Category Archives: život

Zapadna Virdžinija zalazak sunca iza planina - Kim Seng via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Quo vadis? Kuda ide(te)š?

West Virgina Sunset Over the Mountains
Zapadna Virdžinija zalazak sunca iza planina – Kim Seng via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Katastrofa će da stane. Napadi adrenalina, panike, entuzijazma, očaja i svega ekstremnog će proći.

Šta dalje?  Ili šta posle?

Stvar je jednostavna. Moramo da radimo. Jedini način da izađemo iz problema je rad. Kakav je to posao? Udarnički. Skup. Znači izvoz.

Jedini način da doprinesemo je da radimo više, prodajemo više, izvozimo više, prodajemo znanje jer proizvodnje kao takve u klasičnom smislu reči (teška industrija, poljoprivreda, sirovine) nema. Da ponovim NEMA, i neće je biti ili će joj trebati mnogo vremena da se vrati na neki nivo uz pomoć mnogih promašenih ideja bez pokrića (čitaj analize i priprema – vođene čudnim planovima predsednika opština i sl).

Ono šta moramo da zaboravimo je pomoć. Pomoć koja će doći mora da ode u obnovu porušenog. Sva pomoć koja dolazi će se rasparčati prema prioritetima i idejama koje vlast može da ima.  Mi nećemo imati luksuz da mislimo o toj pomoći i kako će stići do nas. Otići će ka porušenim kućama i tako treba da bude. Da li će otići u neke izgubljene fabrike koje je pregazilo vreme? Nova ekipa treba da bude pragmatična i postavlja stvari na zdrave noge. Ako nastave po starom – nemožemo očekivati napredak.

Imamo prostora za čist start, ali bez patetike i spremnosti za lezilebovanje. Sada je jasno da takvih ima sve manje u ovom društvu.

Ako smo i navikli da živimo od kredita, pomoći – krajnje je vreme da prestanemo da živimo od istih i da stanemo sa spuštanja kriterijuma – jer hvala višoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar – uvek tu neko nešto nadomesti i neki drugi posao doda prihoda da bismo mogli da funkcionišemo. Prihvatimo da toga nema više.

Imamo znanje i imamo pamet koja se dobro unovčava. Nemojte prodavati sirovu radnu snagu outsourcing-a već konačnu uslugu pred klijentima. Biti nečija kučka je možda ok na početku kako bi stvorili portfolio i stekli iskustvo ali na duge staze nije lepo plus je i jeftino. Uvek će biti neko iznad vas – recimo država sa svojim porezima – ali to ne znači i da neko drugi treba da uzima svoj, navodno, deo. Država je neminovna i treba je uzeti u kalkulaciju jer tako možemo da joj pomognemo.

Dovoljno ste mladi i snažni i imate znanja. Možda nemate ili niste imali petlje da se upustite u utakmicu.  Ali je sada krajnje vreme. Ovo je vreme promena – kada se menjaju paradigme i ljudi bude iz sna u kom su živeli. Mnogi će se vratiti i kukati – ali vi koji čitate niste ta ekipa. Energija koja je otišla u kukanje je beskorisno potrošena energija kao i vreme. Iskoristite ga najbolje što možete.

Najbolji način kojim možete pomoći svojoj zemlji je da radite za sebe i da pravite firmu kako bi vaša znanja mogla da se šire kao i klijenti. Da, plaćaćete poreze, a to je na kraju krajeva državi samo i bitno. Ako prave probleme – sada je bar jasno, ne mogu tako lako da sklone stvari. Vi ćete biti većina kao što ste i pokazali.

Da biste mogli da radite morate dobiti mogućnosti da prodajete nesmetano. Događaji u skorijoj prošlosti su pokazali besmisao kontrole tokova novca na stari način koji nije evoluirao. Kapital nema granica – kao ni nove valute ili mesto sa kog pružate usluge.

