Kako tražiti novac za pruženu uslugu? – lekcija (73)

Tokom godina kao samostalni profesionalac (eng. freelancer) imao sam priliku da se suočim sa prostom činjenicom da ne znam da prodam svoju uslugu za određenu cenu. Tačnije, umeo sam da prodam znanje i sposobnosti ali ne po ceni koja je odgovarajuća. Da ne bismo ušli u priču o stanju tržišta, GDPu, platežnoj moći – kada počinjete vi jednostavno ne znate svoju cenu.

Razmena robe sa Indijancima
Beli trgovci razmenjuju sa Indijancima – Graphic Arts Collection, National Museum of American History, Smithsonian Institution, Nr: 2003-33644

Jedan deo tog problema je društvo dok se drugi deo problema odnosi na vrednovanje samog sebe.

Kada te društvo uči da ne plaćaš kartu, pokušavaš da leraš ljude oko sebe, zezneš, izvrdaš, zakineš, ne daš bakšiš – a sve bez idejom da neko drugi treba da živi od rezultata svog rada – potrebno je biti svestan problema. Svi mi radimo, zarađujemo, plaćamo – ali da li imamo svest da još neko sem nas treba da živi od svog rada? Toliko za početak o društvu koje nas okružuje.

Da li poštujete svoje vreme a u isto vreme i tuđe? Da li trpite bullshit ili ga sečete u korenu? Da li po svaku cenu prihvatate posao?

Kada percepcija sopstvenog rada nije jasna, sistem vrednosti minimalan i zasnovan na ispunjavanju jednostavnih zadovoljstava (npr pivo – što i nije loša procena jer ipak postoji i naravno, ako se time zadovoljavate) šta možete da očekujete od sopstvene industrije ili budućnosti?

Ako svoju cenu zasnivate na nerealnim osnovama (ponovo pivo) života a ne uzimate u obzir realne životne troškove  – kao npr stan i hrana kod roditelja (najbolji hotel na svetu) sa troškovima koji pokrivaju famozno pivo, rentiranje sonija i neki pripejd paket – verovatno ne umete da procenite sopstvenu vrednost ili cenu.

Naizgled jednostavne aktivnosti kao što je setovanje interneta, rutera, instalacija računara – izgledaju jednostavno. Koliko biste platili vrhunsku uslugu a koliko dovoljno dobru (da završi posao)? To je razlika u biranju tržišta – dovoljno dobru uslugu nudite širokim narodnim masama bez previše razmišljanja sa prosečnim vremenom od pola sata – jer tada radite na masu.

Potreba za uslugom  - moneymystery.hubpages.com
Potreba za uslugom – moneymystery.hubpages.com

Početna pretpostavka da je krivo društo može se objasniti da se od svih očekuje da znaju sve – i u društvu koje ne prihvata specijaliste i njihovu cenu – sve izgleda jednostavno i lako. Svakako, svako može da uradi stvari dovoljno dobro kako bi zadovoljile minimum i ako to neko ne može da izvede i angažuje profesionalca – očekuje se makar to – minimum. Ako mu je cena veća, well, očekuje se više.

Određivanje cene je jedan deo problema – koji se tiče vrednovanja sopstvenog rada i procene dužine radova.

Da li ste imali taj problem da ne možete da izgovorite cenu? Ili da na kraju posla (kada kupac zna cenu) tražite tu definisanu svotu novca za svoje usluge?

Često se dešava da emocija koja vas preplavljuje bude – stid. Tu dolazimo do suštine problema – čega vas je stid? Da će neko da vas prebije (jer ste ga uvredili), omalovaži (i vi se postidite), krene da kuka (i vi ne želite da se cenjkate)… Suština je da ne stojite ispred svog znanja i sposobnosti.  Ili da ste očajni.

Svakako da se taj efekat pojačava onda kada nemate novca a poznati su vam sopstveni troškovi i znate da novac (određenu svotu) morate da stvorite, kada jednostavno ne birate posao, spuštate cenu za koju pretpostavljate da je odgovarajuća i nadate se da neće biti previše drame.

Svet se zasniva na jednostavnim načelima – ljudi plaćaju za usluge koje im se rade. Onda kada počnete da plaćate za sve ono šta vam treba, počinjete da naplaćujete sopstvene usluge. Naravno da nekada dobijete nešto besplatno i da isto tako vi nekome uradite besplatno. Dobra je karma ali ne zaboravite da ipak morate da naplatite stvari.

