Veliki ugovor… šta posle – lekcija (72)

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.
© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.

Došao je i taj dan…

Veliki ček, ugovor, mir i staloženost koji dolaze od sigurnosti tog fantastičnog trenutka…

Naravno da je takav trenutak imaginaran i da je zasnovan na subjektivnom osećaju i lažnoj sigurnosti i naravno da je dobar – jer je naš (sopstven)…

Ako bi se pouzdali u legendu … opis osećaja bi najbolje opisala Merlin Monro posle potpisivanja ugovora sa filmskim studijom o određenom broju filmova – da kažemo – sigurnom poslu..

Nema više pušenja – Belle De Jour

Život nije predvidiv kao ni posao, samo je kontinuitet postojanja u svakom od slučajeva manje više poznat i utreniran. Svakodnevna ruta do posla bez puno prepreka, predstavlja bezbednu zonu komfora. Rupa na putu, obilazak uslovljen radovima predstavlja prepreku koja ume da smeta ustrojenom umu i njegovoj želji za predvidljivošću.

Sigurnost ugovora ili rute predstavlja opraštanje od nesigurne svakodnevice iz pređašnjeg perioda. Sistem, čak i unutrašnji željan je rutine. A u isti mah i želja promene – jer zadnji deo leđa nikada ne staje – željan je akcije.

Suština priče je o toj sigurnosti – o kojoj maštamo i kojoj se nadamo a sve u vidu velike isplate ili velikog ugovora. Sigurnost ne postoji – suviše je ispresecana potpuno ljudskim momentima, uspesima, ludoj sreći i glupim postupcima.

Ono šta je bitno – imati sjajnu marginu i ostatak novca ili profita koji će vas učiniti srećnim. Nije da se novcem kupuje sreća ali se obezbeđuju mnoge stvari ili uslovi koji čine život lakšim i prihvatljivijim. A zatim se krug ponavlja. Osim u situacijama kada vam je margina takva da možete da ne radite čitav život (u retkim slučajevima).

Veliko je rasterećenje onda kada egzistencijalne stvari nisu na dnevnom redu tj rešene su i ne predstavljaju dnevni pritisak. Onda imate vremena (imali ste ga i ranije ali vas je pritiskalo to šta nije rešeno) da se bavite  ostalim.

Šta posle? Vreme mora da se ispuni, kako dan i dalje traje 24 časa. Da li ćete i dalje da jurite posao i da radite nešto što ste radili i ranije ili ćete jednostavno izabrati put penzionera koji ne želi da radi – na vama je. Ali ako ostatak nije dovoljno velik – imaćete kraći predah a onda malo nakon toga – radna akcija.

Jedno do drugog – priča o generacijama i evoluciji

Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side - © 2012 - Company Films LLC. All rights reserved.
Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side – © 2012 – Company Films LLC. All rights reserved.

Šta se desi kada nova tehnologija počne da dominira nekom industrijom koja postoji duže od veka? Odgovor se može potražiti u dokumentarcu “Jedan do drugog” (eng. Side By Side) iz 2012-te.

Čitava priča se naravno vrti oko filmske industrije i toga – kako su digitalne kamere preuzele poziciju klasičnih tehnikolor kamera koje koriste film i razvijanje hemijskim procesom.

Ali da bismo shvatili u čemu je toliko veliki problem moramo shvatiti proces stvaranja filma.

Opis čitavog procesa izgleda ovako:

Uzimajući kao de facto standard da postoji armija ljudi koja priprema film, od scenariste, reditelja, glumaca preko kostimografa, direktora fotografije, producenata do ostalih uloga kao što su asistenti, električari, snimatelji… dolazi se do zapanjujućeg broja ljudi koji postoji na filmskom setu ali i u pozadini onda kada se film snimi (tokom samo jednog dana snimanja plus post produkcija). Kada se filmske rolne spakuju posle radnog dana – šalju se na razvijanje (hemijsko), pakuju i spremaju za gledanje od strane režisera, direktora fotografije i ostalih koji učestvuju u kreativnom procesu sutradan.

