Category Archives: život

Đavolje osnove i detalji – lekcija (44)

Ivan Rečević

04/02/2013

“Mmmmmm…

Evo ovako… Hoću da pravim futrole za mobilne telefone. Kupiću malo ovog materijala i to košta 200 dinara. A da – trebaće mi i parčići. To ću dobiti u prodavnici – to im ne treba.

Onda mi treba konac i igla a to ću da uzmem od mame. Trebaće mi i makaze.

E sada – sve to me neće koštati više od 250 dinara.

Prodavaću onda ove futrole za 400 dinara.”

Gde se pojaviše tih 150 dinara razlike?

“Pa moram i ja nešto da zaradim. Toliko košta moj rad i moje vreme”

Mia, 9 godina

Zašto srpska IT industrija neće opravdati očekivanja države? (marketing)

5 Replies

Čitao sam da su ciljevi raznih političkih stranaka razvoj i fokus na razne grane industrije a pogotovu na IT industriju. Ako je iko ikada pogledao listu 150 najvećih kompanija u Srbiji i pokušao da ih konsoliduje po vrsti posla kojom se bave došao bi do iste kratke liste koja govori o budućem fokusu političara i države za zlatnim kravama za mužu i prezentaciju.

Mladi programeri na Hakatonu 2011 u Njujorku (TechCrunch Disrupt)

Ali zašto IT industrija neće igrati igru države…

Novi preduzetnici (IT) nemaju preterane želje za armijom programera, inženjera i potreba za slikanjem na nacionalnoj televiziji za potrebe “digitalizacije” naroda iliti slikanje za medije. Nije da to ne prija svakome već jednostavno – ljudi ne vole eksponiranje tj imaju privatni život.

Ljudstvo – masa

Svi navodni podsticaji države za zapošljavanjem mase radnika padaju u vodu jer – nema dovoljno radnika tj opismenjenih. Da bi IT preduzetnik skalirao svoj posao (onoliko koliko bi to država želela kako bi se preduzetnik “kvalifikovao” za Dnevnik) potrebno je daleko više programera nego što ih fakultet(i) isporuči za poslednjih 5 godina (ova cifra je, naravno, grubo preterivanje – kako je tržište kvalitetnim programerima veoma jadno i teško da se može ustanoviti gde nestaju svi ti svršeni i nesvršeni programeri). Možda problem leži u tome što većina programera koji nešto znaju, radi za inostrane poslodavce i svom silom uspeva da izbegne plaćanje poreza državi na sve moguće kreativne načine do kojih poreznici neće uspeti da se sete do uvođenja PayPala (a i posle).

Izbegavanje prosečnosti i kvalifikovana radna snaga

U vezi sa manjkom potreba za slikanjem – stanje uma novog srpskog preduzetnika je da operativne troškove drži na minimumu i da ostane u zdravoj pameti. Kome treba armija ljudi koja ima poluupotrebljive programere koji rade na broj linija koda. To zahteva mnogo srednjeg menadžementa koji ne postoji ili nije školovan za IT industriju. Takođe standardi rada koje su do sada izgradili bi trebali samo da se unapređuju – a to skoro da nije moguće u postojećem pravnom okviru.

Beg od politike

Nema bavljenja politikom jer se zna kako su mnogi završili; “u se i u svoje kljuse” – “nek država brine svoju brigu – ja ću da platim šta ima da platim od poreza da me ne diraju” – i ništa više nije potrebno novom srpskom IT tajkunu. Kako poseduje lični život i zdrave aktivnosti nema potrebe za jagnjećim brigadama, širenjem vasione i građenju ličnog imidža dobrotvora – što se očekuje od bitnih privrednih subjekata.

Smisleni kapaciteti

Odnos prihod i broj zaposlenih je u modernom IT biznisu odličan i može dovesti u zbun sve te činovnike koji traže “svetli primer koji će obasjati mlade i povesti ih kao zečeve ka odstrelu kapitalizma” – jer, jelte “zašto ne biste zaposlili sve te mlade i perspektivne ljude koji su završili te lepe škole – a imaju i diplome”. Jednostavan odgovor “koji će mi ako ne znaju da rade” će zbuniti sve te učesnike u aparatu jer ne dele iste sisteme vrednosti. Preduzetnik želi da upotrebi osobu na najbolji mogući način u sistemu koji je stvorio.

Zakoni i tokovi novca

Moderna kompanija koja radi širom sveta će u jednom trenutku izabrati zbog jednostavnosti poslovanja legalnu po svim zakonima akciju koja se zove – poreski raj ili formiranje firme u inostranstvu koja će postati vlasnik lokalnog pravnog lica. Apsolutno mirne duše će ući u ovaj proces i organizaciju zbog lakšeg poslovanja, mobilnosti novca i investicija. Plaćaće sve dažbine kako treba, neće kukati ako država počne da demonizuje ovakav vid poslovanja ali će oštro braniti svoje stavove – jer se država ne pomera sa svetom koji odlazi dalje.