Ako definišete pravila na početku pod kojima možete da radite sa klijentom – izbegavate mučne korake (po vas) koji mogu da se dese po završenoj usluzi. Bolje pre nego kasnije.

Pretpostavke

U društvu u kome se novac konstantno kreće i razmenjuje ruke, postoji ponuda/konkurencija i tražnja, daleko se lakše prihvata različiti nivo usluge kao i različite cene.

Ljudi su spremniji da plate i naplate i ne očekuju da bilo ko radi za džabe.

Umetnost predrasude ili koeficijent inteligencije mase

Kada se nađeš na strani većine, zaustavi se i pogledaj oko sebe – Mark Tven

Slika ljudi koji salutiraju nacističkim pozdravom i August Landmesser koji odbija da uradi isto  - 13.6.1936
Slika ljudi koji salutiraju nacističkim pozdravom i August Landmesser koji odbija da uradi isto – 13.6.1936

Kratak citat iz romana “Svetski rat Z” me je zaintrigirao (da – napravljen je i film prema romanu) koji se tiče Izraelske doktrine (koja je po svim izvorima realnost (Quora/IDF)).

Da bi izbegli neželjena iznenađenja slična jomkipurskom ratu (Yom Kippur) između Egipta i Sirije 1973.godine, Izrael je ustanovio politiku znanu pod imenom “deseti čovek”.

Koja izgleda otprilike ovako:

Kada se devet ljudi složi oko nečega, obaveza desetog je da se suprotstavi mišljenju bez obzira koliko ideja bila nemoguća.

Ovo je takozvana uloga đavoljeg advokata.

Ali kuda smo otišli? :)

Čemu tekst?

Poslednjih 7 godina preduzetništva donela su mnoga iskušenja i odluke – koje su nekada bile lake i jednostavne a nekada pod znakom pitanja i nimalo lake za prelomiti.

Ali ona glavna zvezda vodilja je u stvari bilo ovo pravilo u samoj glavi preduzetnika (sopstvenoj)

Da li je ovo zaista realnost u kojoj živim i da li sam nešto propustio da bih napravio najbolju odluku?

Samom sebi bih bio većina i đavolji advokat. Sa takvom podelom u glavi imate veoma čudne situacije i efekat “ili je lud ili gradi kuću” ali na kraju izlazite sa mišljenjem iza kojeg itekako stojite.

Ako se i kasnije ispostavi da odluka nije bila kako treba ili je imala pogrešne rezultate – sigurni ste da ste uradili najbolju moguću stvar sa informacijama koje ste imali na licu mesta. I nikada se ne kajete.

Lako je biti general posle bitke a teško je prihvatiti sopstvene greške.

Uspeh ima puno roditelja dok je neuspeh siroče – nepoznati autor.

Slika s početka teksta govori August Landmeseru koji jednostavno nije bio deo većine i jasno je to pokazao. Što zbog svojih ubeđenja što zbog porodične situacije.

Koliko nas je spremno da se suprotstavi većini i jasno to kaže?

U poslu je to nekada teško zbog različitih stilova ophođenja, različitih temperamenata, snage pojedinaca i korporativnih uticaja. Iz prve ruke – unutar korporacija (ili banaka) odnosi snaga i frakcija postoje i veoma se osećaju – tako da je teško biti neko ko će sa strane da gleda i komentariše. Biti samostalan ili nezavistan je skoro nemoguće. Ali ako uspete svojim stavom, ekspertizom, dobrim sudom i integritetom da odbranite svoje stavovote – imaćete dobru budućnost.

U životu ponekad još teže – jer sa ljudima kojima trebate da protivurečite morate da živite i ti odnosi zahtevaju itekako balansiranje i pažljiv odnos.

Zamislite taj usamljeni put preduzetnika na kome se suprotstavljate raznim ljudima koji ne veruju u vas, vaš projekat i želju i ideju. Te ljude koji kažu “ne” dok vi znate da je prava reč “DA”.

Gde biste želeli da budete?

Šta radiš kao podizvođač?