Ono šta je bitno znati je to da punjenje jedne kamere sa rolnom filma može da izdrži snimanje od 10 minuta. Kada istekne tih 10 minuta, pravi se pauza dok punjač rolne ne zameni rolnu i proces može da se nastavi. Ovo je priča za 35mm Panavision kamere. Druge kamere sigurno imaju druge karakteristike ali je sigurno da punjenje kamere ne obezbeđuje preveliku autonomiju.

Sutradan se gledaju snimci (tzv dailies) kako bi se proverilo da li je sve ispalo kako treba, da li snimci oštri i baš onakvi kakve ih je zamislio režiser, direktor fotografije… Ako nije – jovo nanovo. Na stranu što je proces razvijanja filma kompleksan i zahteva puno znanja i sposobnosti kako bi konačan rezultat ispao kako je zamišljen. Moguće je promeniti ton i atmosferu dužim ili kraćim procesom i/ili dodavanjem veće ili manje količine hemikalija. Toliko o mogućnostima.

Pored svega toga, sečenje filma tokom procesa montaže i pripreme za konačnu verziju zahteva ozbiljan fizički rad kao i prostor.

I nakon svega toga – kopiranje poslednje verzije filma, distribucija, puštanje na 1001 različitom sistemu za reprodukciju slike i tona (bioskop) koji ne garantuju uvek isti rezultat onoga na čemu su režiser i čitava ekipa radili. Drugim rečima – vizija režisera nije verno (100%) prenesena.

Mala digresija – sećam se nekih filmova koji su mi ostali u sećanju i koje sam gledao nekada davno i nisu mi imali poentu ili su imali neku logičku rupu koja je mutila razumevanje filma. Gledanjem rentiranih DVDova ili digitalnih verzija u novije vreme, tih rupa nema – filmovi su ok. Na mestu prikazivanja je takođe moguće da kinooperater skrati film zbog veličine rolne koja se pušta jer postoji šansa da padne sa projektora.  Da li tada publika vidi zaista ono delo koje je umetnik zamislio da predstavi?

Ovaj proces proizvodnje i kreiranja filma i filmske trake je postojao i dan danas postoji (ali sve manje). Jer digitalne kamere su sve promenile – od promene nekih zanimanja pa do gubljenja nekih zanata.

Lično me je uvek fascinirala ta jurnjava za vremenom snimanja, vremenskih prilikama, troškovima – ali je stvar postala veoma jasna. Armija ljudi, tehničkog osoblja koje prvo treba da stvori iluziju u koju gledaoc treba da poveruje a zatim i tehnologija koja tu iluziju treba da prenese na filmsku traku i na kraju prikaže.

Veoma dug, spor i nadasve posao sastavljen iz od mnogo promenjivih tj velike jednačine sa puno mesta za grešku.

Ali – zar ovaj tekst nije počeo kao priča o generacijama?

Onda kada stara škola nauči da radi sa novim alatima – jasno je da neće biti toliko brzi i efikasni kao mladi koji su srasli sa mišem i monitorom, ali je takođe jasno da mladi nemaju taj zen, mir i staloženost da rade korak po korak. Razmisle o tome šta će i kako da urade, nego se bave tehnikom i čistim radom bez velikog ulaženja u suštinu. Naravno da postoje izuzeci od ovog pravila koje navode stari montažeri, ali je neminovno da mlađi (sada već pričam o ostalim industrijama) polažu snagu u tehniku i što bržem obavljanju posla bez velikog razmišljanja.

Digitalno snimanje i montaža su došli i neće otići, kao i novi mediji i kanali komunikacije. Ono šta nam treba je mešanje starog i novog sveta, starih i novih ljudi, prenos znanja i učenje, razvijanje kreativnosti (itekako je moguće) u mladim naraštajima. Neophodno je strpljenje sa obe strane… Da li će ga biti?

Quo vadis? Kuda ide(te)š?

West Virgina Sunset Over the Mountains
Zapadna Virdžinija zalazak sunca iza planina – Kim Seng via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Katastrofa će da stane. Napadi adrenalina, panike, entuzijazma, očaja i svega ekstremnog će proći.

Šta dalje?  Ili šta posle?

Stvar je jednostavna. Moramo da radimo. Jedini način da izađemo iz problema je rad. Kakav je to posao? Udarnički. Skup. Znači izvoz.