Ako se nekome ne sviđa – ovo je slobodna planeta. Živi i pusti druge da žive – ma kakve boje bili ili verovali u bilo šta.  Ako vas ne puste – onda znate šta vam je činiti.

Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih - via http://www.panam.org/

A kod vas u Švedskoj hladno? Ali standard! lekcija (71)

Neminovnost pozicije ne previše obrazovanog ali prostodušnog pripadnika bilo kojeg naroda objašnjava njegovo nerazumevanje standarda, ekonomije, troškova ili cena i kao takvo bazira se na “osećaju”.

Odnos prema troškovima je takav da ceni nešto za šta misli da “treba” da plati ali ne i procena koliko je nešto zaista precenjeno ili podcenjeno.

Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih - via http://www.panam.org/
Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih – via http://www.panam.org/

Prethodne dve rečenice su tu da vas zbune i nateraju da ih ponovo pročitate. Šta je pisac hteo da kaže? Zašto voziti pažnju čitaoca u krug pokušavajući da ga zbuni? O kakvim standardima priča i čemu pokušava da nas približi?

Da pojednostavimo… Nemožemo svi biti članovi Mense ili imati iste mentalne kapacitete. Prethodna rečenica ne treba da razvrstava ljude prema članstvu već da definiše različitosti. Neki ljudi imaju veće dok drugi manje mentalne kapacitete. Ukoliko mislite da su svi isti – izvinite na rušenju ideala. Ideja je da sa što više znanja i škole imate mogućnost da zaradite više, bavite se poslovima koji itekako imaju vrednost i kojima doprinosite – najviše državi kroz poreze.

Da bi u bilo kakvom sistemu, oni sa manjim kapacitetima živeli “normalno”, sa standardnom koji omogućava krov nad glavom, redovan obrok koji nije “junk“, period odmora, društveni život i sl – podrazumeva da poslodavac zarađuje ili državni organ koji zapošljava ovo lice zaradi (ili je dodeljeno dovoljno sredstava) da plati rad ljudi kako bi imali zadovoljene elementarne ljudske potrebe.

Da bi se to desilo, poslodavci trebaju da zarade tj da osnovna cena rada bude takva da isplaćuje radnike, kreira profit za vlasnike i ostane za dalje investicije i širenje posla – jer firme ne postoje da bi samo postojale – novac ili kapital mora da se kreće i da se koristi. U slučaju javnih preduzeća ili države – novac od poreza i ostalih prihoda države moraju biti takvi da omogućavaju plaćanje svih državnih službenika kako treba. Pojednostavljeno gledano – povećanjem cene rada tj boljim cenjenjem sopstvenog rada moguće je više zarađivati kako bi se više novca slilo u državnu kasu i dalje distribuiralo.

Neko će reći – utopija. Ja ću vam reći – video sam svetlo.

Šalu na stranu – ako ne postavljamo na realne osnove sopstveni rad (i isporučimo adekvatni kvalitet) ne vidim razlog da cena rada ne bude visoka. Svi želimo da živimo ok. Ponekad bolje nego što smo ranije, i uvek napred. Zar ne želite da putujete malo bolje, u boljem hotelu ili negde dalje a ne blizu jeftinom avio kompanijom? Odlazak u bolji restoran i probanje neke druge kuhinje? Bolji internet ili bolji stan koji iznajmljujete? Kraći period otplate kredita tj brže?

Cena rada mora da bude viša… Bolji standard znači da ljudi ne rade samo da bi preživljavali i prelazili granicu siromaštva i deklarisali se kao zaposleni. Ljudi moraju da napreduju, znaju više i cene sebe više. Ako ljudima ne usadimo samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti kako možemo očekivati to od sopstvene dece i okoline?

Nije greh sklanjati đubre i raditi teške fizičke poslove. Ti poslovi itekako moraju da budu plaćeni dosta jer ti ljudi sklanjaju ono što mi ne želimo da vidimo. A da bi oni mogli da budu plaćeni tako da budu zadovoljni – da mogu da školuju decu i žive ne razmišljajući da li će moći da plate struju i komunalije – mi moramo da počnemo da cenimo sebe i svoje znanje koje možemo prodati.

