Dan u životu kompanije

Avionom u zgradu

Ovde je sve jednostavno. Naravno dok ne stigne vreme poreza. Onda ljudi krenu da rade svakakve stvari. Rentiranje kola je jednostavno, kupovina je jednostavna skoro impulsivna.

Autoputevi su veliki, i uvek možeš da se vratiš nazad. Postoji toliko puteva kao alternativa da je uvek moguće izbeći gužvu. Bitno je samo razmišljati van okvira.

Život samaca može da bude interesantan kao i ako imate saputnika/cimera. Kada pređete u kategoriju bračnog para sa decom stvari postanu komplikovanije. Obdanište, bejbisiteri, osiguranja (život, zdravstveno, stomatološko, kola, druga kola, stan/kuća…) se polako kaleme na osnovne troškove tako da ubrzo shvatite koliko zaista košta život.

Naravno, možete izabrati da ne plaćate razna osiguranja i da rizikujete. Onda kada se nešto desi očekujte debelu cenu. Pri rentiranju kola imate 3 različite vrste osiguranja i kombinacije istih. Tako da jeftina cena rentiranja naraste znatno nakon osiguranja.

Osiguranje je tako dobro izračunato. Primer: žene od 20-40 godina starosti imaju veću stopu osiguranja zbog velike verovatnoće da će zatrudeti u tom periodu.

Kada čujete komentar “Ne mogu to priuštiti” verujte da ljudi to i misle.

U Americi se sve plaća. Čak i napojnica (eng. tip).

Kada date napojnicu manju od 10% iznosa računa, očekujte da vas pitaju “da li je nešto bilo loše sa uslugom?”. Ako je pritom osoba polu besan Koreanac ispravićete grešku.

Amerika ili ne? Hej, to je zemlja mogućnosti i opcija. Ako želite da uspete i prođete kroz čitav ciklus od početka posla do prodaje i živite od toga u realnim vremenskim okvirima, onda da. Ako želite da živite duže (do kraja) savet je – ne. Postoje lepša mesta sa pristojnom klimom i dobrim zdravstvenim po pristupačnim cenama.

Kuda sada?

Teorija koja se polako uobličava u glavi se tiče prevelike količine informacija iliti overload-a.

Svakog dana, ako dopustiš ili si u takvoj poziciji da moraš, bombardovan si sa tolikom količinom informacija da neke stvari jednostavno moraš da radiš mehanički i da slušaš šta da radiš.

Sve ono što ste videli u američkim filmovima je tačno. Zapitao sam se da li su filmovi neka vrsta treninga u tome kako se ponašati u Americi? Naravno da jesu. Kada vas zaustavi policija na putu, obavezno ruke na volan i slušaj šta ti govore da radiš.

Lanac sendvičara (koje izgledaju nekako bolje tj furaju taj fazon) Subway ima skoro savršenu pokretnu traku gde traku predstavljaju kupci. Postoji jedan put kojim se ide i na svakom koraku se nešto novo ubacuje u sendvič. Počinjemo od hleba, zatim vrste mesa ili povrća, onda sir, dodatno povrće i na kraju zagrevanje ili ne. U svakom koraku je jedna osoba koja radi tačno jednu stvar u procesu.

Takav posao zahteva minimum obrazovanja i može ga svako raditi. Teško da nećete moći da ostanete gladni u Americi.

Ili si mnogo učio i prodaješ svoje znanje za mnogo love ili si mnogo godina radio kao majstor i zanatlija si par ekselans i prodaješ znanje za mnogo love. Sve ostalo se radi za minimalnu platu.

Postoji  i treći put a to je da uspeš i da iskočiš iz proseka ili specijaliste ili zamenjivog minimalca, a to je da budeš na Vrhu.

Taj osećaj je sveobuhvatan u svakom aspektu američkog života.

Činjenica američkog stila života

Na avionskim letovima uvek možeš da pokušaš da platiš i dobiješ bolje mesto, bliže pilotu ili vratima. U klubovima sve se svodi da si na vrhu piramide/kluba iznad svih, imaš najveća i najvišlja kola, najbolje mesto u restoranu (ok najgore je pored toaleta), najbolje parking mesto…

Kada imaš takve ciljeve skoro da ti i ne trebaju lični ciljevi. Jednostavno želiš zamišljene vrednosti.

Biti na Vrhu, znači da imaš dovoljno novca da ne moraš da radiš od ujutru do uveče i da može da imaš svakave statusne simbole ili samo da imaš love.