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap II, Karataš, 1981. - objavljeno uz dopuštenje
© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap II, Karataš, 1981. – objavljeno uz dopuštenje

Slobodnom procenom možemo reći da outsourcing usluge ili usluge podizvođača nudi 80% biznisa u IT sferi. Ostalih 20%  su kompanije prvog reda koje prodaju te iste uslugu tj bave se prodajom. Ostali se bave izvršavanjem posla.

Da razjasnimo – svi znaju šta rade i šta nude. Ali samo neki mogu ili umeju da prodaju, bave se klijentima (paze, maze i neguju ih), spreme tender, finansiraju posao kada posla nema – to su klijenti podizvođača… Ostali žele da se bave konkretnim poslom i da ne moraju da se bave klijentima i obezbeđivanju posla.

Neki nemaju kapaciteta i imaju svoju zonu komfora, dok neki drugi žele da rastu u imaju potrebu, da ne kažem želju ili glad za nečim većim.

Za sve koji žele više tj da rastu postoje dva puta.

Prvi put

“Živi i razvijaj se” pristup – koji obuhvata 1000 i 1000 sklekova, rada, bavljenja sa svim sitnicama koje kompanija donosi, rada kao podizvođač, rešavanje problema koje je klijent (tj klijent kompanije koja vas je angažovala) stvorio ili kompanija koja vas je angažovala. Nikada nije lako, i obavezno prihvatate posao jer osećate “vlasništvo” nad tim poslom kako živite i bavite se istim.

Tokom čitavog puta učite na greškama kao i dobrim primerima kompanije koja vas je angažovala, da biste bili spremni za veliki izlazak u svet. Imate glad za uspehom i etiku nenapadanja.

Strpljivo gradite svoju prvu liniju klijenata jer je to zdravo kako znate čemu stremite. Klijente kompanije koja vas je angažovala “dobijate” onda kada klijent nije zadovoljan i kada možete da ponudite kompletnu uslugu i da održite kvalitet.

Drugi put

Naravno da ste tu zbog toga što imate znanje i iskustvo ali nemate klijete. I naravno da ćete raditi kao outsourcing partner ali nemate previše strpljenja jer svet ide brzo napred, klinci koji rastu sve brže uče i dahću vam za vratom. Vreme je sad i akcija je tu.

Da, radićete kao outsourcing partner i pružaćete usluge ali ćete se veoma truditi da stignete do direktnih klijenata malo sirovije, jer bože moj, klijentu je bitno da plati nižu cenu i ne želi previše emocija. Tj pravdate svoje postupke time što se ne obazirete na odnose.

Bacite agenciju ili kompaniju koja vas je angažovala u jarak i nudite sa popustom svoje usluge. Vaša prodaja ste vi i ostatak kompanije ste u stvari vi – za koga radi mala kina ljudi. Menadžment ne postoji već postoji samo direktiva.

Svako će pokušati da otme klijenta iz vaših ruku kao što ste i vi to radili tako da outsourcing partneri koje tražite posle nekog vremena moraju da rade iz podruma jedino sa telefonom koji ima poziv ka jednom broju – vašem, kako ne smeju da imaju direktan kontakt sa klijentima.

Razlika je u ….

Etici. Zdravom snu. Nedostatku loše strepnje.

Strepnja treba da postoji oko stvari koje se ne  kontrolišu tako lako.  Priliv novca koji kasni (možete da pritisnete klijente), ili održavanje nivoa kvaliteta… to su stvari oko kojih možete da strepite. Ali posao zasnovan na etici jednostano pruža mir i zen kvalitetnog rada. Ako napravite prečicu u poslu koja završava 5 sati posla (sa trenutnim tehnologijama) unutar 4 ili 3 sata – vi ste bolji i svoju cenu možete da povećate jer ste efikasniji. Naplatite manje sati sa većom cenom. Ako naplatite 5 sati posla radeći zaista 3 sata po istoj ceni – imaćete besnog klijenta koji se oseća prevarenim.

Kao podizvođač ili outsourcing partner (kako to lepo i dugo zvuči) vaš posao je u rovovima, gde radite posao koji može da uradi verovatno još nekoliko kompanija ili pojedinaca ali ste baš vi u poziciji da dobijete posao i da ponovite prodaju nakon završetka posla.