Jedini način da doprinesemo je da radimo više, prodajemo više, izvozimo više, prodajemo znanje jer proizvodnje kao takve u klasičnom smislu reči (teška industrija, poljoprivreda, sirovine) nema. Da ponovim NEMA, i neće je biti ili će joj trebati mnogo vremena da se vrati na neki nivo uz pomoć mnogih promašenih ideja bez pokrića (čitaj analize i priprema – vođene čudnim planovima predsednika opština i sl).

Ono šta moramo da zaboravimo je pomoć. Pomoć koja će doći mora da ode u obnovu porušenog. Sva pomoć koja dolazi će se rasparčati prema prioritetima i idejama koje vlast može da ima.  Mi nećemo imati luksuz da mislimo o toj pomoći i kako će stići do nas. Otići će ka porušenim kućama i tako treba da bude. Da li će otići u neke izgubljene fabrike koje je pregazilo vreme? Nova ekipa treba da bude pragmatična i postavlja stvari na zdrave noge. Ako nastave po starom – nemožemo očekivati napredak.

Imamo prostora za čist start, ali bez patetike i spremnosti za lezilebovanje. Sada je jasno da takvih ima sve manje u ovom društvu.

Ako smo i navikli da živimo od kredita, pomoći – krajnje je vreme da prestanemo da živimo od istih i da stanemo sa spuštanja kriterijuma – jer hvala višoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar – uvek tu neko nešto nadomesti i neki drugi posao doda prihoda da bismo mogli da funkcionišemo. Prihvatimo da toga nema više.

Imamo znanje i imamo pamet koja se dobro unovčava. Nemojte prodavati sirovu radnu snagu outsourcing-a već konačnu uslugu pred klijentima. Biti nečija kučka je možda ok na početku kako bi stvorili portfolio i stekli iskustvo ali na duge staze nije lepo plus je i jeftino. Uvek će biti neko iznad vas – recimo država sa svojim porezima – ali to ne znači i da neko drugi treba da uzima svoj, navodno, deo. Država je neminovna i treba je uzeti u kalkulaciju jer tako možemo da joj pomognemo.

Dovoljno ste mladi i snažni i imate znanja. Možda nemate ili niste imali petlje da se upustite u utakmicu.  Ali je sada krajnje vreme. Ovo je vreme promena – kada se menjaju paradigme i ljudi bude iz sna u kom su živeli. Mnogi će se vratiti i kukati – ali vi koji čitate niste ta ekipa. Energija koja je otišla u kukanje je beskorisno potrošena energija kao i vreme. Iskoristite ga najbolje što možete.

Najbolji način kojim možete pomoći svojoj zemlji je da radite za sebe i da pravite firmu kako bi vaša znanja mogla da se šire kao i klijenti. Da, plaćaćete poreze, a to je na kraju krajeva državi samo i bitno. Ako prave probleme – sada je bar jasno, ne mogu tako lako da sklone stvari. Vi ćete biti većina kao što ste i pokazali.

Da biste mogli da radite morate dobiti mogućnosti da prodajete nesmetano. Događaji u skorijoj prošlosti su pokazali besmisao kontrole tokova novca na stari način koji nije evoluirao. Kapital nema granica – kao ni nove valute ili mesto sa kog pružate usluge.

Ako se nekome ne sviđa – ovo je slobodna planeta. Živi i pusti druge da žive – ma kakve boje bili ili verovali u bilo šta.  Ako vas ne puste – onda znate šta vam je činiti.

A kod vas u Švedskoj hladno? Ali standard! lekcija (71)

Neminovnost pozicije ne previše obrazovanog ali prostodušnog pripadnika bilo kojeg naroda objašnjava njegovo nerazumevanje standarda, ekonomije, troškova ili cena i kao takvo bazira se na “osećaju”.

Odnos prema troškovima je takav da ceni nešto za šta misli da “treba” da plati ali ne i procena koliko je nešto zaista precenjeno ili podcenjeno.

Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih - via http://www.panam.org/
Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih – via http://www.panam.org/

Prethodne dve rečenice su tu da vas zbune i nateraju da ih ponovo pročitate. Šta je pisac hteo da kaže? Zašto voziti pažnju čitaoca u krug pokušavajući da ga zbuni? O kakvim standardima priča i čemu pokušava da nas približi?

