The end?

Tamo gde se stvari završavaju... - Bežanijska kosa, Beograd - 44.832821, 20.397338
Tamo gde se stvari završavaju… – Bežanijska kosa, Beograd – 44.832821, 20.397338

Prošlo je više od 10.5 godina kada sam počeo „legalno da radim“ za neku firmu..

Takođe pre 15 godina sam počeo da zarađujem radeći takođe za jednu firmu ali ne baš tako legalno. Mladost, neiskustvo i paralelno studiranje tokom kraja veselih 90-tih. Sve je jasno.

Prošlo je tačno 6 godina od kada sam odlučio da napustim okrilje korporacije i poslao pismo o prestanku radnog odnosa. Posle 4 meseca sam otišao u preduzetnike i osnovao firmu sa kumom. Toliki otkazni rok sam dao kompaniji kako bi našli adekvatnu zamenu. Po mnogima – i više nego što je potrebno.

Posle jače od godinu dana – sa prijateljima sam osnovao novu kompaniju – i postao serijski preduzetnik.

A zašto sve ovo pišem?

Preduzetništvo u ovoj zemlji (i ostajem pri tome) mora da se razvija. I to je posao za mlade ljude koji žele da urade nešto drugačije. Takođe – moraju da dobiju kredibilne savete od onih koji su već prošli kroz proces razvijanja ili će padati na glupostima i ponavljati istoriju. Savetnik ili mentor – izaberite sami.

Dođe vreme kada moraš da sagledaš gde si i šta si i kuda dalje. Meni je došlo vreme da se konsolidujem i prepakujem svoje karte. Sudbina tj život kompanije Gaia Consulting je na prekretnici – šta dalje.

Kada će biti bolje? (lista)

Kao društvo sve više siromašimo i stežemo kaiš. To i nije toliko loše ukoliko se radi zbog pravih stvari. Ukoliko se to radi zbog manjka opšteg novca iliti keša to je drugi problem – nemaština.

A kada sagledam iz neke perspektive (odeš na par dana van zemlje npr) mesto gde i kako živimo ne vidim da će u dogledno vreme (period od rođenja do prvog dana osnovne škole deteta = 7 godina) biti bolje niti da će se stvari menjati. Možda samo prisilom.

Pod biti bolje podvodim

  • razvoj industrije a ne odugovlačenje umiranja gubitaša,
  • šaltanje državne strategije razvoja sa teške industrije i megalomanskih projekata na preduzetništvo i opismenjavanje ljudi da se bave svojim životom i egzistencijom,
  • drastično smanjenje državne administracije
  • ukidanje redova za komunikaciju sa državnom upravom
  • automatizaciju poslovnih procesa (firme koje se otvaraju radi širenja posla)
  • liberizovanje tokova novca (čitaj online plaćanje, strani procesori kartica, valuta)
  • svođenje posla APRa, banaka, poreske uprave na njihove okvire (šta treba da interesuje banku zašto ja nešto plaćam – za to odgovaram državi a ne banci, poreska radi svoj posao a ne uteruje novac u budžet, APR ne treba da zanima šta će meni informacije o pojedinim privrednim društvima ako plaćam tu informaciju po važećem cenovniku)
  • otvaranje podataka tj baza podataka i svođenje na web servise kako bismo i mi sami pomogli našoj zemlji ako znamo i umemo (Open Government stav i Open Data inicijativa)
  • ulazak u Evropsku uniju (i nad popom ima pop – neko mora i nas da tera)
  • cene avionskih karata koje odgovaraju realnosti i letovi do susednih država (rad na obimu uz ekonomsku isplativost)
  • cilj svakog od nas – realna štednja i optimizacija – i realno razmišljanje šta će biti i sutra i prekosutra i dan posle
  • manjak vesti (na svim medijima) koji dovodi do bavljenja (sada nama) trivijalnim stvarima
  • više preduzetnika i uspešnih ljudi koji nisu nedodirljivi – žele da dele iskustva

Sve što sam napisao je (nadam se) lepo i sjajno kao želja jednoj državi. A zašto je ovoj kompaniji vreme prekretnice?

Lični stav

Ja realno u ovom društvu zaista ne vidim kako naše znanje mogu da unovčim. Tj ovom društvu i industriji ne trebaju naše usluge. Ovoj zemlji trebaju aktivisti koji će da lože raju da će biti uskoro dobro (gde uskoro teži trećem dobu slušaoca) i koji će se u stvari baviti sami sobom kako bi obezbedili egzistenciju.