Da li ste vi tu da pomognete agenciji ili kompaniji koja vas je uposlila? Zavisi od vas. Ako imate OK agenciju ili kompaniju sa druge strane – biće zahvalni i nastaviće posao sa vama. Ako vaš šutnu ili se ponašaju loše – napustite ih. Ako ste nešto čudno namirisali – verujte tom osećaju i bežite što pre. Verovatno će se osetiti ugroženim.

Ja lično ne preferiram kompanije koje upošljavam koje drže donji deo tela uza zid i odriču se odgovornosti. Ili naplaćuju malo i ne žele da rizikuju, ili ih jednostavno ne zanima posao sem da uposle ljude. Naplatite ok i stojite iza toga tj isporučite najbolju moguću uslugu. Ne plašite se da naplatite dobro – imaćete motiv da uradite maksimalno.

Veliki ugovor… šta posle – lekcija (72)

© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.
© Miroslav PREDOJEVIĆ, ORA Đerdap I, Karataš, 1981.

Došao je i taj dan…

Veliki ček, ugovor, mir i staloženost koji dolaze od sigurnosti tog fantastičnog trenutka…

Naravno da je takav trenutak imaginaran i da je zasnovan na subjektivnom osećaju i lažnoj sigurnosti i naravno da je dobar – jer je naš (sopstven)…

Ako bi se pouzdali u legendu … opis osećaja bi najbolje opisala Merlin Monro posle potpisivanja ugovora sa filmskim studijom o određenom broju filmova – da kažemo – sigurnom poslu..

Nema više pušenja – Belle De Jour

Život nije predvidiv kao ni posao, samo je kontinuitet postojanja u svakom od slučajeva manje više poznat i utreniran. Svakodnevna ruta do posla bez puno prepreka, predstavlja bezbednu zonu komfora. Rupa na putu, obilazak uslovljen radovima predstavlja prepreku koja ume da smeta ustrojenom umu i njegovoj želji za predvidljivošću.

Sigurnost ugovora ili rute predstavlja opraštanje od nesigurne svakodnevice iz pređašnjeg perioda. Sistem, čak i unutrašnji željan je rutine. A u isti mah i želja promene – jer zadnji deo leđa nikada ne staje – željan je akcije.

Suština priče je o toj sigurnosti – o kojoj maštamo i kojoj se nadamo a sve u vidu velike isplate ili velikog ugovora. Sigurnost ne postoji – suviše je ispresecana potpuno ljudskim momentima, uspesima, ludoj sreći i glupim postupcima.

Ono šta je bitno – imati sjajnu marginu i ostatak novca ili profita koji će vas učiniti srećnim. Nije da se novcem kupuje sreća ali se obezbeđuju mnoge stvari ili uslovi koji čine život lakšim i prihvatljivijim. A zatim se krug ponavlja. Osim u situacijama kada vam je margina takva da možete da ne radite čitav život (u retkim slučajevima).

Veliko je rasterećenje onda kada egzistencijalne stvari nisu na dnevnom redu tj rešene su i ne predstavljaju dnevni pritisak. Onda imate vremena (imali ste ga i ranije ali vas je pritiskalo to šta nije rešeno) da se bavite  ostalim.

Šta posle? Vreme mora da se ispuni, kako dan i dalje traje 24 časa. Da li ćete i dalje da jurite posao i da radite nešto što ste radili i ranije ili ćete jednostavno izabrati put penzionera koji ne želi da radi – na vama je. Ali ako ostatak nije dovoljno velik – imaćete kraći predah a onda malo nakon toga – radna akcija.

Jedno do drugog – priča o generacijama i evoluciji

Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side - © 2012 - Company Films LLC. All rights reserved.
Keanu Reeves i Martin Scorsese Side-by-Side – © 2012 – Company Films LLC. All rights reserved.

Šta se desi kada nova tehnologija počne da dominira nekom industrijom koja postoji duže od veka? Odgovor se može potražiti u dokumentarcu “Jedan do drugog” (eng. Side By Side) iz 2012-te.

Čitava priča se naravno vrti oko filmske industrije i toga – kako su digitalne kamere preuzele poziciju klasičnih tehnikolor kamera koje koriste film i razvijanje hemijskim procesom.

Ali da bismo shvatili u čemu je toliko veliki problem moramo shvatiti proces stvaranja filma.

