Dan u životu kompanije

Kuda sada?

Teorija koja se polako uobličava u glavi se tiče prevelike količine informacija iliti overload-a.

Svakog dana, ako dopustiš ili si u takvoj poziciji da moraš, bombardovan si sa tolikom količinom informacija da neke stvari jednostavno moraš da radiš mehanički i da slušaš šta da radiš.

Sve ono što ste videli u američkim filmovima je tačno. Zapitao sam se da li su filmovi neka vrsta treninga u tome kako se ponašati u Americi? Naravno da jesu. Kada vas zaustavi policija na putu, obavezno ruke na volan i slušaj šta ti govore da radiš.

Lanac sendvičara (koje izgledaju nekako bolje tj furaju taj fazon) Subway ima skoro savršenu pokretnu traku gde traku predstavljaju kupci. Postoji jedan put kojim se ide i na svakom koraku se nešto novo ubacuje u sendvič. Počinjemo od hleba, zatim vrste mesa ili povrća, onda sir, dodatno povrće i na kraju zagrevanje ili ne. U svakom koraku je jedna osoba koja radi tačno jednu stvar u procesu.

Takav posao zahteva minimum obrazovanja i može ga svako raditi. Teško da nećete moći da ostanete gladni u Americi.

Ili si mnogo učio i prodaješ svoje znanje za mnogo love ili si mnogo godina radio kao majstor i zanatlija si par ekselans i prodaješ znanje za mnogo love. Sve ostalo se radi za minimalnu platu.

Postoji  i treći put a to je da uspeš i da iskočiš iz proseka ili specijaliste ili zamenjivog minimalca, a to je da budeš na Vrhu.

Taj osećaj je sveobuhvatan u svakom aspektu američkog života.

Činjenica američkog stila života

Na avionskim letovima uvek možeš da pokušaš da platiš i dobiješ bolje mesto, bliže pilotu ili vratima. U klubovima sve se svodi da si na vrhu piramide/kluba iznad svih, imaš najveća i najvišlja kola, najbolje mesto u restoranu (ok najgore je pored toaleta), najbolje parking mesto…

Kada imaš takve ciljeve skoro da ti i ne trebaju lični ciljevi. Jednostavno želiš zamišljene vrednosti.

Biti na Vrhu, znači da imaš dovoljno novca da ne moraš da radiš od ujutru do uveče i da može da imaš svakave statusne simbole ili samo da imaš love.

Ili ćeš dobiti odštetu za bol/povredu, napraviti nešto i patentirati ga, napraviti biznis i prodati ga, kreirati nešto što se zove umetnost i reciklirati je dok ne postane pop art… Drugim rečima uraditi ne svakidašnje stvari i dobro ih unovčiti. Može se reći, postati prepoznatljiva individua koja se izdvaja iz proseka.

Naravno, ovo je samo lično mišljenje. Ne vidim ništa loše u čitavom konceptu, jer je doveo do pomeranja stvari u tehnologiji i nauci.

Tomos (Puch) banda

A ljudi su uvek intersantni i pokušavaju da se organizuju kako bi pripadali nekoj grupi. U roku od pola sata sreli smo nešto kao bande koje ne prave štetu već se okupljaju u usko profilisanu grupu koja pokazuje svoje atribute (u pitanju su bile bande Segway vozača i Puch motociklista (Puch je isto što i Tomos)).

Neke stvari treba da naučimo od druga starog

Vlasnik firme preuzima rizik poslovanja, pronalaženja posla, isplate plata, paženje i maženje zaposlenih kako bi se posao završio.

Zaposleni u firmi imaju obavezu da završe posao u predviđeno vreme bez preterivanja sa resursima.

I sve ovo pod premisom da se posao radi u normalnim uslovima (bez mobinga, igranja sa sindikalnim aktivnostima, pauzama od nekoliko sati, trošenja resursa kompanije za lične poslove).