Jer od nečega ipak mora da se živi.

Neko mora da ostane ovde da bi država postojala ergo i državni aparat. I dalje je državni posao bolji i isplatljiviji od privatnog. U kom gradu? U ovoj zemlji rođaci. Prethodna lista nije zezanje i voleo bih da bacim neku paru da za 7 godina više od pola liste neće biti ispunjeno a normalno je da bude. Ja sam spreman da se kladim – a vi – da li ste spremni da sačekate ovde to vreme?

Problem high end usluga

Poslednjih dana radim na projektu. Da li znate kako je lepo kada radite posao koji volite? I koristite sva ta znanja koja ste stekli mukotrpno? Divno. Ali taj projekat nije za ovo tržište niti će biti skoro blizu. Tako da – ovo tržište ne treba ljude koji znaju i koji hoće da rade. Ovo tržište je u fazi da joj trebaju udarnici – ljudi sa snagom koji neće da postavljaju suvišna pitanja. Ima ko će da razmišlja za njih. Pametni i vredni su skupi i nisu uvek poželjni (u ovom društvu).

Kada te društvo neće ili ne želi – promeni igru.

Momenat samospoznaje

Moj poražavajući momenat se desio pre nekoliko dana (koji je i inicirao ovu temu) kada sam shvatio da smo svi užasno osakaćeni i da nikada nećemo dostići svoje roditelje (jer svi želimo – ili bar većina – da budemo bolji).

Dostizanje se neće desiti jer nećemo moći da zarađujemo i izdvajamo za ne-elementarne stvari veoma malo – nećemo biti ni blizu kvalitetu života koji je nekada postojao. I bićemo frustrirani.

Takođe srednja klasa kojoj većina teži će biti sve manja – do trenutka kada banke budu posedovale zemlju i stanove koji su pod hipotekom i biće nam svejedno. Osakaćeni smo jer nismo znali da presečemo. Tj isekli su one koji su sekli.

Sečenje stvari/problema

Da ne bismo živeli u zemlji pozitivnih razmišljanja i verovali da će sve biti u redu samo ako radimo kako treba, mi ćemo kao pravi preduzetnici i odgovorne osobe da sečemo sada, i nećemo čekati starije da nam kažu da Deda Mraz ne postoji.

Devojčice i dečaci – život je jedno teško mesto gde moraju da se donose i teške i lake odluke. Možete terati svet da se okreće kako vi želite ali onda morate da budete užasno jaki i sa dobrim leđima. Kada nemate dobra leđa, onda morate da imate stabilan keš flou i finu rezervu da biste mogli da se ****** (pravite važni). Ako dopustite da odluke donese neko umesto vas tj prepusti vam da donesete samo jednu moguću odluku – tada je prekasno. Bila to inspekcija, poreska uprava, banka ili neka deseta institucija. Naučite da donosite teške odluke, odgovorno i sa puno kojones – bili bata ili seka.

Promena pitanja

Više pitanje nije

Da li da odem ili da ostanem? (eng. Should I stay or should I go)

Sada je pitanje

Zašto da ostanem?

Da li je ovo kraj? Ne znam. Presećićemo.

Update (2016): Presečeno – radimo sa inostranstvom u saradnji sa stranim partnerima. Domaće tržište nije na tom nivou i pitanje je kada će biti. Lista se nije pomakla (osim po pitanju kretanja novca – pojavio se PayPal koji je koristan samo u radu sa inostranstvom – domaći kupci se ne dešavaju).

40 коментара

  1. Повратни пинг: 02.11.2012. : dailymanagement.net
  2. Što se tiče mladih, svet nikad nije bilo lakše obići ili napraviti dobar posao van matične države. No sve je manje ljudi koji su spremni da iskoriste sve mogućnosti koje su im date modernim tehnologijama i životom.

    Ko god je iole patriotski nastrojen prema ovoj državi treba prvo da razmisli šta je ova država uradila njega. Znamo i ti i ja mnogo ljudi, kvalitetnih ljudi koji su spremni veliki deo sebe da daju da unaprede društvo i život svoj i ljudi oko sebe, ljudi koji zaslužuju mnogo bolje uslove za rad. No, trbuhom za kruhom se išlo od kad je sveta i veka; ko se ne snađe u blatu – tone, jednostavno je.