Opis čitavog procesa izgleda ovako:

Uzimajući kao de facto standard da postoji armija ljudi koja priprema film, od scenariste, reditelja, glumaca preko kostimografa, direktora fotografije, producenata do ostalih uloga kao što su asistenti, električari, snimatelji… dolazi se do zapanjujućeg broja ljudi koji postoji na filmskom setu ali i u pozadini onda kada se film snimi (tokom samo jednog dana snimanja plus post produkcija). Kada se filmske rolne spakuju posle radnog dana – šalju se na razvijanje (hemijsko), pakuju i spremaju za gledanje od strane režisera, direktora fotografije i ostalih koji učestvuju u kreativnom procesu sutradan.

Ono šta je bitno znati je to da punjenje jedne kamere sa rolnom filma može da izdrži snimanje od 10 minuta. Kada istekne tih 10 minuta, pravi se pauza dok punjač rolne ne zameni rolnu i proces može da se nastavi. Ovo je priča za 35mm Panavision kamere. Druge kamere sigurno imaju druge karakteristike ali je sigurno da punjenje kamere ne obezbeđuje preveliku autonomiju.

Sutradan se gledaju snimci (tzv dailies) kako bi se proverilo da li je sve ispalo kako treba, da li snimci oštri i baš onakvi kakve ih je zamislio režiser, direktor fotografije… Ako nije – jovo nanovo. Na stranu što je proces razvijanja filma kompleksan i zahteva puno znanja i sposobnosti kako bi konačan rezultat ispao kako je zamišljen. Moguće je promeniti ton i atmosferu dužim ili kraćim procesom i/ili dodavanjem veće ili manje količine hemikalija. Toliko o mogućnostima.

Pored svega toga, sečenje filma tokom procesa montaže i pripreme za konačnu verziju zahteva ozbiljan fizički rad kao i prostor.

I nakon svega toga – kopiranje poslednje verzije filma, distribucija, puštanje na 1001 različitom sistemu za reprodukciju slike i tona (bioskop) koji ne garantuju uvek isti rezultat onoga na čemu su režiser i čitava ekipa radili. Drugim rečima – vizija režisera nije verno (100%) prenesena.

Mala digresija – sećam se nekih filmova koji su mi ostali u sećanju i koje sam gledao nekada davno i nisu mi imali poentu ili su imali neku logičku rupu koja je mutila razumevanje filma. Gledanjem rentiranih DVDova ili digitalnih verzija u novije vreme, tih rupa nema – filmovi su ok. Na mestu prikazivanja je takođe moguće da kinooperater skrati film zbog veličine rolne koja se pušta jer postoji šansa da padne sa projektora.  Da li tada publika vidi zaista ono delo koje je umetnik zamislio da predstavi?

Ovaj proces proizvodnje i kreiranja filma i filmske trake je postojao i dan danas postoji (ali sve manje). Jer digitalne kamere su sve promenile – od promene nekih zanimanja pa do gubljenja nekih zanata.

Lično me je uvek fascinirala ta jurnjava za vremenom snimanja, vremenskih prilikama, troškovima – ali je stvar postala veoma jasna. Armija ljudi, tehničkog osoblja koje prvo treba da stvori iluziju u koju gledaoc treba da poveruje a zatim i tehnologija koja tu iluziju treba da prenese na filmsku traku i na kraju prikaže.

Veoma dug, spor i nadasve posao sastavljen iz od mnogo promenjivih tj velike jednačine sa puno mesta za grešku.

Ali – zar ovaj tekst nije počeo kao priča o generacijama?

Onda kada stara škola nauči da radi sa novim alatima – jasno je da neće biti toliko brzi i efikasni kao mladi koji su srasli sa mišem i monitorom, ali je takođe jasno da mladi nemaju taj zen, mir i staloženost da rade korak po korak. Razmisle o tome šta će i kako da urade, nego se bave tehnikom i čistim radom bez velikog ulaženja u suštinu. Naravno da postoje izuzeci od ovog pravila koje navode stari montažeri, ali je neminovno da mlađi (sada već pričam o ostalim industrijama) polažu snagu u tehniku i što bržem obavljanju posla bez velikog razmišljanja.