Industrija teško da može da napreduje i zahteva neke nerealne stvari tako da nam predstoji da prodajemo znanje i iskustvo koje imamo.

Kako je kod vas u Švedskoj? Hladno? Ali standard! – Lepa sela lepo gore (1996)

Standard koji se stvara promenom razmišljanja o radu. Rad nije nešto što treba da popuni 8 sati svakog dana i gde treba biti samo prisutan. Nebrojeni broj puta sam sreo ljude koji itekako rade više i uživaju u tome – iako nisu plaćeni koliko je potrebno (i to se menja) samo zato što vole to što rade i svakog dana rade nešto bolje i daju pokriće svojim firmama da bolje naplate njihov rad.

Ako smanjujemo cenu rada ljudi koji rade za nas – ne doprinosimo njihovom napretku. Samo se guramo u takmičenje po ceni – zanemarujući kvalitet koji postižemo – jer bože moj kvalitet se podrazumeva. Cenimo vrhunski rad – i naplatimo ga tako.

Vaga za merenje - VCU biblioteka via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Kako skalirati posao? – lekcija (70)

Zašto nemate multinacionalni posao ili biznis od nekoliko miliona €?

Stvar je jednostavna. Ili želite posao sa kojim ćete zadovoljavati svoje potrebe bez ikakvog širenja i razvijati ga tek toliko da održavate kvalitet usluge tj ne interesuje vas širenje, ili želite da se širite i razvijate posao u smerovima kojima je retko ko išao ranije (bar iz vašeg okruženja).

Balance Scale
Vaga za merenje – VCU biblioteka via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Takve filmske priče (o širenju) ste mogli da pročitate ili da pogledate u knjigama/filmovima. Kako to izgleda u realnosti?

Realnost je u stvari pogled na činjenice.

  • Da li želite da se širite i budete iznad radara?
  • Da li osećate da ste materijal za multinacionalni ili milionski posao?
  • Da li želite toliko novca koji prolaze kroz vašu komaniju?
  • Da li želite da nemate uzde koje ste nekada imali i da ne držite sve u svojoj glavi i svojim rukama?
  • Da li znate koliko imate na računu ili ne znate kakva vam je likvidnost ili tok novca (cash flow)?
  • Da li vas prisustvo više od 30 ljudi u prostoru gde radite čini nelagodnim?
  • Morate da kreirate srednji menadžment iako mislite da možete sve da organizujete?
  • Da li ste spremni da otpustite sebe i date kontrolu nekome drugom – barem nad dnevnim aktivnostima?
  • Da li želite da kodirate a ne da upravljate ljudima?
  • Da li ste svesni da odluke više ne možete da donosite prema osećaju i samostalno već uz dobru podlogu u informacijama i sa svojim menadžment timom?

Ukoliko ste se premišljali na bar jednom od ovih pitanja – odgovor je da niste.

Odluka mora da bude iz dubine bića ili ličnosti jer svaka druga će biti donesena pod prisilom.

Neki ljudi nisu spremni da preskoče barijeru koja razdvaja lokalnu od globalne ili internacionalne firme. Gorepomenuta potreba da se obezbedi koliko je potrebno – sasvim je u redu. Ako nemate velikih želja i ako vam je posao organizovan tako da ne morate da potrošite previše vremena tokom nedelje – imate sreće.

Ukoliko vas lože neke druge stvari koje nemaju veze sa biznisom – to bolje po vas. Ukoliko vas loži biznis, i ukoliko znate i verujete da možete da napravite nešto bitno na svetskom nivou – uradite to. Ideja da krenete globalno vam jednostavno leži i prihvatićete je lako.

Kako se skalira posao? Tako što počnete da delegirate i uposlite profesionalce da naprave strukturu koja odgovara vašoj ili viziji vlasnika (više vas). I naravno da odgovorite potvrdno na mnoga pitanja koja su načeta gore.