  3. Ne znam da li me raduje ovaj komentar, ili rastužuje. Možda oba.
    Šta znam, rukovodili smo se dvema činjenicama:
    1. uvek se možemo vratiti – a ako ne probamo, nećemo nikad ni znati;
    2. u matičnoj državi imamo manje prava nego kao stranci negde drugo.
    Kako ono kažu: pametnom dosta.

  4. Dragi prijatelju, ti znaš da sam te uvek poštovala, a ovaj tekst ću na ruku da tetoviram… Hvala i sve najbolje :).

  5. prijatelju stari, odavde sto pre PALI!!!
    ako se setis, ja sam se 3 puta vec vratio za jugu, i svaki put sam se pitao sto sam se koji krivi vracao … ovde *nikad* nece biti bolje, kakvih 7 godina, kakva lista, kakvi bakraci… znas vrlo dobro sta se oko tebe desava i kako bilo koji projekat za poboljsanje bilo cega zavrsi … evo ti sad ova najskorija prica oko deviznog poslovanja (online, paypal, placanje napolju, racuni ..) gde su napravili upotrebljiv zakon ali su banke sve zajedno izasle sa „ne moze to da se usvoji“ i ucenjuju da ce da naprave haos ako taj zakon prodje .. i naravno, od zakona nece biti nista ..

    ovo je zemlja koju vode karteli a to, prijatelju, zavrsava uvek na isti nacin …

    kada sam se ja vracao imao sam nekoliko razloga
    – da pomognem prijateljima i porodici (ajmo napraviti neki dobar posao pa ce svima biti bolje, iskoristimo kontakte iz vana.. etc etc..)
    – da pomognem „zemlji“ (koja me je celog mog zivota samo sprecavala u tome da nesto naucim i postignem)

    sada posle 40 godina vidim da sam bio ultra glup, ako hoces nekom pomoci, pali odavde, napravi napolju neke pare pa onda mozes da im pomazes koliko god hoces, oli im slati pare oli i njih odvuci napolje i nauciti ih da zarade za sebe … sto se drzave tice, ne da joj ne treba pomoci, treba pomoci da se zatre i unisti

  6. Nije lako doneti odluku ali kada jednom presečeš onda si baja jer si spoznao samog sebe.

    Da znači da imaš dovoljno znanja da uspeš na nekom drugom mestu, imaš dovoljno love da preživiš taj prvi udar troškova od par meseci i na kraju svoj si čovek gde zavisiš od sebe samog.

    32 godine sam živeo u Srbiji i samo mi je detinjstvo bilo lepo. Onda su došle devedesete i kompletan krah nas kao države i nas kao društva. Odlučio sam da ostatak života pokušam da učinim lepšim i dostojanstvenijim nego što je to bio do sada. Da se osećam kao čovek na ovoj kugli zemaljskoj koji ima svoju svrhu. Ne mogu da se osećam kao čovek u Srbiji jer nas na svakom koraku šikaniraju. Od šalteruša koje nemaju ni 3 razreda osnovne škole do institucija kojima apsolutno nije stalo da nas.

    I onda da završim sa tvojim pitanjem, zašto ostati? Nisam ostao, otišao sam i lepo mi je.

  7. kako si ti jedan od osoba koja je veoma uticala na mnoge stvari koje sada znam 🙂 (prvo zakucavanje na prezentaciji u životu i vađenje iz kanala (petnica)) kao i uspešno učenje php za sat vremena sa kojim sam napisao diplomski rad – mogu da kažem da ti je svaka na mestu . stim da je ovo poslednje veoma radikalno – tu ne možemo pomoći – ili će pući sama ali joj ne treba pomoći

  8. Bolje pitanje je da li je vredelo ostajati do sada?

  9. Mislim da je uvek bilo pitanje odluke – da li želiš da se baviš sa „našim“ klijentima ili ne. Stvar je u tome što uvek želiš da radiš nešto dobro i da budeš prihvaćen i uspešan u „svom selu“. U poslednje vreme upoznajem ljude koji su rekli laku noć ovoj zemlji i svoj posao sele napolje. I da … žive i rade ovde zbog milion drugih stvari ovde (porodica, prijatelji, jezik…) i žive sasvim normalno. Tako da nije uvek pitanje otići već raditi samo za inostranstvo ili otići kompletno.

  10. Повратни пинг: Šta mi je dala ova država
  11. Potez iz očajanja nije isti kao strateški isplaniran potez. Svaka teritorija ima svoje prednosti i mane. Ovde nije ni najbolje ni najgore niti će ikada biti niti jedno niti drugo. Preduzetništvo je svugde isto – teretana. Znoj i krv će biti prolivena. Pritom niko ništa nigde ne garantuje, posebno ne u ovom vremenu. Milion para ovde i milion para u NYC nije isto para. 10 prijatelja ovde i 10 prijatelja tamo nije isto prijatelja.

