost i propisane zakonima. Samo rešite taj problem i nastavite da se bavite poslom.

Reciklaža

Ovo doba nam omogućava da mnoge stvari jednostavno ponovo iskoristimo ili emuliramo (sjajan izraz) od nekih drugih kompanija. Za mnoge stvari nema izmišljanja tople vode, osim ako stvarno nemate udarac genijalne zamisli koja će revolucionarno promeniti proizvodni proces ili na elegantan način izvrnuti pravila, već brutalna implementacija.

Većina kompanija je copy-paste po strukturi i zaduženjima i malo je onog pravog mesa ili duše koja ostaje i koja čini kompaniju onom posebnom jedinkom u moru kompanija.

Koliko procenata DNK se razlikuje od osobe do osobe? Takve su razlike i u suštini kompanija koje ih čine jedinstvenim.

Popularity: 1% [?]