Tag Archives: troškovi

Maj i deda diskutuju o knjizi - (CC BY-NC-ND 2.0)

Kako do novca koga nema? – lekcija (56)

IMG_0873
Majk i deda diskutuju o knjizi – Peter Brown via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0

U razgovoru sa vrhovnim direktorom kvaliteta korporacije za koju sam radio (C level), pre nekih 8 godina, postavio sam mu jedno pitanje.

Kako ste uspeli da pokrenete ovaj projekat i da ga finansirate?

U pitanju je bio globalni projekat uvođenja kulture Šest sigmi (Six Sigma) u svaki element poslovanja. Jednostavnom kalkulacijom tj množenjem broja kancelarija, par ljudi koji trebaju da se uključe, brojem konsultanata, radnih dana potrebnih za prvobitnu edukaciju, pravljenjem projekta, evaluacijom, menadžement vremena… finalna cifra se činila astronomskom. Čitav projekat je bio okrenut tome da se poslovanje meri, poveća kvalitet, smanjuje škart (kako u proizvodnji tako i u poslovnim procesima).

Smanjenjem škarta smanjuju se troškovi opoziva, zamene, povećava se kvalitet kako poslovanja tako i proizvoda.

Vidi ovako, stvar je bila jednostavna. Pogledao sam koliki je budžet za časove engleskog jezika u Francuskoj koji smo plaćali kao korporacija i predložio sam da se preusmeri u ovaj projekat. Cifra je bila približno ista. Ljudi koji žele da nauče engleski će naučiti hteli ili ne hteli. Kvalitet mora da se ubaci u srž svakog dela poslovanja.

Nekada treba iseći loše projekte, reći glasno i jasno da se nekada desila loša odluka i da se počne ispočetka. Održavanjem u životu loših projekata, planova, akcionih planova se samo rezervišu novci i vreme u nešto šta nema budućnosti. Optimizacija je ključ svakog posla pa čak i državnog.

Ako na svoje postojeće budžete samo dodajete stvari neko će morati da plati toliko breme.

Okrenite priču na drugu stranu.

Naravoučenije ako ste stigli do kraja teksta: novca uvek ima samo treba pogledati na pravu stranu i uzeti ga (tj onu gomilu koja ima vaše ime na sebi).

atletska staza i ciljna linija

Konkurencija – zašto je dobra? – lekcija (54)

atletska staza i ciljna linija
Pogled na ciljnu liniju atletske staze u Kragujevcu (stadion Čika Dača)

Tokom gledanja trke na 400 metara na Finalu kupa Srbije u atletici za seniore 2013 u Kragujevcu, shvatio sam još jedan razlog  zašto je konkurencija dobra i napravio sam paralelu.

Paralela sa sportom je idealna jer se sve dešava pri veoma lošim vremenskim uslovima, kada pada dosadna kiša i temperatura se spustila za 7 stepeni za samo pola sata – što nimalo nije prijatno za trčanje.

Vrhunski sportista Emir Bekrić je startovao  brzo i sigurno, i lagano odmakao ostalim takmičarima. Miloš Raović nije imao nikakvog respekta prema veličini i rezultatima svog takmaca i krenuo je za favoritom. Neumitno se približavao, da bi 180 metara pred ciljem stigao Emira i “disao mu za vrat”. Podstaknut komentarima spikera, Emir se trgnuo i ubrzao osetivši se ugroženim.

Kako je takmičenje kupskog tipa – bio je bitan plasman a ne rezultat.

Videvši da mu odmiče Miloš je ubrzao, stigao Emira i nastavio dalje. Emir je odgovorio na izazov i na 50 metara pred ciljem napravio je razliku. Miloš i dalje nije posustajao i dao je poslednji erg snage. Nažalost, nije uspeo.

Ali je Emir oborio sopstveni rekord na 400 metara i nadmašio sebe.

Posao i konkurencija

Uvek će biti mlađih i spremnih da izađu na crtu. I dolaziće bez prestanka u talasima sa malo vremena za predah. Trudiće se da napadnu vreme isporuke, cenu kao i ostale uslove. Shvatiće malo kasnije da cena, vreme i uslovi zavise od iskustva i sagledavanja malo više elemenata od fiksnih troškova rada ili produkcije (struja, voda, stanarina, oprema, amortizacija, obuka, licence…).

