Tag Archives: ekipa

Jednorog - Emre Ayaroglu via Flickr (CC BY 2.0)

Kako pronaći najbolje klijente? – lekcija (60)

unicorn
Jednorog – Emre Ayaroglu via Flickr (CC BY 2.0)

Ako želiš jednoroga, onda i sam moraš biti jednorog – Anonimni jednorog

Prethodni citat je izvučen iz konteksta (i teksta čitateljke) i odgovora na pitanje : Zašto su dobre devojke postale jednorozi? Interesantno štivo na temu muško ženskih odnosa. Ali kako ovde pričamo o poslu – analogija o traganju za sjajnim klijentom (jednorogom) – dolazi u fokus.

Kakav bi bio svet da nema svakakvih klijenata? I svakakvih kompanija? I dobrih i loših. Čitava svrha posla i poslovanja je (ponekad) beskonačna trka između kvaliteta i klijenata. Ako ne bi bilo loših klijenata, ne bi bilo mesta učenju i loših projektima kao ni onih koji probleme rešavaju i nastavljaju dalje. Ako ne bi bilo dobrih klijenata, ne bi bilo ni konkurencije i trke ko će ih osvojiti.

Ako si vlasnik  sjajne kompanije i imaš sjajan tim (ili si one-man-band) i ako si poseban i neverovatan i uspešan i pametan… nećeš želeti da radiš sa amaterima ili nesposobnjakovićima ili nekim u koga nemaš poverenja ili on sam/ili ta kompanija ne uliva poverenje. U velikom broju slučajeva

Ako namirišeš pacova, to verovatno i jeste pacov – Dr Brooke Magnanti

Da… Postoji šansa da dobra (ekipa dobrica) naleti na prevarante i one koji nemaju nameru da igraju ok. I da u takvom angažmanu ostanu praznih šaka tj prevareni. To je na kraju najbolja lekcija – paziti sa kime radiš. Ako i košta – košta malo. Koštalo bi više – i reputacije i novca i ožiljaka da su u pitanju ozbiljni prevaranti (posle takvih rasturaju se kompanije/ prijateljstva/ brakovi).

Svaki rad zasnovan na gramzivosti i brzom dinaru – ne završi se najsjajnije. Jer – nema brzog novca. U stvari, ima ga ali nemamo isti tretman prema takvom i ozbiljno zarađenom novcu za koji smo utrošili vreme, znanje, živce i ljude.

Zašto ne razmisliti – sa kim bih želeo da radim? I da tako koncipiraš posao? Sa kim bi se sjajno slagao? Koja firma/ ekipa/ tim izgleda kao skoro savršen klijent?

Da bi dobio jednoroga moraš biti jednorog. Moraš biti takođe poseban. I tako počinje najbolji posao.

Staats burger

Gadljivost i politička korektnost – lekcija (38)

Staats burger
Politički korektna pljeska – Carsten Lorentzen via Flickr (CC BY 2.0)

Da li ste gadljivi na

  • novac
  • uspeh
  • dobre ocene
  • privrženost drage osobe?

A da li se plašite javnog pokazivanja istinskog radovanja gorenavedenom? Ako ste imali problema da javno pokažete svoje “demone” nećete daleko dogurati. Zašto se ljudi plaše da pokažu šta misle? Možda zato što se plaše reakcije javnosti. Da ne ulazimo u devijantne (klinički definisane) forme ponašanja, stavovi koje imate obično se mogu drugačije tumačiti.

Sigurno je bitno svoje stavove isključiti ako ste menadžer u nekoj multinacionalnoj kompaniji i sama pozicija traži da budete neka vrsta vojnika – što standardizovaniji. U slučaju preduzetnika ili vlasnika – ne želite da budete tako jednostavni.

Zašto je bitno isključiti političku korektnost?

Morate prestati da budete politički korektni i pazite da li će nekome možda-ikada-nekako-smetati vaše javno pokazivanje želje/volje/strasti.