Da li sam nabrojao sve razloge zašto IT industrija neće opravdati očekivanja države?

Kako zjbt svoj posao?

3 Replies

Sirevi – Smabs Sputzer via Flickr (CC BY 2.0)

Ovo nije teorija. Ovo je primer iz prakse koji sam primetio kod mladih preduzetnika (mladih u smislu posla, a u svim starosnim kategorijama).

Zamislite proizvod – na primer sir (proizvod mleka) ili pekmez ili bilo koji proizvod koji se stvara po određenoj recepturi. I zamislite da ste uspeli da napravite određenu količinu – 10kg.

Kako želite da proverite da li će proizvod da se prodaje, krećete sa ponudom u užem krugu ljudi (prijatelja). Stavimo za primer cenu od 300 dinara po kilogramu bilo kog proizvoda. Ukupni prihod koji možete da očekujete je 3.000 dinara.

U prvom cugu uspevate da prodate celokupnu količinu i vašoj sreći nema kraja. Krećete u novi krug proizvodnje i prodajete. Sada već imate osećaj da imate pravu stvar u rukama i počinjete da pravite maksimalnu količinu koju možete da napravite sa svojim kapacitetima. Za primer hajde da uzmemo količinu od 20kg. Naravno, tržište je sada čulo za vas i narudžbine stižu. Ukupan promet vam se diže na 6.000 dinara po proizvodnom ciklusu.

Ako živite van grada – a verovatno je slučaj zbog broja krava/voćnjaka/sirovina… koje gajite počinjete da računate koliko košta zaista vaša proizvodnja – stočna hrana, đubrivo, obrezivanje, transport do grada… Shvatate da vam se ne isplati da idete više puta do grada već da vam je situacija takva da sve morate da uradite u jednom krugu. To znači da transport autobusom kao ručni prtljag neće uskoro da funkcioniše. Dolazite do momenta optimizacije troškova.

Ljudi kao ljudi – shvataju da se proizvodnja ne može proširiti bez dodatnog ulaganja u stoku, voće, otkup od drugih primarnih proizvođača, proizvodni proces, skladištenje, itd. Ljudi u ovom trenutku obično počinju ipak da zakidaju na kvalitetu kako bi dobili veću zalihu koju mogu da prodaju i time povećali profit. Optimizacija na najlakšem. To znači da sir neće imati onoliko masti koliko je predviđeno da ima, pekmez neće biti više tako gust ili će se učvšćivanje raditi nekim “nestandardnim” metodama, proces sazrevanja će se skratiti kako bi se ciklus što pre završio…

I ovo je momenat kada za**** svoj prvobitni plan – visoko kvalitetni sir ili bilo šta drugo – zarad (fiktivne) veće produktivnosti. Ovaj momenat se ogleda u pogrešnoj percepciji zašto su ljudi u prvom mahu uopšte počeli da kupuju tvoju robu.

Jedno je ako se odlučite za masovnu proizvodnju a drugo ako želite visok kvalitet. Ne postoji bolji način nego održati kvalitet i isporučivati bez kompromisa.

Niko nije pobedio kupca – jer kupac ima apsolutnu vlast nad bilo kojim poslom.

I ne pričam o motivaciji da se ide prečicom jer bih tada ušao u priču o lezilebovićima (lezi hlebu da te jedem), smaranju sa “toliko stvari”, lenjosti, nepotrebnom “cimanju” i sl. Ljude kao da je blam da postave svoje standarde da budu daleko iznad svih i da guraju svoju bolju priču. Kao da ne žele da se odbiju od proseka i odu dalje i budu najbolji. Možda zato što nisu sigurni da mogu dovoljno da se odmaknu da većina ne može da ih dohvati i vrati nazad (primer sportista, naučnika, inženjera…).

Napomena: Postoji još mali milion faktora u ovoj priči (kupovina kapaciteta, higijenski uslovi, standardi i sl) i cilj je bio pokazati da u velikom broju slučajeva ljudi biraju naizgled najjednostavniji način povećanja proizvodnje – smanjenje kvaliteta.

Večera sa nepoznatima

1 Reply

Jednog 17.februara 2011.godine na zapadnoj obali SADa desila se večera između tadašnjeg predsednika SAD i direktora visokotehnoloških firmi. Ideja o večeri je nastala iz kratkog viđanja između Stiva Džobsa i Baraka Obame opisanog u knjizi o Džobsu Voltera Ajzaksona.

Cilj je bio da se predsednik upozna sa ekipom koja vodi tehnološki sektor Amerike. Naravno – tu se našao cream-de-la-cream tech industrije i nisu to bili mali preduzetnici već momci i devojke koji su napravili korporacije sa previše milijardi dolara u banci.