Naravno da će da izgore i da nauče (neki nikada ne nauče) ali je to sve stvar poslovanja.

Mislim da je konkurencija iz svih ovih razloga bitna: tera te da budeš prisutan, aktivan i da se  ne opuštaš.

Mercedes - vetaturfumare via Flickr (CC BY-SA 2.0)

Zašto morate puno zarađivati kako biste vozili kola? (2)

Mercedes strichacht
Mercedes – vetaturfumare via Flickr (CC BY-SA 2.0)

Pre 5 godina sam napisao tekst koji je posvećen kolima i tome koliko koštaju. Moja tvrdnja se zasniva na tome da kola dosta koštaju u odnosu na druge načine transporta, nude određene prednosti i da uopšte gledajući isplate se samo ako se ozbiljno voze.

Kada kažem ozbiljno mislim na 3-4.000km mesečno. To su kilometraže za koje biste rekli da su karakteristične za taksi i ne biste pogrešili. Kola itekako imaju vrednost kada se koriste za posao i imaju dobru kilometražu.

U svakom drugom slučaju, kola su izdržavano lice.

Potrošeno na gorivo tokom jedne godine – 30.000km, prosečna potrošnja 7l, ukupno potrošeno 2.861€ ili 0.095€ po kilometru ili 10 centi (u pitanju je dizel).

Na održavanje je tokom godine potrošeno 400€ i postoji još 300€ u sitnicama koje su pomerene za neko bolje vreme.

Ukupna cena potrošenih putarina u zemlji i okolnim državama: 450€.

Gume, registracija, sitnice …cca 350€ za godinu.

Sve u svemu troškovi koje generiše vozilo tokom godine za 30.000km su oko 4.300€. Na mesečnom nivou to je skoro 360€ mesečno ili 0.15€, ne ulazeći u cenu vozila kao i opadanju vrednosti iz godine u godinu što se smatra potrošenim ili izgubljenim novcem.

U tih 30.000km je bilo svega i svačega, i lepog i ružnog, puno osmeha ljudi koje sretneš usput, puno zadovoljstva – i da – vredeo je svaki kilometar. Pogotovu u društvu.

Istina je da vam kola daju slobodu da odete gde želite i kada želite. Ali da li zaista i odlazite gde i kada želite? Da li koristite do maksimuma svoja kola da bi imala tu upotrebnu vrednost? Jer kola se zaista isplate (ne gledajući emocinalnu vezanost i naizgled slobodu) onda kada ih baš vozite. Šta znači da morate da imate dosta vremena na raspolaganju za duge vožnje, a znamo da ljudi koji imaju puno vremena na raspolaganju jesu – bogati ljudi.

Zato je potrebno zarađivati dosta da bi mogli nesmetano i bez razmišljanja voziti kola.

Sir - Smabs Sputzer via Flickr (CC BY 2.0)

Kako z*j*b*t* svoj posao?

Cheeses
Sirevi – Smabs Sputzer via Flickr (CC BY 2.0)

Ovo nije teorija. Ovo je primer iz prakse koji sam primetio kod mladih preduzetnika (mladih u smislu posla, a u svim starosnim kategorijama).

Zamislite proizvod – na primer sir (proizvod mleka) ili pekmez ili bilo koji proizvod koji se stvara po određenoj recepturi. I zamislite da ste uspeli da napravite određenu količinu – 10kg.

Kako želite da proverite da li će proizvod da se prodaje, krećete sa ponudom u užem krugu ljudi (prijatelja). Stavimo za primer cenu od 300 dinara po kilogramu bilo kog proizvoda. Ukupni prihod koji možete da očekujete je 3.000 dinara.

U prvom cugu uspevate da prodate celokupnu količinu i vašoj sreći nema kraja. Krećete u novi krug proizvodnje i prodajete. Sada već imate osećaj da imate pravu stvar u rukama i počinjete da pravite maksimalnu količinu koju možete da napravite sa svojim kapacitetima. Za primer hajde da uzmemo količinu od 20kg. Naravno, tržište je sada čulo za vas i narudžbine stižu. Ukupan promet vam se diže na 6.000 dinara po proizvodnom ciklusu.

