izrada web site-a

Pošto vebsajt?

Zavisi koga pitate i za šta vam treba.

Ako ste samostalni i imate iskustva i treba vam jednostavna stranica… verovatno možete i sami da završite posao. I to je sasvim ok. Sa skoro 0 (nula) budžetom možete da završite puno koristeći društvene mreže, besplatne verzije servisa, jednostavni hosting.

Ako želite bilo šta ozbiljnije čeka vas ozbiljno stavljanje prsta na čelo i stara dobra olovka i papir, ili bar neki program za tabelarne kalkulacije.

Gledajući predavanje g. Živaljevića na Etrgovini je pokazalo (više puta poslednjih godina) da shvatanje produkcije web site-a zahteva vreme, ljude (veći broj) i novac. Slajd broj 39 (u prezentaciji dole) prikazuje presek troškova ODRŽAVANJA sajta u privatnoj režiji.

Takođe većina stvari može da se i outsource-uje i onda bavljenje autorskim timom košta manje ali i dalje košta. Da li ste ikada stavili na papir koliko to na kraju košta za godinu dana?

Slična iskustva ima i g. Malik iz eZadra (izvori – Live-e.tv i Miloš blog), na seminaru o Internet oglašavanju, koji je objasnio kako funkcioniše život portala kao i troškovi koji postoje uz naravno i profit (gde leže).

Ono što je samo blago napomenuto je koliko košta izrada Web site-a (ipak u daljem tekstu vebsajt). Kao odgovor na pitanje, g. Malik je rekao – dosta. Ali nije rekao mnogo jer je prošao kroz stavke dole navedene i razumeo o čemu se ovde priča.

Za kvalitetnu distribuciju sadržaja, kreiranje sadržaja, SEO i oglašavanje potreban je kostur koji vlasnik ili uređivački tim “pune”. Takav sistem košta.

1. proizvodnja vebsajta
   • informaciona arhitektura – IA ()
   • doživljaj korisnika – UX (da li je sve logično na vašem sajtu/portalu)
   • dizajn – UI (ipak komunicirate sa publikom kojoj treba da prija vizuelni doživljaj)
   • programiranje (uvek postoji neki specijalni zahtev koji ne postoji u osnovnoj verziji bilo kog okruženja)
   • testiranje (ne izbežna stavka koju svi preskaču ne bi li umanjili cenu… na kraju čovek plati kroz loš PR)
   • komunikacija (ne želite da pričate sa svakim članom razvojnog tima već sa osobom za kontakt)
   • …
2. infrastruktura
   • zakup prostora (ozbiljan sadržaj ozbiljno zauzima prostor)
   • bandwidth (ako imate ozbiljan broj posetilaca i saobraćaj ne možete imati hosting od 2.000 dinara)
   • mađioničar (u stvari sistem administrator koji sklapa kockice sistema da on bude brz i efikasan – jer niko na internetu ne želi da čeka)
3. održavanje vebsajta a ne “punjenje”
   • nove funkcije i mogućnosti programer(i)
   • skaliranje infrastrukture prema poseti – sistem inženjer koji se bavi serverima/ bazama/ keširanjem
   • novi baner / logo – dizajner na poziv

Sve je u redu kada pravite u kućnoj radinosti projekat i finansirate ga svojim vremenom, sposobnostima i uz pomoć prijatelja. Ako želite da pređete na sledeći nivo, stvari počinju da koštaju.

Sve gore nabrojano ne sme da napusti papir a da nije uvršteno u biznis plan ili bar plan troškova.

Ispustite neki od elemenata i imate problem u najavi. Svi gore pomenuti ljudi koštaju iako nisu na vašem platnom spisku (pored onih koji jesu i kreiraju sadržaj). I njih neko mora da plati, i oni su nečiji.

Kada postavite pitanje “pošto vebsajt” budite spremni da odgovorite i na ostala pitanja:

1. za šta sajt služi
2. koji je biznis model
3. koliko imate novca

Poslednje pitanje je uvek škakljivo ali ako realno date informaciju dobićete realan odgovor šta je za te novce realno dobiti. Bilo koja firma koja drži do sebe i kvalitetnog poslovanja neće preuzeti uzaludan projekat koji nema budućnosti i koji ne može staviti u svoj portofolio.

Popularity: unranked [?]

McDonalds je u poslu sa nekretninama.

Amazon se bavi fizičkim magacinima i skladištima podataka.

Parking servis je u poslu naplate kazni.

Već duže vreme razmišljam o tome šta predstavlja porez, zbog čega postoji i za šta se koristi. Sve je to zbog situacije u kojoj se pronađe preduzetnik/privatnik (ovo ponekad zvuči negativno kao da smo zlikovci) kada ozbiljan posao i protok novca (eng. cash flow) ugrozi egzistenciju firme.

Kako to?

Kao firma, za svaki račun koji izdam moram odmah platiti (ili na kraju obračunskog perioda) PDV koji sam iskazao. To znači da ne mogu da čekam naplatu novca i time platim PDV već se forsirano bavim jurenjem klijenata koji treba da plate.

Svako izdavanje računa je gledanje u zvezde sa pitanjem: da li će mi platiti na vreme?

Kada su u pitanju veliki maloprodajni lanci, situacija je drastično drugačija. Kupci daju direktno gotovinu koja se automatski prosleđuje gde treba. Dobavljači ispostavljaju račune koje zatim lanci koriste za odbitak PDV-a.

Realno, ako prodaješ intelektualni rad, imaš problem. Ako si posrednik ili krajnji prodavac u daleko si boljoj poziciji jer jednostavno igraš se ulaznih i izlaznih računa.

Ispada da je poreska politika zasnovana na podsticanju velikih obveznika i trgovina.

Ali šta se dešava sa malim kompanijama koje proizvode ili prodaju intelektualne usluge?

Imam osećaj da me država direktno koči da poslujem sa punim plućima jer moram da se pazim da ne rastem koliko to zahteva tržište.

Razumevajući potrebe državanog aparata da održava samog sebe da li može da mi pomogne da održim i ja sebe? Kazne za kašnjenje u plaćanju PDV-a kreću od 100.000 dinara po poslednjoj informaciji. A taj novac negde mora da se naplati.

I da se vratimo priči o poslovnom modelu. U kom poslu je država?

Da li je država u poslu naplate kazni?

Popularity: unranked [?]

Izmislite ponovo sebe.

Kada sve propade, jedino što preostaje je totalan preobražaj.

Kako to radi Žan Klod Van Dam?

Popularity: 27% [?]