Svrha političke korektnosti je uprosečavanje ljudi i stvaranje nasilne gadljivosti prema ljudskim osobinama koje pokreću stvari – strast, ljubav, znanje. Naravno, ako pokazivanje preraste u bahatost, prevaziđe granice dobrog ukusa, spusti komunikaciju na nivo koga bi se postidele i životinje – osobu ne možemo opisati kao “živopisnu” već kao budalu.

Vi niste budala

Vi ste preduzetnik koji želi da stvori održiv posao i da živite od toga.

Mogu vas prepoznati kao dobrog preduzetnika i nekoga ko pruža usluge i proizvode, a mogu vas prepoznati pre svega kao – živopisnog lika koji ima stavove i koga možete pitati za sve i svašta. Morate biti estrovertni ili se bar truditi da budete ekstrovertni (lečite se javnim nastupima).

Lični marketing onoga šta radite

Pokazivanje svojih stavova i smisleni rad na ekstrovertnosti su najbitnija stvar koju možete da uradite za sebe i svoj biznis. U velikoj meri to će značiti da morate biti apsolutno politički nekorektni.

Nemajte straha. Jer vi niste još jedan radnik i ne tražite još jednog radnika.

Najbolje kompanije imaju živopisne likove koji rade posao. Budite vođa takve ekipe (ne tima).

Winter running

Istrajnost – komentari na preduzetništvo

Winter running
Zimsko trčanje – Joakim Andersson via Flickr (CC BY-NC-SA 2.0)

U periodu dok sam se aktivno bavio atletikom najveći problem u toku godine bi bio prvi dan nove godine.

Posle neprespavane noći skupili bismo se oko 9 ujutru kod atletskog kluba, presvukli se i krenuli u dugo trčanje. Između 4 i 6 kilometara.

Ništa strašno ili nekim brzim tempom, samo trčanje uz mir i tišinu tog 1.januara. Sam osećaj je teško opisati. I pored bolova od izmorenih mišića prošle noći i tople sobe koju smo napustili pre sat vremena, obaveza i samo kažnjavanje (a verujte da se oseti taj momenat) čovek se oseti slobodan.

Guranje

Sa glavne pozornice BlogWorld-a, javio se Gary Vaynerchuk i poručio

Ja ne pričam o sklekovima, ja ih radim.

Uspeo sam da započnem njegovu knjigu “Thank you Economy” koja govori o tome kako manje pričati a više raditi za svoje klijente. Onda kada je teško, potrebno je istrajati i gurnuti sebe još malo. Uvek je teško pronaći pravu granicu iscrpljivanja.

Obaveza

Retko srećem u poslu ljude koji su spremni da u nedelju ujutru odluče da urade nešto – ili za svoje klijente ili za svoje zaposlene ili poslovne partnere. U stvari, ljude koje znam spremni su za ove žrtve ali ih ima malo. Suština preduzetništva jeste u samonametnutoj obavezi koju prepoznaju ljudi oko tebe i cene je. Malo je i ljudi koji umeju da cene.

Mislim da je to još jedan problem preduzetništva u okolini. Klijenti koji umeju da cene, i ljudi koji su spremni da pretrče još malo više, zarad sebe ili svoje kompanije.

Šta vas pokreće i hrani vašu istrajnost?

To mogu biti ljudi koji rade sa vama, ljudi koje upoznajete, veliki i mali događaji koji se smenjuju na preduzetničkom putu. Mene lično, pokreće ekipa sa kojom radim i uvek novi posao koji se pojavi kao rezultat odlično završenih projekata. (oni projekti sa problemom su uvek tu za nauk).

Novac, ljudi, birokratija, odlasci – Gugl jedna priča

U nedavnom članku iz Njujork Tajmsa povedena je priča o odlascima Guglera u konkurentske firme ili u preduzetničke vode. Svako bi se zapitao da li su ljudi normalni da napuštaju jednu takvu kompaniju sa takvim platama i mogućnostima napredovanja.