    Istina je da smo sada dovoljno iskusni da možemo u isto vreme da spoznamo dve stvari: 1. da projekcija spontanog boljitka u budućnosti nije realna. 2. da niko neće uraditi naš posao umesto nas, a kada kažem naš posao ne mislim na boljitak države u kojoj trenutno obitavamo.

    Vreme je za kafu..

  12. Ivane, da li sam dobro razumeo da ti je pitanje da li da radis samo (ili pretezno) za inostranstvo? U cemu je tu problem? Izvozom usluga pomazes zemlji vise nego da radis za domace klijente. Plus si verovatno i profitabilniji. A verovatno radis i naprednije stvari. Totalni win. Sta te u stvari muci?

  13. Mene je mučilo to što sve ono najbolje ne mogu da prenesem lokalno kako bi ljudi bolje i efikasnije radili – bili konkurentniji. Čitav sklop i želja i znanja je udario o zid koji stvara okruženje u kom živim. I onda shvatiš da se to neće promeniti još duže vreme i odlučiš da okreneš stranicu.
    Samo stranci – samo strani poslovi.

    Ali me brine ta zamka čistog izvoznika. Jer se osećam kao gastarbajter (ne u negativnom smislu) koji je dobar za ovu zemlju samo zato što unosi novac. Onda kada počne da pita a gde je otišao isti taj novac onda svi gledaju u nebo – jer je eto neko postavio neugodno pitanje.

    Da li ću ovoj zemlji biti dobar samo ako donosim novac ili će me podjednako voleti i ako širim znanje? Iz istorije nažalost vidimo da širenje znanja nije donelo previše sreće tim ljudima.

    Kao što rekoh i na Facebooku – nije ovo oproštaj od svih ljudi koje poznajem – ovo je oproštaj od modela poslovanja kao i vere u to da ja sa ovim godinama i iskustvom mogu da prosperiram radeći posao koji znam da radim (ograničavam se na konsalting – drugi posao ide lepo – hvala na pitanju).

  14. Svaki preduzetnik se snalazi na svoj način da realizuje poslovne ciljeve u okviru sistema. Ne ide po planu, menjaj sebe ili menjaj sistem. Srbija je zemlja štapa i kanapa, uvek bila.
    Mene muči jedno drugo pitanje a to je imam li prava da osudim svoju decu na odrastanje u štap i kanap državi?!

    Pozdrav

  15. Što se tiče posla domaći vs. strani, treba birati svoje bitke. Ima i kod nas svetlih primera, doduše retko se nadju…

    Ja veći problem vidim u činjenici da sada ljudi, čak i nešto stariji, odlaze jer ŽELE tako, tj. neće više da žive u Srbiji.

    Ranije se uglavnom odlazilo jer se MORALO, da li zbog politike, nemaštine, avanture, progona, zakona (naseljavanje Australije…) i odlazilo se uglavnom zauvek. Sada je svet mnogo bliži, lakše je otići (i doći u posetu, u stvarnosti ili virtualno). Na žalost, bojim se da nam tek sledi jedan masovni egzodus najboljih medju nama.

    Ovo priča neko ko se vratio iz US da odradi vojsku (muško!:), skinuo se 09.03.2003., taman posle trežnjenja me dočekao 12.03. i od tada se 10 godina nadam da će *ipak* biti bolje.

    Mi smo trenutno u Crnoj Gori i mogu da kažem da taj momenat „manje vesti na TV“ donosi mnogo toga pozitivnog, nemamo ni pojma koliko smo otrovani politikom i koliko je super kad ne znaš ništa o tome, kao npr. ja o CG politici.

  16. Sličnu dilemu sam imao pre skoro 20 godina. Naravno da nikada neću znati da li sam pravilno „prelomio“ – ali odlučio sam da ostanem ovde. I da se prilagodim. Odustao sam od posla za koji sam bio najstručniji (u tom trenutku) i okrenuo se nečem unosnijem. To svakako predstavlja odricanje od nekog idealizma, ali ne mora obavezno da bude loša odluka. Ni po pojedinca – ni po društvo. Ovaj svet generalno mnogo manje menjaju razni revolucionari i vizionari – u odnosu na MASU ljudi koji nešto marljivo (i po mogućstvu uspešno) rade.

