Sahrana siromaha – paukrus via Flickr (CC BY-SA 2.0)
Davnih dana kada sam počinjao da radim na svom prvom radnom mestu imao sam neverovatno inspirativne nedeljne sastanke menadžmenta (bar dok stvari nisu počele da se odvijaju filmskom brzinom i nije više bilo vremena za previše filozofije) na kojima smo analizirali kako možemo kompaniju, koja je započela svoj život u Srbiji, da učinimo što bliže evropskim standardima.
U mnogim slučajevima ispostavljalo se da su standardi ove zemlje (u stvari jedne druge zemlje koje više nema) daleko ispred stvari koje su se pojavile u skorije vreme (malo pre 2000) – prvenstveno o zaštiti na radu, zaštiti životne sredine, zaštićenosti radnika, itd … koje Evropska unija i mnoge zemlje u kapitalizmu uvode kako bi humanizovale društvo i okrenule fokus na zajednicu.
Druga je stvar u kojoj meri su se naši zakoni poštovali (a jesu) i kada smo ih napustili pratili (neslavne devedesete).
Da se vratim na početak priče. Inspirativni menadžment sastanci i jedan detalj koji je direktor (stranac) doživeo u svojim prvim danima kada su se završavali papiri i dokumentacija na mnogobrojnim šalterima (početkom 2002.godine) doveo je do ovog članka.
Čovek je bio fasciniran (po njemu) odnosom “vlastelina i kmeta” koji je toliko uvrežen u narodu i društvu (moj slobodan prevod i interpretacija).
Sledi objašnjenje. Smatra se da imamo duboko uvrežen, u nama, taj stav da nekome moramo da se dodvoravamo, ulizujemo, budemo manji od makova zrna, budemo ponizni… da su nam sve institucije postavljene na takav način… Od šaltera na kome moramo da se sagnemo i priđemo otvoru kroz koji mogu da nas čuju, ka ljudima koji sede i ka kojima moramo da se poklonimo da bi dobili njihovu pažnju. Probajte da se ne sagnete i da pričate sa svoje visine sa nekim ko sedi sa druge strane šaltera na nižoj visini.
Ako se podsetite uvidećete da se unazad godinama u bankama uvode šalteri koji dovode obe strane u istu ravan da li za stajanje ili za sedenje.
Samo je druženje sa institucijama još uvek u bebi fazi i promeni odnosa.
Mislim da odnos “kmeta i vlastelina” jeste duboko ukorenjen i da uzima danak u svakoj generaciji i da se polako gubi.
Kao što dolazak televizije i ultrazvuka u zabačena sela provincija Indije utiču na smanjenje disbalansa između muškaraca i žena tako i društva sa kojima dolazimo u susret i čija iskustva unosimo u svoju svakodnevicu menjaju pogled na svet oko nas. Zašto je bitno putovati? Ne samo zato da bi se super proveo već da bi sagledao i druge kulture i spoznao kako sitnice koje mogu pomoći tebi i okolini.
Nekada su slali mlade na putovanja koja su trajala nekoliko meseci kako b naučili “kako živi svet” i ta iskustva preneli u svoju domovinu. To je nije jedinstveni slučaj sa našim precima već sistem koji je usvojen zato što radi i daje rezultate.
Odlazeći u radnje i tražeći nešto šta mi treba sve češće imam osećaj da me neko namerno pravi ludim ili zato što misli da ono šta mi treba ne mogu da platim ili smatra da je to suviše dobro za mene. Kao da ne postoji ono staro mišljenje – svaka roba ima svog kupca. Razmislite o tehnici, obući, odeći… Da li znate za neku marku koju ste videli ali vam nije dostupna?
Moguće je da uvoznik misli da je ovde niko neće kupiti jer nije takva platežna moć ili se orijentiše na robu koja ima feler, od prošle je sezone (te stoga i jeftinija za nabavku) ili je jednostavno kupljena od carine pre uništavanja kao kopija.
Primećujete matricu? Mi smo raja/kmetovi u nečijim očima i treba nas akati. “Neko” uvek zna šta je dovoljno ili približno dovoljno dobro za nas.
Ali je i raja prokleta i zna da informacije nisu rezervisane samo za vlastelu. I sve više otvorenost Informacija dolazi do izražaja. Moć polako počinje da se pomera ka onome ko traži i plaća robu/uslugu i nije više u rukama onih koji je pružaju.
Konkurencija i slobodna informacija čuda čine i biće sve bitnija.
Ono šta profesori smatraju bezobrazlukom (studenti sa najnovijim informacijama i pitanjima o istim) je prosta evolucija znanja koje više nije skoncetrisano u akademskim krugovima već se menja iz dana u dan i zahteva konstantno praćenje i učenje kako profesora tako i onih koji uče.
Iako smo prošli početak, svet i odnos ljudi oko nas prema društvu i svemu onom što ga čini, takvim moramo da menjamo jednu po jednu osobu oko nas.