Digitalno snimanje i montaža su došli i neće otići, kao i novi mediji i kanali komunikacije. Ono šta nam treba je mešanje starog i novog sveta, starih i novih ljudi, prenos znanja i učenje, razvijanje kreativnosti (itekako je moguće) u mladim naraštajima. Neophodno je strpljenje sa obe strane… Da li će ga biti?

Quo vadis? Kuda ide(te)š?

West Virgina Sunset Over the Mountains
Zapadna Virdžinija zalazak sunca iza planina – Kim Seng via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Katastrofa će da stane. Napadi adrenalina, panike, entuzijazma, očaja i svega ekstremnog će proći.

Šta dalje?  Ili šta posle?

Stvar je jednostavna. Moramo da radimo. Jedini način da izađemo iz problema je rad. Kakav je to posao? Udarnički. Skup. Znači izvoz.

Jedini način da doprinesemo je da radimo više, prodajemo više, izvozimo više, prodajemo znanje jer proizvodnje kao takve u klasičnom smislu reči (teška industrija, poljoprivreda, sirovine) nema. Da ponovim NEMA, i neće je biti ili će joj trebati mnogo vremena da se vrati na neki nivo uz pomoć mnogih promašenih ideja bez pokrića (čitaj analize i priprema – vođene čudnim planovima predsednika opština i sl).

Ono šta moramo da zaboravimo je pomoć. Pomoć koja će doći mora da ode u obnovu porušenog. Sva pomoć koja dolazi će se rasparčati prema prioritetima i idejama koje vlast može da ima.  Mi nećemo imati luksuz da mislimo o toj pomoći i kako će stići do nas. Otići će ka porušenim kućama i tako treba da bude. Da li će otići u neke izgubljene fabrike koje je pregazilo vreme? Nova ekipa treba da bude pragmatična i postavlja stvari na zdrave noge. Ako nastave po starom – nemožemo očekivati napredak.

Imamo prostora za čist start, ali bez patetike i spremnosti za lezilebovanje. Sada je jasno da takvih ima sve manje u ovom društvu.

Ako smo i navikli da živimo od kredita, pomoći – krajnje je vreme da prestanemo da živimo od istih i da stanemo sa spuštanja kriterijuma – jer hvala višoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar – uvek tu neko nešto nadomesti i neki drugi posao doda prihoda da bismo mogli da funkcionišemo. Prihvatimo da toga nema više.

Imamo znanje i imamo pamet koja se dobro unovčava. Nemojte prodavati sirovu radnu snagu outsourcing-a već konačnu uslugu pred klijentima. Biti nečija kučka je možda ok na početku kako bi stvorili portfolio i stekli iskustvo ali na duge staze nije lepo plus je i jeftino. Uvek će biti neko iznad vas – recimo država sa svojim porezima – ali to ne znači i da neko drugi treba da uzima svoj, navodno, deo. Država je neminovna i treba je uzeti u kalkulaciju jer tako možemo da joj pomognemo.

Dovoljno ste mladi i snažni i imate znanja. Možda nemate ili niste imali petlje da se upustite u utakmicu.  Ali je sada krajnje vreme. Ovo je vreme promena – kada se menjaju paradigme i ljudi bude iz sna u kom su živeli. Mnogi će se vratiti i kukati – ali vi koji čitate niste ta ekipa. Energija koja je otišla u kukanje je beskorisno potrošena energija kao i vreme. Iskoristite ga najbolje što možete.

Najbolji način kojim možete pomoći svojoj zemlji je da radite za sebe i da pravite firmu kako bi vaša znanja mogla da se šire kao i klijenti. Da, plaćaćete poreze, a to je na kraju krajeva državi samo i bitno. Ako prave probleme – sada je bar jasno, ne mogu tako lako da sklone stvari. Vi ćete biti većina kao što ste i pokazali.

Da biste mogli da radite morate dobiti mogućnosti da prodajete nesmetano. Događaji u skorijoj prošlosti su pokazali besmisao kontrole tokova novca na stari način koji nije evoluirao. Kapital nema granica – kao ni nove valute ili mesto sa kog pružate usluge.

Ako se nekome ne sviđa – ovo je slobodna planeta. Živi i pusti druge da žive – ma kakve boje bili ili verovali u bilo šta.  Ako vas ne puste – onda znate šta vam je činiti.

konsalting sa dušom