Svako mora da se loži na nešto – Pinki, Rane (1998)

Stepenice do  Montmorency vodopada - Daniel Weber via Flickr (CC BY-NC 2.0)

Recept za uspeh (bilo gde) – uvid (69)

Unazad godinama sam pokušavao da uhvatim crtu svih vlasnika, preduzetnika kao i direktora koje smatram uspešnim. Uspeh nije samo velik auto, letovanja od 2 meseca i neograničena (zlo)upotreba supstanci. Uspeh je  za mene – onda kada od nečega napraviš nešto vredno. Ako si vlasnik kompanije – da imaš mirnu savest, legalno posluješ, širiš posao, stvaraš nove ljude koji će nastaviti putem preduzetnika, prenosiš znanje… Rasteš i kao čovek i kao preduzetnik. Naravno nisu samo preduzetnici uspešni ljudi… tu su i oni zaposleni koji su cenjeni iako nemaju godine života ili vlasništvo u kompanijama.

Naravno, ljude koje mogu da uzmem u razmatranje su oko mene ili na korak od mene za čije priče mogu da tvrdim da su istinite.
U čemu je recept uspeha?

Zig Ziglar There is no elevator to success. You have to take the stairs
Nema lifta na putu do uspeha, moraćete stepenicama – BK via Flickr (CC BY-NC 2.0) – originalna slika od Daniel Weber https://www.flickr.com/photos/danielweber/10613334015/

Onda kada prihvatiš na prvi pogled nemogući posao, za koji znaš da možeš da ga uradiš ali ne i tačno sa čim, ali si procenio da bi moglo uz dosta rudarenja. I završiš ga. Na vreme i bez mnogo sna. Onda kada uradiš reviziju pa ga doradiš da ne stoji na staklenim nogama zarad stabilnosti. Onda kada brineš da je sve dobro i kada imaš empatiju prema drugim bićima.

Svi ljudi koje znam i koje mogu da svrstam među uspešne su imali samouverenost, znanje, želju za daljim učenjem, nedostatak straha od neuspeha, puno snage i energije, beskompromisne stavove po pitanju nekih delova poslovanja (plati ili ne radim i sl). To nije slučajno.

Vreme i samopouzdanje imaju taj mali twist  a to je da u početku srljanje u frku ima efekta da upali. Jednostavno dobri vesnici sreće prate hrabre (osim ako drugačije nije suđeno) koji srljaju. Ne zaboravite – sreća ume da pređe na drugoga i nakon vetra u leđa neki drugi elementi pomažu uspešnom poslu kao što su: znanje, priprema, pragmatičnosti i planiranje.

Mislite da to nije to?

Ako niste spremni da učite, i da provedete više od 8 sati radeći nešto, gledajući na sat kada će proći radno vreme da biste gledali “nešto” na TVu, ako ste spremni da pričate o tome kako biste bili uspešni ali eto imate prepreke sredine u kojoj živite, ako više pričate nego što radite, ako samo znate ljude koji bi želeli brzo da uspeju ali to nisu uradili… zaboravite na uspeh.

Verovatno ćete stići do uspeha koji ima moralnu i zakonsku senku i koji kratko traje zato što je stigao na silu ili spletom nelegalnih aktivnosti ili neplaćajući porez. To nije uspeh.

Uspeh je zdrava i ponavljajuća kategorija sa kojom se druži i koja se neguje zdravim razumom, učenjem, deljenjem znanja, zdravim i dobrim odnosima.

Zapošljavanje crnaca u zemljoradnji - Cliff via Flickr (CC BY 2.0)

Zašto ne zapošljavamo 1000 ljudi?

Employment of Negroes in Agriculture
Zapošljavanje crnaca u zemljoradnji – Cliff via Flickr (CC BY 2.0)

Nedavno sam dobio pitanje zašto ne zapošljavamo ljude kada postoji percepcija da imamo uspešnu firmu.  Očigledno je percepcija ljudi da uspeh znači širenje sa poslom i sa ljudima.