Ako živite van grada – a verovatno je slučaj zbog broja krava/voćnjaka/sirovina… koje gajite počinjete da računate koliko košta zaista vaša proizvodnja – stočna hrana, đubrivo, obrezivanje, transport do grada… Shvatate da vam se ne isplati da idete više puta do grada već da vam je situacija takva da sve morate da uradite u jednom krugu. To znači da transport autobusom kao ručni prtljag neće uskoro da funkcioniše. Dolazite do momenta optimizacije troškova.

Ljudi kao ljudi – shvataju da se proizvodnja ne može proširiti bez dodatnog ulaganja u stoku, voće, otkup od drugih primarnih proizvođača, proizvodni proces, skladištenje, itd. Ljudi u ovom trenutku obično počinju ipak da zakidaju na kvalitetu kako bi dobili veću zalihu koju mogu da prodaju i time povećali profit. Optimizacija na najlakšem. To znači da sir neće imati onoliko masti koliko je predviđeno da ima, pekmez neće biti više tako gust ili će se učvšćivanje raditi nekim “nestandardnim” metodama, proces sazrevanja će se skratiti kako bi se ciklus što pre završio…

I ovo je momenat kada za**** svoj prvobitni plan – visoko kvalitetni sir ili bilo šta drugo – zarad (fiktivne) veće produktivnosti. Ovaj momenat se ogleda u pogrešnoj percepciji zašto su ljudi u prvom mahu uopšte počeli da kupuju tvoju robu.

Jedno je ako se odlučite za masovnu proizvodnju a drugo ako želite visok kvalitet. Ne postoji bolji način nego održati kvalitet i isporučivati bez kompromisa.

Niko nije pobedio kupca – jer kupac ima apsolutnu vlast nad bilo kojim poslom.

I ne pričam o motivaciji da se ide prečicom jer bih tada ušao u priču o lezilebovićima (lezi hlebu da te jedem), smaranju sa “toliko stvari”, lenjosti, nepotrebnom “cimanju” i sl. Ljude kao da je blam da postave svoje standarde da budu daleko iznad svih i da guraju svoju bolju priču. Kao da ne žele da se odbiju od proseka i odu dalje i budu najbolji. Možda zato što nisu sigurni da mogu dovoljno da se odmaknu da većina ne može da ih dohvati i vrati nazad (primer sportista, naučnika, inženjera…).

Napomena: Postoji još mali milion faktora u ovoj priči (kupovina kapaciteta, higijenski uslovi, standardi i sl) i cilj je bio pokazati da u velikom broju slučajeva ljudi biraju naizgled najjednostavniji način povećanja proizvodnje – smanjenje kvaliteta.

Rekao sam vam da sam bolestan! - via mistyhorizon2003

Kako umiru kompanije – lekcija (42)

Rekao sam vam da sam bolestan! – via mistyhorizon2003

Ovo je neka vrsta čudnog kruga o preduzetništvu i na neki način se završava sa 42-gom lekcijom.

Većina će vam pričati o tome kako se kompanija pravi, kako preduzetništvo razvija ekonomiju – i sve tako nešto super.

Manje će vam pričati o tome kako kompanije umiru tj šta se to dešava i utiče da kompanija nestane. Iako ste imali prilike da vidite veliko kompanije tokom 90-tih (mada ih je bilo tokom čitave privrede SFRJ) kako propadaju, gomile ljudi koji odlaze sa otkazom u rukama… možda ne znate šta je iza svega stajalo.

Stvar je jasna i veoma očigledna. Što je kompanija veća, umire duže i bolnije.

Sledi lista stvar koje treba izbegavati, indikatore da će firma biti u problemu… Iz ličnog je iskustva i biće dopunjavana iskustvima drugih. Grupisana po organizacionim celinama i elementima poslovanja.

Rizici

  • Na svadbu i u posao se ide sa određenim stvarima. / U projekte ume da se ide srcem i nekim osećajem, ali je bitno imati dovoljno informacija da bi se donela neka odluka. Smislena ponajpre.
  • Rizici su svašta. / Uvek treba razmišljati o raznim vrstama rizika koja nisu samo posao. Tu su i ljudi, i odnosi, kupci/dobavljači… Blaga doza paranoje i razmišljanja mora da postoji. Glupo je ulaziti u bilo kakve odnose samo na osnovu reči.

Finansije

  • Finansije znaju šta da rade. / Finansije znaju šta da rade i posmatraju posao iz svog ugla. Neko mora imati širu sliku i paziti. Redovno praćenje finansijskih parametara je ključno u svakom danu života neke kompanije. Prestanite da pratite finansijske parametre i izgubićete osećaj o tome kako vaša firma stoji.