Ili ćeš dobiti odštetu za bol/povredu, napraviti nešto i patentirati ga, napraviti biznis i prodati ga, kreirati nešto što se zove umetnost i reciklirati je dok ne postane pop art… Drugim rečima uraditi ne svakidašnje stvari i dobro ih unovčiti. Može se reći, postati prepoznatljiva individua koja se izdvaja iz proseka.

Naravno, ovo je samo lično mišljenje. Ne vidim ništa loše u čitavom konceptu, jer je doveo do pomeranja stvari u tehnologiji i nauci.

Tomos (Puch) banda

A ljudi su uvek intersantni i pokušavaju da se organizuju kako bi pripadali nekoj grupi. U roku od pola sata sreli smo nešto kao bande koje ne prave štetu već se okupljaju u usko profilisanu grupu koja pokazuje svoje atribute (u pitanju su bile bande Segway vozača i Puch motociklista (Puch je isto što i Tomos)).

Sve mora da ode... čak i strana kola

Čini se da je Amerika ili bar delovi, jedan veliki eksperiment urbanog planiranja. Koncept predgrađa i kreiranja velikih tržnih centara radi nedeljnog snabdevanja je imao svoj životni vek i iz njega su proizašle dobre stvari. Fine kuće sa okućnicom i prostorom za decu su ideal koji mnogi ciljaju. Naravno, ovakav stil donosi i određene rizike npr. divljih životinja.

Kuće su u 99% slučajeva napravljene od drveta i veoma se brzo grade. Sa druge strane podložne su svim godišnjim dobima i temperaturnim promenama, što znači da je automatska i centralna klima prioritet, jer vas npr danju hladi a uveče greje.

Interesantna stvar koju sam čuo se tiče školovanja. Prva 2 razreda osnovne su zajednička a posle kao da ne postoji koncept odeljenja kao takvog, već klinci već sa tih 9 godina biraju šta će slušati od predmeta. Naravno potrebno je ispuniti određene zahteve koje propisuje država ali ne postoji mogućnost stvaranja prijateljstava na koja smo navikli.

Kako izgleda američka kuća

Sa druge strane, takvo ustrojavanje forsira ljude da prijateljstva i prijatelje biraju na daleko brži i  možda iracionalniji način.

Potrebno je ući bar jednom u super market makar i tematski (elektronika/hrana/odeća) i pokušati obići i pogledati šta se sve nudi. Od takve količine raznovrsnosti jedini način je impulsivna kupovina. Ili će biti dizajn proizvoda ili prethodna analiza koja je ostala u memoriji. Mnoge stvari su približno iste sa cenom tako da implusno reagovanje ide ka stvarima koje privlače pažnju. Dobro dizajnirana stvar košta u svakoj kombinaciji.

Ford model B

Keruak je napisao “On the Road” (iliti “Na putu”) i započeo istoriju. Ja je neću pisati, već navesti šta sve čovek može da shvati ili nauči u Americi.

Austin ili Ostin je glavni grad američke države Teksas. Imao je neverovatan rast tokom “.com” (dot kom) ere koji se nastavio i posle kraha tog modela poslovanja. Kako je veliki broj visoko tehnoloških kompanija odlučio da se stacionira ili napravi pogone postoji ogromna baza obrazovanih ljudi (Dell, 3M, IBM, HP, Cisco, Intel, Samsung). Neki kažu i da je sve to zbog gosp. Buša koji je tokom svog mandata stvorio mnogo olakšica ovim kompanijama.

Isto tako Univerzitet Teksasa je veoma jak i obrazovanje je na ceni. Mogu se slučajno pronaći i neke firme koje su zaboravljene (Borland).

Nema žurbe niti nervoze. Jednostavno, prostora ima za sve i nema uskih puteva niti nekih zakrčenja. Bitna stvar koju treba znati kada se vozite putevima u Teksasu (i još nekih državama, ali ne u svim) je da bukvalno pratite znake ili oznake na putu. Šta to znači? Ako negde piše “SKRENI” onda skrećeš. Sa uglavnom svakog isključenja postoji mogućnost da se čovek vrati nazad. Kada negde piše STOP onda staješ ili te očekuje kazna ukoliko ima policije. Kada negde stoji STOP i ALL WAYS onda sa linije zaustavljanja kreće prvi onaj koji je prvi stigao na liniju. Uvek poštujte ograničenja. Mada iskreno rečeno, putevi su nekako tako napravljeni da čovek koji vozi ima osećaj koliko može brzo da ide. Kada se put skupi na 2 trake ne osećaš se baš najprijatnije kada juriš 120. Ah, da. Sve se računa u miljama.