Ako se sve uzme u obzir, zaposleni treba da ubire plodove svog rada i zarađuje ekstra za odlične rezultate. Vlasnik/vlasnici preuzimaju rizik mnogih stvari i očekuju da ubiru plodove svog uspeha koji se meri vrednošću firme i eventualnom prodajom.

Da, zaposleni jesu uticali na to da firma vredi, ali je rizik sav na vlasniku ili vlasnicima. Privatna firma nije OOUR (Osnovna jedinica udruženog rada) ili SOUR (Složena jedinica udruženog rada) gde je navodno vlasnik firme svaki zaposleni.

Uvek postoji ugovor između firme i zaposlenih prema kojem se definišu uslovi rada između dve strane. Kada se ne poštuje ugovor svaka strana može da bude nezadovoljna i traži rešenje.

Korporativno roblje, kako definišu one koji rade za firme bilo koje vrste, je nepotrebno kvalifikovanje, kako ne mogu svi biti preduzetnici. Postoji veći broj ljudi koji želi da radi bez rizika tj ličnog rizika ili dodatnog angažovanja. To je normalno i ljudski. Ali nema potrebe tražiti hleba preko pogače.

Ozbiljna tehnologija

Jugaad – u Hindi slengu znači “brzo i jeftino”. To me uvek podseti na poslednje sate ili dane nekog projekta kada su rešenja problema, hmmm recimo, diskutabilna po pitanju kvaliteta i održivosti. U Indiji je to nauka i nazivaju je inovativnost. BusinessWeek je čak napisao i članak.

Naravno, problemi koje zakrpimo krpom posle par dana sredimo kako treba, kako su rokovi bitni. Obično se prečice prave za manje bitne delove projekta.

U svakom slučaju, Jugaad izgleda da je ozbiljan princip koji se čak predaje u školama i postoji opasnost da uđe u udžbenike menadžmenta i stane rame uz rame sa razvijenim metodama menadžementa i upravljanja projektima.

Osnova Jugaada mi izgleda fokusirana na izvlačenju karte inovativnosti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Inovativnost u poslednjem trenutku kako bi se posao samo završio, ukazuje na lošu pripremu i ne usmeravanje inovativnosti u pravom smeru.

Kada sve završiš ili si pri kraju, znaš tačno gde možeš u slučaju da postoje problemi napraviš prečicu. Sve ostalo je budženje (hindi: jugaad).

K. Yoshigasaki Sensei - Aikido

Klinci sa faksa skaču u menadžerske stolice, napujdani iskompleksiranim profesorima i ekonomijom (kapitalizmom), odrasli kroz ničim kontrolisane i pune bezakonja 90-te. Da li ste videli ili možda čuli za ovakvu situaciju?

Kao da je neko puštao beskonačno “Wall street” majkama na porodiljskom i pustio evoliciji da učini svoje.

Sve je više gladnih lovca/slave/dominacije i svake godine ih je sve više i sve su više nezadovoljniji zato što dovoljno brzo ne napreduju. Kako umiriti i objasniti da razvojni put ne počinje od direktora?

Stariji ljudi (preko 40) koje srećem spominju relativno mlađe ljude koji uskaču na menadžerske pozicije ili bez ikakvog iskustva ili bez obuke i pripreme praveći greške koji su se mogle izbeći sa malo iskustva.

Jednostavno, mladim lavovima se ne dozvoljava da nauče koliku i kakvu odgovornost donosi menadžerska pozicija ili pozicija majstora. Bez mentora/senseia teško da se može doseći kvalitet.

Onda kada nestane (zar već nije) institucija mentora koji jedan period vremena obučava mladunca detaljima posla i/ili menadžementa, imaćemo situaciju kolapsa institucija.

Kroz korporaciju sam imao svog sponzora koji me je vodio i objasnio kako stvari funkcionišu. Šta se radi a šta ne i na koji način. Saznao sam kako pitam za mišljenje kolegu i podređenog. Kako da ljudi rade ono šta želim a ne ono što bi oni voleli da rade. Isto tako kako da rukovodim svojim šefom kako bih sebi olakšao život.

