Mislim da treba pokušati sa on
na Na prvi pogled…Upravo tako, biti deo rešenja
na Na prvi pogled…hvala. potrudicemo se :)
na Strpljenje i kada ga nemati – lekcije iz života (26)Eto,uplatih internet,bili smo
na Zašto i kako sam postao preduzetnik i ostao čovek od posla (biznism**)?
22/05/2008 | Nema komentara
Posle godinu dana aktivnog rada mogu da sumiram sledeće:
uz krv, suze i znoj.
Šta je budućnost usluga u Srbiji?
Malo o Evroviziji, pošto su prethodne stavke jasne same po sebi.
Poslednjih meseci a pogotovu poslednjih mesec dana, ne može da se živi od Evrovizije, kako na televiziji tako i na ulici.
Sama manifestacija i nije toliko zanimljiva, koliko je zanimljiv razvoj uslužnih delatnosti koje su morale da se kreiraju ili pojačaju do krajnjih granica (čitaj: bičem/korbačem/prutom).
Javne službe rade non-stop, bezbednost na nivou, turizam je forsiran do krajnjih granica, kafići/klubovi su prepuni… Bilo bi grozno kada bi sve palo na nivo pre Evrovizije, jer to je posao u kome svi mogu da profitiraju, tj rade.
Cene konsultanata, servisa (grafike, svetla, tona) koji su došli iz sveta ali i iz Srbije, režisera… će ostati zapamćena. Kako u glavama onih koji su tražili (ili su morali) iste te usluge, da plate, tako i onih koji su usluge pružali (iz Srbije).
Ljudi mogu da zauzmu stav i postave stvari na svoje mesto.
slični članci
27/03/2008 | Nema komentara
Rudari - Janet Lindenmuth via Flickr
Po meni najlepši trenutak u mesecu je kada isplaćujem honorare, platu, tople obroke… Ekipa je vredno radila, firma se borila da obezbedi poslove/radno okruženje/manje stresa/učenje, smanjivala rizik i obezbedila plate. Tako da su svi radili svoj posao.
Neko je radio, zaradio i primio u tom trenutku nadoknadu za svoj rad.
Pred vama su slike nastale u Americi i Engleskoj tokom prošlog veka i slike su rudara koji primaju platu, čekaju u redu… za platu.
Mislim da su ti redovi za platu bili krajnje okrenuti diskriminisanju onih koji su u kućici i onih van kućice.
Ubrzo, sa pojavljivanjem obrazovanije radne snage i stvaranjem sindikata, traženo je da se humanizuje taj odnos između menadžmenta/isplatioca i radnika.
Da ne skrećem puno od teme. Svi ti zaposleni ljudi trebaju/moraju da budu plaćeni. Plaćanje se vrši novcem. Novac se dobija prodajom/rentiranjem proizvoda/usluge od strane firme onima kojima treba. Novac se raspodeli za radnike i firmu. I tako dalje u novi mesec, kvartal, godinu… Drugim rečima firma je organizator rada i prodaje finalnog proizvoda. Nešto što bi pojedinac teško izveo.
Ergo, firma je posrednik i neka vrsta sigurnosti tj stalnosti, brine se o zaposlenom, njegovoj plati, penziji, socijalnim davanjima, treningu, radnoj atmosferi, dobrim kolegama…
Na neki način kao država koja traje 8-10 sati dnevno svaki radni dan minus odmori.
Onaj procenat koji firma ne odvaja za zaposlenog ide u obnovu opreme, sređivanje prostora, razvoj komercijalnih aktivnosti, rast, itd… Skoro kao država.
Eh sada… Država traje 24 časa svakog dana, non stop. O nama brinu razne službe, tj državni aparat. I sve to se finansira iz poreza, doprinosa. Jednom rečju država kao samoodrživi mehanizam funkcioniše. Planira budžete koliko joj treba a ne na osnovu onoga koliko IMA. U zavisnosti od toga koliko joj treba određuju se prioriteti i stope kamata, rezervi, investiranja i prodaje.
Mene sada interesuje, da li onda partije/strane treba da se finansiraju od svojih glasača i simpatizera koji veruju u političku opciju ili % od učešća u upravnim odborima javnih preduzeća, i sličnim stvarima.
Država ima monopol nad većinom stvari, tj političke partije.
Zar ne bi bilo sjajno da firme vode ljudi koji mogu da doprinesu razvoju i rastu a ne neuki političari?
Žašto rad u upravnim odborima liči na nadnicu ili isplatu?
Kako verujem da političari treba da paze na politiku zemlje, zakone, smernice razvoja i optimizaciju državnog aparata, pitam se zašto uopšte troše vreme na upravne odbore, razne tendere, nabavke, upravljanje gradom, opštinom …
Da nemaju slučajno dosta slobodnog vremena ili su super sposobni?
U ovom članku ima dosta ozbiljnih stvari i malo humora. Upozoreni ste.
Ustajanje u 5 svakog dana, vikendima u 6 (mora čovek nekada da se opusti).
Uaaaau! 8 sati…. Šta sada?
Vukovi pred poslednjom ovcom
Biće teško, neće biti klijenata niti redovnih prihoda, samopouzdanje će vam biti na minimumu, rašće pritisak porodice da radite za drugog i imate stalne (i sigurne) prihode.
Osećaćete se kao jagnje u mračnoj šumi punoj vukova.
Zaboravite na politički korektne priče o podršci porodice, bračnog druga, devojke/dečka.
Niko ne voli neizvesnost (jednako je propasti u našem (srpskom) društvu).
Jedina osoba koja na koju se mozete osloniti ste VI.