I uvek koristite GPS.

Billy the Pljuc - Bane Kerac - U tem Teksasu...

Uglavnom se voze kola sa automatskim menjačem. Mislio sam da je takav način vožnje za curice i sada povlačim reč. Ko je to smislio treba da dobije medalju.

Nema kauboja i kaubojki, već mnogo visoko kvalifikovane radne snage. Kauboji se mogu naći u Dalasu.

Sve radnje, prodavnice, restorani imaju maksimalno predusetljive radnike. Ako neko kaže da je to sve isforsirano, mogu da mu kažem “hej, tako je u svakom poslu. ako ti nije dan to ne mora da bude i loš dan kupca”. Na kraju dana taj kupac stavlja hleb na prodavčev sto.

Ili ste neko ko se loži na dizajn ili neko ko želi da bude produktivan.

Dugi niz godina sam voleo da se mučim sa ne-Apple hardverom. Voleo sam da menjam sve, od podešavanja sistemskog fonta do ponašanja virtuelne memorije. Poznavao sam opskurne komande i posedovao antikvitetne programe usput prenoseći alate sa Unixa na Windows. Na poslu sam uveo CygWin ne bi li imao RSync u cilju pravog bekapa podataka.

I non stop sam imao osećaj da jednostavno gubim previše vremena administrirajući računar i rešavajući besmislene probleme. Pritom sam godinama unazad svakih 10-15 dana imao situaciju da koristim Apple hardware i OS X (ranije Mac OS) na po par sati.

Onog trenutka kada je projekat GAIA CONSULTING izgledao sve realniji odlučio sam da ne želim te peripetije.

Slučajno sam pogledao video snimak predavanja momaka iz Google-a koji su predstavljali u to vreme arhitekturu Bloger servisa i ostao sam zapanjen. Video sam prezentaciju koja je izgledala tako jednostavno a tako efektno sa nikada viđenim efektima. Posle malo dužeg istraživanja shvation sam da je računar sa koga je prezentacija puštana Apple PowerBook a program Keynote. Malo kasnije video sam kako izgledaju i dokumenti koji se pišu, i ne zaostaju za kvalitetom Keynote-a.

Za OS X sam znao da ima Unix osnovu i da sve ono što nemam pod “mišom”, mogu da rešim ako zatreba kroz terminal tj kucanjem komandi. Posle 3 godine intenzivnog korišćenja mogu da kažem da sam terminal dotakao, a da se sećam, jedno 10-tak puta.

Od tada sam promenio 3 Apple računara. Ne zato što su se kvarili već zato što sam shvatao da mi treba manji, lakši i efikasniji. Sve te stare mašine se i dalje koriste za veoma intenzivne poslove.

U kancelariji čak imamo jedan desktop Mac iz 2001.godine koji besprekorno radi.

Zbog čega priča o metamorfozi iz PC-a u Mac?

Situacija od pre nekoliko dana sa jednim drugim proizvodom Apple-a. U pitanju je Nike+ dodatak koji se stavlja na patike i koristi u kombinaciji sa iPod uređajima. Nike+ sakuplja podatke o trčanju ili hodanju a zatim te podatke koristi za vašu ličnu bazu treninga. Problem je nastao kada je kupio uređaj i duži period (>1dan) pokušavao da pronađe način kako da poveže sve što treba. Tražio je software, veze, bilo šta, samo da bi naterao uređaj da radi. Sve ovo se dešavalo zato što je uslovljen da stvari moraju da bole kako bi se rešile, i da je potreban iskusni indijanski vodič koji bi proveo korisnika kroz pakao biblioteka, instalacija i sl.

Bilo je potrebno priključiti Nike+ u iPod, a iPod u računar. I to je bilo to. Program za muziku, pomoću kog se kontroliše iPod je završio svoj deo posla i postao trening centrala.

Lični stav

Ono što shvatam je da sam daleko produktivniji nego što sam ikada bio. Možda je to zbog Apple računara i koncepta a možda samo iz činjenice da sam preduzetnik/privatnik koji mora non stop da pliva i rešava probleme i nemam vremena da trošim na detaljisanje. Želim sirovu snagu i automatizaciju jednostavnih procesa.