Ovo uglavnom jeste tačno kada imate lepe zalihe keša, investitora koji finansira rast ili jednostavno imate sindrom boga i nedodirljivosti i imate brod koji samo čeka da udari o stenu.

Odgovor na sumanut rast u ljudima izgleda ovako…

Mene ne interesuje da se slikam za televiziju ili novine – nije mi cilj – kao što me ne interesuje da dovodim ljude koje ne mogu da platim. Da bih mogao da zaposlim 1000 ljudi moram prvo da nađem posao da bi tih 1000 ljudi radilo. Ako nemam posao, doveo sam ih na mesto gde 1000 ljudi može da čačka nos i tvrdi da je zaposleno. Da li oni rade? Apsolutno ne. Da li treba da investiram u nove ljude? Apsolutno da – ali veoma pažljivo zbog priprema za rast.

Da li znate šta je sve potrebno da bi se uposlilo 1000 ljudi? Veoma masovna proizvodnja i veoma jednostavni poslovi. Uglavnom manuelni. Bilo šta kompleksnije zahteva obuku, testiranja, adaptaciju – da bi posle par meseci imali ljude koji su sposobni da rade.

Moja prva odgovornost je prema ljudima koji već rade i koji privređuju. Bitni su mi i novi – ali novi treba da se prilagode firmi a ne firma njima.

Želim da zapošljavam ljude onda kada imam potrebu za njima i kada postoji opravdanje u poslu za istim.

Zapošljavanje regulišu protok novca (a pod istim – plaćanja kupaca, troškovi, profitna stopa), potrebe za resursima, faktori kao – prostor u kome se nalazite, oprema na raspolaganju, zakon (odnos polova, osobe sa invaliditetom, sindikati…).

Ako mislite da je lako zaposliti osobu, razmislite ponovo. To nije tako lako. Baš zato što je teško – olako zapošljavanje govori o lakomislenosti i jeftinom odnosu prema ljudima. Svaki put kada čujem da se dese masovna zapošljavanja setim se jeftine produkcije tek toliko da se zabavi narod.

Nadolazeća oluja - Richard W via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Modeli, kalupi ili kako naučiti mlade onome šta je zaista bitno – lekcija (68)

Thunderstorm
Nadolazeća oluja – Richard W via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Od 2007-me traje konstantno upoznavanje sa mladima koji žele da napreduju, uče, razviju novu sposobnost… Svaki put je to novi izazov, jer kako mi se čini, svi oni koji dolaze imaju sve manje strpljenja, sve manje tolerancije i sve manje znanja.

Daleko od toga da onda kada stignu ne dobiju sve te tri bitne stvari – strpljenje, toleranciju i znanje. Mene brine da iz ovog subjektivnog osećaja (kojeg je teško izmeriti) ti elementi početništva ne bivaju lakši niti oni bivaju spremniji.

Teško da možemo uticati na njihov razvoj do onog trenutka kada dođu kod nas. Možemo razmišljati o razlozima smanjenja ovih kapaciteta, ali mislim da je to razmišljanje za neki drugi tekst.

Jasno je da znanje koje usvoje u školama daje određenu osnovu i da imaju određene talente koji nisu razvijeni. Pred mene ili nas – poslodavce, direktore, menadžere – dolaze mladi koji su spremni da rade ali ne znaju kako. Šta god da im se predstavi kao model – prihvatiće – ne postavljajući pitanje.

Shvatate tu količinu odgovornosti? Shvatate li sve probleme koji nam stižu svakim danom?

Onda kada roditelji shvate da im deca nisu završila na šikaniranju vlasnika iz pakla, i da postoji šansa da im dete iole normalno funkcioniše, kreće indoktrinacija “kako je to bilo u moje vreme”… U to vreme bilo je više stotina radnika u kompanijama, postojala je organizacija sa više slojeva, bilo je mnogo nerada, neškolovanih direktora/rukovodioca, dosta škarta i gledanja kako se hvata krivina.  Veoma brzo, ovakve priče nestanu iz dečjih glava. Realan posao XXI veka je transparentan, merljiv i kontrolisan – tako da nema mesta lezilebovićima.