Jedan deo ekipe je želeo da priča o tome kako da se stvore bolji uslovi za oporezivanje i sl. Drugi deo ekipe je pitao predsednika – kako možemo da pomognemo? Kao i uvek – neko priča o tome šta ga boli dok drugi žele da pomognu jer su sasvim zadovoljni onim šta imaju.

Ovo je bio lep gest i sjajna prilika da se osoba na položaju upozna sa ekipom i stvarima koje pokreću jedan deo ekonomije.

Predsednik jedne zemlje ne može da zna sve – kako ljude tako i sve elemente ekonomije. Ali ima u glavi informaciju o tome šta može a šta ne, da utiče na državu.

Mene bi veoma interesovalo da naš predsednik zna kako izgleda visoko tehnološki sektor srpske ekonomije – koji nema hiljade ljudi po kompaniji – i okreće relativno malo novca u odnosu na glomazne privredne subjekte i masovke kojima se pune snimci na televiziji i slike u novinama. Ova zemlja jeste izvezla više softwarea nego malina sa daleko manje ljudi uključenim u proces. I svi ti preduzetnici ne traže ništa slično subvencijama – već samo sređivanje zakona kako bi mogli realno da posluju sa svetom.

Da li predsednik mora da se bavi samo politikom jedne zemlje ili i nišama koje treba da pomognu zemlji da bude bolja?

Best in life

1 Reply

Ne… ovo su možda bili nekada standardi ali su se stvari promenile.

Samo ću citirati poslednjih par rečenica i namerno ih malo izvući iz konteksta

4-časovni šef kuhinje – Tim Ferriss (vlasništvo Amazon Publishing)

Dostignuće bez zahvalnosti vas čini ambicioznim ali bednim. Zahvalnost bez dostignuća vas čini neambicioznim ali srećnim.

…

Ali da bih izbegao da činim sebe i svoje bližnje bednim, morao sam da pronađem nedostajući element: zahvalnost.

Jedina stvar koju sam pronašao je kuvanje. Ako mu se posvetite na način koji sam pokazao će vas naučiti da postanete potpuno svesni stvari koje već posedujete. Moj savršen dan skoro da ne košta ništa (u novcu – prim.aut.). Čak nije ni u sabiranju svih materijalnih troškova. I uprkos uvreženom mišljenju, posedovanje boljih kola ili privatnog aviona neće rešiti vaše probleme.

Dobra vest je da će vam spori obroci, dvaput nedeljno sa prijateljima i porodicom, učiniti baš to.

Tim Ferris – 4-časovni šef kuhinje

Knjiga je sjajna – i možda najbolje opisuje – šta je najbolje u životu. Porodica i prijatelji. Posao dođe i ode.

Bonus: za savršeno kuvanje potrebna je oprema… uglavnom sve što se spominje postoji u svakoj kući… osim nekih egzotičnih stvari koje se ne mogu naći… Sous vide oprema izgleda nadrealno kao i rezultati. Digitalni merač temperature hrane i okruženja – ovo sam ipak našao. Ako se pitate gde se može naći http://rovex.co.rs/meraci/bt20etaloniran.html

Manuel

3 Replies

Projekat manuelnog rada – via Flickr by marissaorton (CC BY-SA 2.0)

Jedna od glavnih tekovina društva je rad.

Kada pogledam unazad – dešavalo mi se da radim stvari koje se zasnivaju na seriji manuelnih, glupih i dosadnih procesa. Nije ih bilo moguće ponoviti niti delegirati. Nekoliko puta sam pomislio kako bi bilo divno delegirati i ne razmišljati o toj seriji dosadnih i glupih stvari. Ali – neko ih je morao uraditi i bilo mi je bitno da stvari budu urađene kako treba. A i ako ne ispadnu kako treba – odgovornost je moja.

Čak i kada bih uspeo da delegiram – odgovornost bi i dalje bila moja.

Moje večno pitanje je – da li zaista moram da radim ovako glupe stvari? I na kraju bi odgovor uvek bio – a ko bi drugi?

Jednostavno moraju da se urade i tačka. Što pre krenem i razmislim kako najbrže da uradim što bolje, brže će se uraditi.

Tako da me brine kada vidim da ljudi odustanu od manuelnog rada ili dosadnih poslova samo zato što će da traju, dosadni su ili jednostavno su “suviše” jednostavni. Ma koliko pametan, obrazovan ili napredan bio – mislim da je bitno znati raditi i neke – tako jednostavne stvari.

Tada možeš prepoznati kako rešiti kompleksan problem, pojednostaviti i spustiti na niže nivoe posao. Manuelni rad je potreban da bi se naučili vrednovanju samog rada. To je ona stvar koju sve ređe viđam i smeta mi. Previše menadžmenta a premalo realnog rada. Imam sreću da pronalazim i radim sa ljudima kojima nije teško da zasuču rukave i urade posao. Pored prijatelja – ovi ljudi su podjednako bitni.

Dan u životu kompanije

konsalting sa dušom