Lična primedba je da ovakav koncept ne ohrabruje korisnike da programiraju. Znam, znam… Možeš instalirati alate za razvoj i zabaviti se pravljenjem programa. Instalirao sam i video i bilo je neuspešno. Neko drugi bi se snašao sa više programerskog iskustva.
Sa druge strane korisnici treba da koriste opremu u cilju olakšavanja života. Ako je potrebno nešto novo ili srediti postojeće, uvek postoje specijalisti koji će rešiti problem i naplatiti.

neke stvari morate probati

Pre 2 godine napisao sam tekst koji se tiče formiranja cena u slučaju da se bavite specifičnom vrstom usluga. U pitanju su konsultantske usluge za većinu stvari koje postoje u IT-u.

Posle 2 godine rada kao konsultant, moj tekst je iskopan i publikovan na Facebooku. Jedan od komentara se odnosio na pitanje šta bih mogao da kažem u 2010.godini kao preduzetnik.

Iskreno…

Da bi uspeli potrebno je imati

• dosta akumuliranog znanja
• mnogo kontakata kojima ste ostali u lepom sećanju
• dosta vremena za komunikaciju i samo promociju
• stomak za bespoštedno samoreklamiranje
• njuh za širenje delatnosti (čitaj manje rada više profita u novim poslovnim modelima)

Da biste propali

• budite neažurni sa dokumentacijom (računi, predračuni, avansi…)
• raditi previše pro-bono
• prihvatite niže standarde poslovanja i ophođenja sa klijentima
• prihvatajte mito

A sada iskreno, konsultanti u ovoj zemlji mogu da žive od svog rada ako ih ima više i rade na klijentima. Posao može da se deli, nadogradnja delova sistema i dublja analiza su kvalitetnije, itd.

Način kalkulacije cene radnog sata i dalje stoji i nemam šta dodati sem možda male sitnice koja se tiče rezervi. Dodajte uvek 5-10% koje ćete fanatično da uključujete u kalkulacije i smeštate na odvojeni račun kompanije za ne daj bože. Postavite čak i trajni nalog za sve prihode koji stižu, da 5-10% odlazi na zasebni račun.

Nikada ne radite ispod cene. Uvek dajte popuste ali iskažite pravu cenu.

S obzirom da imate pro-bono poslove koji vam ne plaćaju račune, vaš radni sat ili projekat mora koštati dosta. Ne puno, ali dosta.

Kako ste gun-for-hire (plaćeni revolveraš) vi ste tu da završite posao i odete. Po definiciji plaćeni revolveraši su skupi. Jeftini su jednostavno statisti i ne rade pametan posao.

Srećna nova 2010.godina!

Nauk za svakoga je

Svaki biznis model se menja sa vremenom.

Nekada je period bio par godina ili decenija, a sada se biznis modeli menjaju u skladu sa tehnologijama koje dopuštaju donedavno nezamislive stvari. Povezivanjem kupaca i dobavljača i plaćanje kroz banku elektronskim putem a za obične smrtnike koji nemaju ERP sisteme SAP veličine, postalo je svakodnevno. Programeri koji to mogu da izvedu se iznajmljuju po potrebi i nije potrebno zapošljavati armije ljudi.

Danas sam u poziciji da razmišljam kako da napravim biznis koji može da opstane i da se menja sledećih par godina. I nemam iluziju da će trajati doveka.

Nazad na evoluciju poslovanja.

Primer su prodavci kola u Americi. Posle krize i turbulencija ekonomije ostaje priča insajdera iz branše prodavaca kola kao i update-a za 2009.godinu.

http://www.edmunds.com/advice/buying/articles/42962/page001.html

http://www.edmunds.com/advice/buying/articles/146686/article.html

Dok mnogi dileri kola pokušavaju da igraju staru igru prodavanja kola, kupci ih teraju da se promene. Javnost traži bolji doživljaj kupovine. Može se čak reći da  je sam proces prodaje kola “pokvaren” model poslovanja koji je preživeo zbog političke moći dilera da sačuvaju zakone franšiza koji usmeravaju kupce ka dilerima.

Mnogi su se pitali zašto se kola ne mogu kupiti u prodavnici ili supermarketu? Samo zato što supermarketi imaju politiku da prave veliki obrt sa malom maržom. Na taj način klasične prodavnice bi ubile finalnu cenu kola.

Anyway, mislim da je potrebno zaboraviti priču o građenju imperije na jednom mestu (radnja, SZR, STR…) i da to traje predugo. Budite spremni da menjate ili morfujete biznis na svakih 9-12 meseci.