Kada rastete iz dana u dan, i gradite tim ljudi (kako onih koji imaju tako i sa onima koji nemaju iskustvo) svaki dan je borba između troškova, prihoda, rasta, razvijanja ljudi, komunikacije sa klijentima, unapređenju poslovnih procesa, stvaranju strukture…

Da li je to pravi model ponašanja tj razmišljanja o kompaniji za koju ti mladi ljudi rade? Nekako je nerealan ali je jedini u zemlji – koji može doneti nešto novo, neku novu dimenziju, znanje. Otuda i dobra karma svih onih koji su bili i otišli kao i onih koji su tu.

Strpljenje, tolerancija i znanje – ključni elementi dobrog početka su na plećima vlasnika, direktora. Pokušajte da shvatite količinu energije, snage, tolerancije i strpljenja koje sa strane menadžementa moraju da se ulože u nove ljude radeći na ovim stvarima.

Učenje i indoktrinacija dobrih stvarima je težak i odgovoran posao. Nekada izgleda tako lako – dok je u stvarnosti skoro uvek suzdržavanje od psovanja i pucanja.

Vidim da su zadovoljni, iako nekada rade više od 10 sati. Prihvataju olako odgovornosti, opeku se i sledeći put bolje procene. Počinju da shvataju sopstvena ograničenja i kako mogu da ih prevaziđu.

Veoma je lepo videti ih kako rastu i razvijaju se.

A nekada je i teško ubaciti se u njihov film. Jer moja generacija je prihvatila mnoge stvari i pokušava da prenese modele ponašanja tim mladim ljudima. Nekako, nisam siguran da su svi ti modeli baš dobri. :) Mada znamo, da ako je legalno, ne dovodi u pitanje moral, pokazuje poštovanje i traži ga u isto vreme, prihvata individualnost pojedinca, razvija transparentnost, pruža konstantno učenje… dobro je.

Razne metode i metodologije su prošle. Načini komunikacije i načini rukovođenja su došli i prošli i ostali su oni dobri – oni koji bolje rade posao. Tako da smo prilično sigurni da znamo zašto nešto radimo i zašto te mlade ljude oblikujemo kako po našoj meri tako i tržišta i nekog novog i boljeg vremena.

Možda ih i ne spremamo za Srbiju već za neke strane kompanije koje će ceniti razvijene sposobnosti i vrednosti. Možda će baš to što su usvojili biti presudna stavka u njihovoj daljoj karijeri. Voleo bih da je tako. Nekada je to, ono zbog čega smo u poslu. Pored novca i uspeha, bitno je i ono šta ostane iza tebe.

Naponovljiva lakoća vođenja javne kompanije – lekcija (67)

Kao prvo, da razgraničimo termine.

Javna kompanija je ona koja barata sa javnim novcem, tj novcem i investicijama pojedinaca i kompanija koje veruju u napredak. Možda bi bolji naziv bio javna kompanija izlistana na berzi ili akcionarsko društvo ali zarad boljeg razumevanja – javna kompanija (eng public company) je termin.

Ako ste pomislili da je to isto što i javno preduzeće – dobro ste mislili – u pitanju su preduzeća (iliti kompanije) nastale iz doprinosa naših roditelja i njihovih roditelja, investiranjem novcem koji je došao od svih nas, gde su oni kao i mi sada – učestvovali u investiranju (pored plaćanja računa).

Mnoga javna preduzeća nisu na berzi tako da direktno ne raspolažu javnim novcem na gorepomenuti način.

Ali u slučaju da imamo kompaniju koja jeste na berzi, koja ima akcionare (one koji su ulagali kroz bilo koji vid – kao fizičko ili pravno lice) bitno je znati ko odgovara kome.