Tako da znam da sam na neki način više odrastao i postao bolji vođa.

Hvala još jednom svim majstorima.

neke stvari morate probati

Pre 2 godine napisao sam tekst koji se tiče formiranja cena u slučaju da se bavite specifičnom vrstom usluga. U pitanju su konsultantske usluge za većinu stvari koje postoje u IT-u.

Posle 2 godine rada kao konsultant, moj tekst je iskopan i publikovan na Facebooku. Jedan od komentara se odnosio na pitanje šta bih mogao da kažem u 2010.godini kao preduzetnik.

Iskreno…

Da bi uspeli potrebno je imati

• dosta akumuliranog znanja
• mnogo kontakata kojima ste ostali u lepom sećanju
• dosta vremena za komunikaciju i samo promociju
• stomak za bespoštedno samoreklamiranje
• njuh za širenje delatnosti (čitaj manje rada više profita u novim poslovnim modelima)

Da biste propali

• budite neažurni sa dokumentacijom (računi, predračuni, avansi…)
• raditi previše pro-bono
• prihvatite niže standarde poslovanja i ophođenja sa klijentima
• prihvatajte mito

A sada iskreno, konsultanti u ovoj zemlji mogu da žive od svog rada ako ih ima više i rade na klijentima. Posao može da se deli, nadogradnja delova sistema i dublja analiza su kvalitetnije, itd.

Način kalkulacije cene radnog sata i dalje stoji i nemam šta dodati sem možda male sitnice koja se tiče rezervi. Dodajte uvek 5-10% koje ćete fanatično da uključujete u kalkulacije i smeštate na odvojeni račun kompanije za ne daj bože. Postavite čak i trajni nalog za sve prihode koji stižu, da 5-10% odlazi na zasebni račun.

Nikada ne radite ispod cene. Uvek dajte popuste ali iskažite pravu cenu.

S obzirom da imate pro-bono poslove koji vam ne plaćaju račune, vaš radni sat ili projekat mora koštati dosta. Ne puno, ali dosta.

Kako ste gun-for-hire (plaćeni revolveraš) vi ste tu da završite posao i odete. Po definiciji plaćeni revolveraši su skupi. Jeftini su jednostavno statisti i ne rade pametan posao.

Srećna nova 2010.godina!

Kada korisnička služba u cilju otaljavanja posla iznese sledeći argument

nismo dužni da obaveštavamo korisnike o izmirenju duga

da li se treba osećati kao poslednji gubitnik i izrađeni korisnik, i istog trenutka promeniti operatera?

Da li uzimati u obzir vrstu pretplate kod mobilnog operatera, period koliko već dugo traje pretplatnički odnos, novci koju su razmenjeni za usluge?

Ova tema mi se mota po glavi već dosta dugo a najviše je usmerena ka velikim magovima marketinga i prodaje mobilnih operatera…

Zašto imate toliki deo kolača tržišta koji imate?

Iskreno mislim da je to samo zbog toga što  ljudi koji imaju broj jednog operatera nisu menjali broj nekog drugog operatera samo zato što broj koji koriste postoji već godinama i da ne bi želeli da ga menjaju.

Samo zbog toga.

U trenutku kada menjanje operatera bez promene brojeva postane dostupno, desiće se mešanje karata. A do tada veliki magovi marketing i prodaje mogu da porazmisle kako da zadovolje postojeće korisnike i da utiču na zadržavanje korisnika.

šta raditi kada radite gvožđe

Na uglu Kursuline i Njegoševe u Beogradu gazda gvožđare je u jeku snežnih dogodovština koje su iznenadile putare, shvatio da klinci nemaju sanke i da bi ih imali moraju da plaćaju suviše novca za neke svemirske konstrukcije.

Jednostavna reklama, jednostavan proizvod, plati i nosi.

Čista konverzija, sezonski proizvod, mali troškovi, proizvodnja po potražnji.

Rešenja su ponekad tako jednostavna.