Administracija

  • Valjda ljudi znaju šta treba popuniti. / Svaka država ima birokratiju u manjoj ili većoj meri. Svi traže određene popunjene formulare. Ako ih nemate, sledi globa. Angažujte i advokate ako treba da biste bili u skladu sa propisima. Trošenje novca na kazne je glupo (osim ako nemate dobru vagu za analizu troškova/kazne).

Odnos prema poslu (opšte)

  • Onda kada misliš da svi rade svoj posao i sve je u redu. / Đavo je u detaljima – pitajte ljude šta i kako rade i šta im se dešava. Saznaćete mnogo koristeći malo vremena. Ništa se ne podrazumeva.
  • Prećutkivanje nekih dečjih stvari koje zaposleni i dalje imaju. / Ljudi idu linijom manjeg otpora. Firma nije stvar manjeg otpora. Samo zategnuto uz jasno postavljanje standarda.

Prodaja

  • Onda kada menadžment ne obraća pažnju na prodaju i da li je dovoljna da zatvori troškove koji postoje. / Pričajte sa računovođom, budite pronicljivi i razumite kuda novac odlazi. Ne obraćanje pažnje na prodaju je jednostavno glupo. Ako ne prodajete, nemožete zaraditi, isplatiti plate i platiti dobavljače. I da… nije samo posao zaposlenih da zovu – menadžement je tu da razmisli šta se dešava i kako reagovati strateški.
  • Veliki poslovi, velike fakture, veliko … sve. Ali dugo vreme naplate. / Logistički problem velikih isporuka je svuda isti u svakoj industriji. Rascepkavanje računa je normalna opcija. A obezbeđuje i bržu rotaciju novca. Ne budite megalomani. Nešto treba da plaća redovne račune.

Razni troškovi

  • Onda kada ljudi svojim putovanjima kompenzuju manju platu. / Plaćajte ljude kako treba i skalirajte posao u skladu sa mogućnostima. Širi se koliko je guber dugačak.
  • Troškovi hodaju na dve noge. / Glupo je ne kontrolisati troškove. Još gluplje ne biti detaljan u analizi troškova.
  • Jedan dobavljač za čitav život. / Ne vodite dobrotvornu organizaciju. Sa ok dobavljačima treba imati odnos, ali ih i treba testirati. Naravno ako je jedini iz industrije – raditi na realnim osnovama.

Nabavka

  • Onda kada nema kontrole nabavljanja sredstava za rad i održavanje. Ljudi obično predimenzioniraju stvari. / Ranije već rečeno … pratite troškove.
  • Dobavljači se isto tako trude da dobiju poslove. / Pravite svoje tendere. Ništa nije slađe neko smanjiti troškove tenderom. Nema nikakve veze sa tenderima na nivou države – raspolažete novcem svoje firme.

Ljudski resursi

  • Onda kada počnu da se zapošljavaju siledžije tj grubi ljudi koji treba da dovedu (samo) do povećanja produktivnosti. Ovo realno ima kratkoročne efekte. / Mnogi ljudi traže moć a manje novce, tako da žele više da imaju malu kinu u ljudima zbog osećaja moći. Uglavnom žele samo da dominiraju i drže za sebe tzv odgovornosti. Otkazivanjem saradnje pomažete ljudima koji rade za vas.
  • Pogrešno postavljeni odnosi. / Neko radi za nekoga u pravnim okvirima i za novac. Ne zaboravite da je obaveza vlasnika da obezbedi uslove za rad. Odgovornst za obavljene poslove je na zaposlenima. Odgovornost za realizaciju i ugovaranje je najviše na vlasnicima ili menadžerima. Pogrešno preuzimanje odgovornosti dovodi do lošeg vladanja i morala. Menadžeri su odgovorni za svoje podređene. Tačka.
  • Miljenici tj stvaranje miljenika vodi u problem. / Miljenici dobijaju najglamuroznije poslove. Loše. Ni po babu ni po stričevima. Najbolja politika.

Specifične funkcije

  • Onda kada specijalisti ne umeju da urade posao jer ne nemaju dovoljno informacija. Mogućnost za rizik koja ih je oblikovala ranije sada više ne postoji. Nesigurnost u sebe. / Obučavanje ljudi konstantno sa ponavljanjima u određenim intervalima. LJudi imaju tendenciju da zaboravljaju, pogotovu stvari koje ne koriste.