Generalni direktor, menadžment, upravni odbor (kao i članovi), komisije – odgovaraju akcionarima. Hajde da ponovimo – odgovaraju akcionarima. To znači da akcionari (oni čije mišljenje odgovara većini) mere/vagaju učinak ekipe koja realno upravlja kompanijom, staju iza njihovih planova koje predstavljaju ili ne, izglasavaju poverenje ili nepoverenje… bave se svojom investicijom.

Dešava se da vlasnici postanu generalni direktori, onda kada upute svoju kompaniju tj svoje čedo u ruke javnosti, zbog svojih dobrih rezultata. To rade da bi dobili pristup javnom novcu koji će omogućiti kompaniji da se brže razvija. Ovaj momenat ima i svojih loših stvari (iz ugla vlasnika ili novog generalnog direktora javne kompanije) a to je da

  • kompanije nije više samo njihova
  • kompanija je javna i kao takva direktor odgovara akcionarima i upravnom odboru koji treba da stoji iza odluka generalnog direktora
  • organski i planski razvoj zasnovan na realnosti nije opravdan već se stvari kreću ka maksimalnom korišćenju resursa i rastu koji mora da se dešava non stop
  • vrednost akcija je glavni motivator akcionara da ulažu i dalje i da stoje iza svog uloženog novca
  • stvari više ne idu tako brzo, kako postoje novi slojevi upravljanja koje treba obavestiti i koji treba da odobre aktivnosti – stoga je planiranje najbitnije
  • nema više kafanskih priča i sl o poslovanju, uspesima i neuspesima kompanije  (što je slobodna volja kada je vlasnik vlasnik)  već se informacije komuniciraju javno i svi moraju biti upoznati a ne samo pojedinci

Sada kada smo razumeli koncept javne kompanije i obaveze kako direktora tako i čitavog menadžmenta kao i akcionara – preostaje nam da razmislimo o maloj promeni pozicije gledanja.

Zašto ne bismo pogledali državu iz ugla akcionara – gde je javna kompanija – država. Gde svaka odluka mora da bude u skladu sa pravima i obavezama koje proističu iz rukovođenja javnim novcem.

Gde direktor i upravni odbor strepe od suda akcionara. Gde direktor ne može samostalno da donosi odluke i da preskače organe upravljanja ma kakav osećaj autonomije ima.

Gde su na pozicijama upravljanja profesionalci koji rade za interes akcionara a ne sopstveni. Jer profesionalci su izabrali svoju poziciju za koju će biti plaćeni i neće se baviti svakim mogućim vidom ceđenja resursa koji im je stavljen na raspolaganje.

Ovo sve naravno stoji u savršenom svetu gde je gramzivost i pohlepa tek zanemarljiva osobina ljudi koja nije toliko ispoljena i gde se profesionalizam ceni.

Shvatanje akcionara, njihove sopstvene vrednosti i vrednosti uloženog novca predstavlja veliki pomak u pristupu stvarnosti. Akcije ili udeli u vlasništvu nad kompanijom kada se dobiju (ne kupe – dobiju) na osnovu neke računice države, u javnim preduzećima – nema tu težinu. Dobijene stvari se ne shvataju sa težinom i otud takav odnos kako prema kompanijama tako i prema državi.

Razumevanje koliko svakog meseca, zaista kompanije za koje radimo, košta naš rad tj koliko košta radni sat, zatim koliko mora da košta sama usluga ili proizvod i koliko odlazi na izdatke (od naše plate) definitivno menja pogled na stvari.  Onda kada čovek oseti koliko daje tj koliko ulaže u državu – počinje da shvata sopstvenu vrednost i počinje da je ceni. Kao i sa akcijama.

Na kraju ću citirati Aeneu, lik iz serijala o Hiperionu,  i njenu poruku, koju možete protumačiti kako god želite, na temu svhe evolucije.

 Biraj iznova