Da pojednostavimo… Nemožemo svi biti članovi Mense ili imati iste mentalne kapacitete. Prethodna rečenica ne treba da razvrstava ljude prema članstvu već da definiše različitosti. Neki ljudi imaju veće dok drugi manje mentalne kapacitete. Ukoliko mislite da su svi isti – izvinite na rušenju ideala. Ideja je da sa što više znanja i škole imate mogućnost da zaradite više, bavite se poslovima koji itekako imaju vrednost i kojima doprinosite – najviše državi kroz poreze.

Da bi u bilo kakvom sistemu, oni sa manjim kapacitetima živeli “normalno”, sa standardnom koji omogućava krov nad glavom, redovan obrok koji nije “junk“, period odmora, društveni život i sl – podrazumeva da poslodavac zarađuje ili državni organ koji zapošljava ovo lice zaradi (ili je dodeljeno dovoljno sredstava) da plati rad ljudi kako bi imali zadovoljene elementarne ljudske potrebe.

Da bi se to desilo, poslodavci trebaju da zarade tj da osnovna cena rada bude takva da isplaćuje radnike, kreira profit za vlasnike i ostane za dalje investicije i širenje posla – jer firme ne postoje da bi samo postojale – novac ili kapital mora da se kreće i da se koristi. U slučaju javnih preduzeća ili države – novac od poreza i ostalih prihoda države moraju biti takvi da omogućavaju plaćanje svih državnih službenika kako treba. Pojednostavljeno gledano – povećanjem cene rada tj boljim cenjenjem sopstvenog rada moguće je više zarađivati kako bi se više novca slilo u državnu kasu i dalje distribuiralo.

Neko će reći – utopija. Ja ću vam reći – video sam svetlo.

Šalu na stranu – ako ne postavljamo na realne osnove sopstveni rad (i isporučimo adekvatni kvalitet) ne vidim razlog da cena rada ne bude visoka. Svi želimo da živimo ok. Ponekad bolje nego što smo ranije, i uvek napred. Zar ne želite da putujete malo bolje, u boljem hotelu ili negde dalje a ne blizu jeftinom avio kompanijom? Odlazak u bolji restoran i probanje neke druge kuhinje? Bolji internet ili bolji stan koji iznajmljujete? Kraći period otplate kredita tj brže?

Cena rada mora da bude viša… Bolji standard znači da ljudi ne rade samo da bi preživljavali i prelazili granicu siromaštva i deklarisali se kao zaposleni. Ljudi moraju da napreduju, znaju više i cene sebe više. Ako ljudima ne usadimo samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti kako možemo očekivati to od sopstvene dece i okoline?

Nije greh sklanjati đubre i raditi teške fizičke poslove. Ti poslovi itekako moraju da budu plaćeni dosta jer ti ljudi sklanjaju ono što mi ne želimo da vidimo. A da bi oni mogli da budu plaćeni tako da budu zadovoljni – da mogu da školuju decu i žive ne razmišljajući da li će moći da plate struju i komunalije – mi moramo da počnemo da cenimo sebe i svoje znanje koje možemo prodati.

Industrija teško da može da napreduje i zahteva neke nerealne stvari tako da nam predstoji da prodajemo znanje i iskustvo koje imamo.

Kako je kod vas u Švedskoj? Hladno? Ali standard! – Lepa sela lepo gore (1996)

Standard koji se stvara promenom razmišljanja o radu. Rad nije nešto što treba da popuni 8 sati svakog dana i gde treba biti samo prisutan. Nebrojeni broj puta sam sreo ljude koji itekako rade više i uživaju u tome – iako nisu plaćeni koliko je potrebno (i to se menja) samo zato što vole to što rade i svakog dana rade nešto bolje i daju pokriće svojim firmama da bolje naplate njihov rad.

Ako smanjujemo cenu rada ljudi koji rade za nas – ne doprinosimo njihovom napretku. Samo se guramo u takmičenje po ceni – zanemarujući kvalitet koji postižemo – jer bože moj kvalitet se podrazumeva. Cenimo vrhunski rad – i naplatimo ga tako.

Kako skalirati posao? – lekcija (70)

Zašto nemate multinacionalni posao ili biznis od nekoliko miliona €?