Menadžment

  • Kada krene da se oseća manjak kontrole i nedostatak upravljanja ljudima ljudi kasne na posao, odlaze ranije, ne izveštavaju o stanju projekata, izbegavaju klijente … / Kontrola se vrši sa menadžementom, mnogo vremena vlasnika koji još uvek nisu uključili menadžement u poslovanje…

Da sumiramo…

Ljudi / Menadžment / Troškovi / LJudski odnosi / Praćenje poslovanja

I za kraj…

Nikada, ali nikada nemojte biti ovakvi prema svojoj kompaniji. Sledi sigurna smrt.

Tajni život tendera i suda javnosti

Tajni život tendera

Tenderi i javne nabavke – pogled na ponudu i potražnju i gde tu ima mesta profitu

Prateći izvore novosti kako u zemlji tako i u regionu, ali i u Evropskoj uniji, shvatiš da su sve velike priče o tenderima, “eto bilo je nižih ponuda”, “sve ostale su nerealno skupe”, “prema našem načinu ocenjivanja pobedio je…” – velika šarena laža. Tj u sektoru koji ima najviše “vidljivo” raspoloživog novca – državi.

Tenderi kod preduzetnika ili kompanija, su tu da maksimalno iskoriste dobavljača proizvoda i usluga. Isti slučaj bi trebao da bude i u javnom sektoru. Stim da i nije baš tako.

U svakom slučaju, kao što slika pokazuje, ukoliko neko želi da namesti tender,  morao bi ozbiljno da izigra kvalitet finalnog  proizvoda i isporuči nešto stvarno jeftino kako bi u strukturi svoje ponude imao dovoljno prostora za sredstva kojima se mažu oči (mito).

Struktura cene koju običan privrednik/preduzetnik ima, sadrži veći broj slojeva, u kom svaki – ima smisao kao i realne postavke. Cilj je smanjiti troškove, zaraditi (imati profit) i obezbediti svaki deo poslovanja. Naravno, postoji i određena stopa rizika, gubitak na nekom segmentu ali i dalje… finalna cena je finalna cena.

U suprotnom slučaju ekipa koja namešta ili želi da dobije po svaku cenu mnoge elemente minimizuje kako bi napravila maksimalan profit i masu za mito/korupciju i usput zadovoljila minimalne uslove tendera.

U stvari bitno ga je dobiti i kasnije menjati uslove.

Sam proces pripreme dokumentacije za tender, sakupljanje dokumentacije, apliciranje, komisije koja vrednije/boduje – jednostavno traje. Ulazak u tender predstavlja dugotrajan i mukotrpan posao kojeg se retki late. Tj oni koji imaju interes. Tako da je nekada interes komercijalne prirode a nekada potrage za lakim novcem.

Jednostavno gledanje na tender kroz prizmu finalne cene nije merodavan kako javnost ne zna šta je realna vrednost celokupnog posla i šta se sve nalazi u strukturi poslova.

Street Magician

Nasumične crtice (1)

Street Magician
Ulični mađioničar – Syed Abdul Khaliq via Flickr (CC BY 2.0)
  • “biti PAMETAN nije dovoljno ako želiš da vodiš firmu” – Daniel Goleman u “Emocionalnoj inteligenciji”
  • Vreme koje posvećuješ intervjuima za posao obrnuto je proporcionalno vremenu posvećenom redovnom poslu. (onda kada razmišljaš o novim ljudima)
  • Razumevanje Marfijevog zakona – Ako je nešto bilo loše i desilo se, privlačna sila lošizma će dovući nove elemente.
  • Kada ti okruženje nudi loše dilove okreni se i razgovaraj sa strancima. (onda kada nemaš dobar profit)
  • Ako znaš gde trošiš onda znaš i gde da štediš. (troškovi, troškovi, troškovi)
  • Samostalni preduzetnici imaju manje šanse od partnera (uglavnom – mada ima i izuzetaka)
  • I nad popom ima pop. (Povodom lekcija iz menadžmenta u svakom aspektu društva)

Sve ovo za današnje susrete na preduzetničkom satu sa Veljkom, Nikolom i Milanom. Prošlih termina (proleće) imali smo i dame, dok i sada nema.