Jednog 17.februara 2011.godine na zapadnoj obali SADa desila se večera između tadašnjeg predsednika SAD i direktora visokotehnoloških firmi. Ideja o večeri je nastala iz kratkog viđanja između Stiva Džobsa i Baraka Obame opisanog u knjizi o Džobsu Voltera Ajzaksona.

Cilj je bio da se predsednik upozna sa ekipom koja vodi tehnološki sektor Amerike. Naravno – tu se našao cream-de-la-cream tech industrije i nisu to bili mali preduzetnici već momci i devojke koji su napravili korporacije sa previše milijardi dolara u banci.

Jedan deo ekipe je želeo da priča o tome kako da se stvore bolji uslovi za oporezivanje i sl. Drugi deo ekipe je pitao predsednika – kako možemo da pomognemo? Kao i uvek – neko priča o tome šta ga boli dok drugi žele da pomognu jer su sasvim zadovoljni onim šta imaju.

Ovo je bio lep gest i sjajna prilika da se osoba na položaju upozna sa ekipom i stvarima koje pokreću jedan deo ekonomije.

Predsednik jedne zemlje ne može da zna sve – kako ljude tako i sve elemente ekonomije. Ali ima u glavi informaciju o tome šta može a šta ne, da utiče na državu.

Mene bi veoma interesovalo da naš predsednik zna kako izgleda visoko tehnološki sektor srpske ekonomije – koji nema hiljade ljudi po kompaniji – i okreće relativno malo novca u odnosu na glomazne privredne subjekte i masovke kojima se pune snimci na televiziji i slike u novinama. Ova zemlja jeste izvezla više softwarea nego malina sa daleko manje ljudi uključenim u proces. I svi ti preduzetnici ne traže ništa slično subvencijama – već samo sređivanje zakona kako bi mogli realno da posluju sa svetom.

Da li predsednik mora da se bavi samo politikom jedne zemlje ili i nišama koje treba da pomognu zemlji da bude bolja?