Stvar je jednostavna. Ili želite posao sa kojim ćete zadovoljavati svoje potrebe bez ikakvog širenja i razvijati ga tek toliko da održavate kvalitet usluge tj ne interesuje vas širenje, ili želite da se širite i razvijate posao u smerovima kojima je retko ko išao ranije (bar iz vašeg okruženja).

Balance Scale
Vaga za merenje – VCU biblioteka via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

Takve filmske priče (o širenju) ste mogli da pročitate ili da pogledate u knjigama/filmovima. Kako to izgleda u realnosti?

Realnost je u stvari pogled na činjenice.

  • Da li želite da se širite i budete iznad radara?
  • Da li osećate da ste materijal za multinacionalni ili milionski posao?
  • Da li želite toliko novca koji prolaze kroz vašu komaniju?
  • Da li želite da nemate uzde koje ste nekada imali i da ne držite sve u svojoj glavi i svojim rukama?
  • Da li znate koliko imate na računu ili ne znate kakva vam je likvidnost ili tok novca (cash flow)?
  • Da li vas prisustvo više od 30 ljudi u prostoru gde radite čini nelagodnim?
  • Morate da kreirate srednji menadžment iako mislite da možete sve da organizujete?
  • Da li ste spremni da otpustite sebe i date kontrolu nekome drugom – barem nad dnevnim aktivnostima?
  • Da li želite da kodirate a ne da upravljate ljudima?
  • Da li ste svesni da odluke više ne možete da donosite prema osećaju i samostalno već uz dobru podlogu u informacijama i sa svojim menadžment timom?

Ukoliko ste se premišljali na bar jednom od ovih pitanja – odgovor je da niste.

Odluka mora da bude iz dubine bića ili ličnosti jer svaka druga će biti donesena pod prisilom.

Neki ljudi nisu spremni da preskoče barijeru koja razdvaja lokalnu od globalne ili internacionalne firme. Gorepomenuta potreba da se obezbedi koliko je potrebno – sasvim je u redu. Ako nemate velikih želja i ako vam je posao organizovan tako da ne morate da potrošite previše vremena tokom nedelje – imate sreće.

Ukoliko vas lože neke druge stvari koje nemaju veze sa biznisom – to bolje po vas. Ukoliko vas loži biznis, i ukoliko znate i verujete da možete da napravite nešto bitno na svetskom nivou – uradite to. Ideja da krenete globalno vam jednostavno leži i prihvatićete je lako.

Kako se skalira posao? Tako što počnete da delegirate i uposlite profesionalce da naprave strukturu koja odgovara vašoj ili viziji vlasnika (više vas). I naravno da odgovorite potvrdno na mnoga pitanja koja su načeta gore.

Svako mora da se loži na nešto – Pinki, Rane (1998)

Recept za uspeh (bilo gde) – uvid (69)

Unazad godinama sam pokušavao da uhvatim crtu svih vlasnika, preduzetnika kao i direktora koje smatram uspešnim. Uspeh nije samo velik auto, letovanja od 2 meseca i neograničena (zlo)upotreba supstanci. Uspeh je  za mene – onda kada od nečega napraviš nešto vredno. Ako si vlasnik kompanije – da imaš mirnu savest, legalno posluješ, širiš posao, stvaraš nove ljude koji će nastaviti putem preduzetnika, prenosiš znanje… Rasteš i kao čovek i kao preduzetnik. Naravno nisu samo preduzetnici uspešni ljudi… tu su i oni zaposleni koji su cenjeni iako nemaju godine života ili vlasništvo u kompanijama.

Naravno, ljude koje mogu da uzmem u razmatranje su oko mene ili na korak od mene za čije priče mogu da tvrdim da su istinite.
U čemu je recept uspeha?

Zig Ziglar There is no elevator to success. You have to take the stairs
Nema lifta na putu do uspeha, moraćete stepenicama – BK via Flickr (CC BY-NC 2.0) – originalna slika od Daniel Weber https://www.flickr.com/photos/danielweber/10613334015/

Onda kada prihvatiš na prvi pogled nemogući posao, za koji znaš da možeš da ga uradiš ali ne i tačno sa čim, ali si procenio da bi moglo uz dosta rudarenja. I završiš ga. Na vreme i bez mnogo sna. Onda kada uradiš reviziju pa ga doradiš da ne stoji na staklenim nogama zarad stabilnosti. Onda kada brineš da je sve dobro i kada imaš empatiju prema drugim bićima.