Napomena: tekst je nastao na osnovu članka iz novina i poređenjem sa sopstvenim iskustvima iz sličnih okruženja kao i menadžement treninzima. Autor nema nikakve insajdere ili slično. Continue reading

6137329325_d63fde5cfb_z

finansiranje i monopol

Rudari koje isplaćuju - 1914 (Peru) - Kongresna biblioteka USA
Rudari koje isplaćuju – 1914 (Peru) – Kongresna biblioteka USA (u javnom vlasništvu)
Miners
Rudari – Janet Lindenmuth via Flickr (CC BY 2.0)

Po meni najlepši trenutak u mesecu je kada isplaćujem honorare, platu, tople obroke… Ekipa je vredno radila, firma se borila da obezbedi poslove/radno okruženje/manje stresa/učenje, smanjivala rizik i obezbedila plate. Tako da su svi radili svoj posao.

Neko je radio, zaradio i primio u tom trenutku nadoknadu za svoj rad.

Pred vama su slike nastale u Americi i Engleskoj tokom prošlog veka i slike su rudara koji primaju platu, čekaju u redu… za platu.

Mislim da su ti redovi za platu bili krajnje okrenuti diskriminisanju onih koji su u kućici i onih van kućice.

Ubrzo, sa pojavljivanjem obrazovanije radne snage i stvaranjem sindikata, traženo je da se humanizuje taj odnos između menadžmenta/isplatioca i radnika.

Iz ugla biznisa…

Da ne skrećem puno od teme. Svi ti zaposleni ljudi trebaju/moraju da budu plaćeni. Plaćanje se vrši novcem. Novac se dobija prodajom/rentiranjem proizvoda/usluge od strane firme onima kojima treba. Novac se raspodeli za radnike i firmu. I tako dalje u novi mesec, kvartal, godinu… Drugim rečima firma je organizator rada i prodaje finalnog proizvoda. Nešto što bi pojedinac teško izveo.

Ergo, firma je posrednik i neka vrsta sigurnosti tj stalnosti, brine se o zaposlenom, njegovoj plati, penziji, socijalnim davanjima, treningu, radnoj atmosferi, dobrim kolegama…

Na neki način kao država koja traje 8-10 sati dnevno svaki radni dan minus odmori.

Onaj procenat koji firma ne odvaja za zaposlenog ide u obnovu opreme, sređivanje prostora, razvoj komercijalnih aktivnosti, rast, itd… Skoro kao država.

Državni menadžment

Eh sada… Država traje 24 časa svakog dana, non stop. O nama brinu razne službe, tj državni aparat. I sve to se finansira iz poreza, doprinosa. Jednom rečju država kao samoodrživi mehanizam funkcioniše. Planira budžete koliko joj TREBA a ne na osnovu onoga koliko IMA. U zavisnosti od toga koliko joj treba određuju se prioriteti i stope kamata, rezervi, investiranja i prodaje.

Mene sada interesuje, da li onda partije/strane treba da se finansiraju od svojih glasača i simpatizera koji veruju u političku opciju ili % od učešća u upravnim odborima javnih preduzeća, i sličnim stvarima.

Država ima monopol nad većinom stvari, tj skoro da možemo reći – političke partije.

Zar ne bi bilo sjajno da firme vode ljudi koji mogu da doprinesu razvoju i rastu a ne neuki političari?

Žašto rad u upravnim odborima liči na nadnicu ili isplatu?

Kako verujem da političari treba da paze na politiku zemlje, zakone, smernice razvoja i optimizaciju državnog aparata, pitam se zašto uopšte troše vreme na upravne odbore, razne tendere, nabavke, upravljanje gradom, opštinom …

Da nemaju slučajno dosta slobodnog vremena ili su super sposobni?

U ovom članku ima dosta ozbiljnih stvari i malo humora. Upozoreni ste.