Svi ljudi koje znam i koje mogu da svrstam među uspešne su imali samouverenost, znanje, želju za daljim učenjem, nedostatak straha od neuspeha, puno snage i energije, beskompromisne stavove po pitanju nekih delova poslovanja (plati ili ne radim i sl). To nije slučajno.

Vreme i samopouzdanje imaju taj mali twist  a to je da u početku srljanje u frku ima efekta da upali. Jednostavno dobri vesnici sreće prate hrabre (osim ako drugačije nije suđeno) koji srljaju. Ne zaboravite – sreća ume da pređe na drugoga i nakon vetra u leđa neki drugi elementi pomažu uspešnom poslu kao što su: znanje, priprema, pragmatičnosti i planiranje.

Mislite da to nije to?

Ako niste spremni da učite, i da provedete više od 8 sati radeći nešto, gledajući na sat kada će proći radno vreme da biste gledali “nešto” na TVu, ako ste spremni da pričate o tome kako biste bili uspešni ali eto imate prepreke sredine u kojoj živite, ako više pričate nego što radite, ako samo znate ljude koji bi želeli brzo da uspeju ali to nisu uradili… zaboravite na uspeh.

Verovatno ćete stići do uspeha koji ima moralnu i zakonsku senku i koji kratko traje zato što je stigao na silu ili spletom nelegalnih aktivnosti ili neplaćajući porez. To nije uspeh.

Uspeh je zdrava i ponavljajuća kategorija sa kojom se druži i koja se neguje zdravim razumom, učenjem, deljenjem znanja, zdravim i dobrim odnosima.

Zašto ne zapošljavamo 1000 ljudi?

Employment of Negroes in Agriculture
Zapošljavanje crnaca u zemljoradnji – Cliff via Flickr (CC BY 2.0)

Nedavno sam dobio pitanje zašto ne zapošljavamo ljude kada postoji percepcija da imamo uspešnu firmu.  Očigledno je percepcija ljudi da uspeh znači širenje sa poslom i sa ljudima.

Ovo uglavnom jeste tačno kada imate lepe zalihe keša, investitora koji finansira rast ili jednostavno imate sindrom boga i nedodirljivosti i imate brod koji samo čeka da udari o stenu.

Odgovor na sumanut rast u ljudima izgleda ovako…

Mene ne interesuje da se slikam za televiziju ili novine – nije mi cilj – kao što me ne interesuje da dovodim ljude koje ne mogu da platim. Da bih mogao da zaposlim 1000 ljudi moram prvo da nađem posao da bi tih 1000 ljudi radilo. Ako nemam posao, doveo sam ih na mesto gde 1000 ljudi može da čačka nos i tvrdi da je zaposleno. Da li oni rade? Apsolutno ne. Da li treba da investiram u nove ljude? Apsolutno da – ali veoma pažljivo zbog priprema za rast.

Da li znate šta je sve potrebno da bi se uposlilo 1000 ljudi? Veoma masovna proizvodnja i veoma jednostavni poslovi. Uglavnom manuelni. Bilo šta kompleksnije zahteva obuku, testiranja, adaptaciju – da bi posle par meseci imali ljude koji su sposobni da rade.

Moja prva odgovornost je prema ljudima koji već rade i koji privređuju. Bitni su mi i novi – ali novi treba da se prilagode firmi a ne firma njima.

Želim da zapošljavam ljude onda kada imam potrebu za njima i kada postoji opravdanje u poslu za istim.

Zapošljavanje regulišu protok novca (a pod istim – plaćanja kupaca, troškovi, profitna stopa), potrebe za resursima, faktori kao – prostor u kome se nalazite, oprema na raspolaganju, zakon (odnos polova, osobe sa invaliditetom, sindikati…).

Ako mislite da je lako zaposliti osobu, razmislite ponovo. To nije tako lako. Baš zato što je teško – olako zapošljavanje govori o lakomislenosti i jeftinom odnosu prema ljudima. Svaki put kada čujem da se dese masovna zapošljavanja setim se jeftine produkcije tek toliko da se zabavi narod.