    E to je po meni centar problema. Ne vidim ništa loše u tome ako nezaposlen lekar pravi fenomenalan unikatni nameštaj, ili ako se dobar dizajner okrene porodičnom (ugostiteljskom) poslu. Problem je što je sve manje uspešnih u BILO KOM poslu. Postajemo nacija mediokriteta i luzera.

    Zato je OBAVEZA svakoga ko ima energije i sposobnosti da USPE – u bilo čemu. To više nije lična stvar. Kao da si Džems Bond koji u nekoj rupi stoji ispred hidrogenske bombe koja otkucava… Možeš da sedneš i zapališ cigaretu? Ili da se okreneš i odeš da još jednom vidiš sunce na nebu?

    Ne bih rekao.

  17. Jadna je zemlja koju napuštaju njeni najbolji sinovi i ćerke. Supstanca nije beskonačna i neiscrpna. Srbiji preti urušavanje pod bremenom prosečnosti.

  18. Kada bih razmišljao o klincima (svojim) uvek bih želeo da odrastaju u nekom drugom okruženju a da idu na „preživljavanje“ u Srbiju. Možda i bude tako. Stim da moj odlazak je poslovni a ne lični. Poslovanje gaia consultinga odlazi na neko drugo mesto dok mi ostajemo ovde.

  19. Problem je što je sve manje uspešnih u BILO KOM poslu. Postajemo nacija mediokriteta i luzera.
    Nažalost. Kada osetim kako počinje da se krnji kvalitet i nivo posla – mi ga izokrenemo kako ne bismo pali. Lična obaveza je da ne posustanemo i budemo uspešni. Definitivno se slažem.

  20. Kada bih sumirao sve prethodne rasprave na svim mogućim medijima 🙂 (twitter, facebook i ovaj blog) moja emigracija je u glavi najviše. Da, biću ovde ali će mi glava i fokus biti napolju. Da – pomagaćemo kao mentori ili savetnici mladim naraštajima kao i do sada ali se nećemo truditi da bijemo glavu o državnu administraciju. Voleo bih da sami sebe pojedu i uruše i da krene friško sve.
    Neka neko drugi preuzme tu borbu – mi ćemo da se bavimo operativnim poslovima.

  21. Naša je obaveza da dižemo kvalitet i da budemo primer. Nedostižan neko vreme ali će klinci početi da jure ka nama. A najluđe je to što ćemo biti srećni a ne spremni da ih satremo.
    To je razlika one i ove Srbije. Bar se nadam.

  22. Брате, био си близу да откријеш. Рећићу ти истину. Оваквом окупационом систему у нашој драгој земљи нису потребни стручни и паметни већ их систематски истерују из земље да би они онда наовамо својим јадним родитељима и рођацима слали дознаке у висини од 5 милијарди долара. Упаво овак окупациони систем живи од тих дознака. стручњаци и паметни који остају морају да ућуткају аналитичко размишљање јер ће бедној раји открити истину. Зато онај који много зна или мора да буде одмах замењен, ликвидиран или убијен у појам. У овој земљи ко од стручњака остане може само да се каје.

  23. Ovo poslednje pitanje je i mene prelomilo, i učiniću sve da realizujem priliku da odem odavde.
    @ivane, ve’ dugo pratim tvoj blog i vrlo postujem sve sto radis. Pronasla sam se i ja u mnogim tvojim pitanjima. Zelim ti sve najbolje i da svoje znanje negde unovčiš. Da, lepo je biti dobar prema svojoj zemlji, ali mislim da kao pojedinci zaslužujemo bolji, ispunjeniji i životu skladu sa našim sposobnostima. Sve najbolje!

  24. Draga Angelina,
    Hvala na čitanju. Nije problem unovčiti znanje. Ali je problem preneti znanje čak i bez zarade. Ljudi jednostavno ne žele da uče, ne žele da saznaju kako da prevaziđu probleme već kao da pogrešno žele da na silu saznaju i opeku se i onda kažu – mnogo je teško. Nije teško, užasno je lako, saslušaj nekoga ko je prošao kroz pakao da ti ne bi.

    Kao što rekoh. Sjajno je ovo mesto za učenje preživljavanja. Stim da uvek možemo otići na odmor ili studijsku posetu nekom inostranstvu da naučimo nove stvari.

  25. Ove tvoje dve stavke potpisujem. Narocito prvu. Da li ce se ostvariti, videcemo.

  26. Čitajući ove komentare mogu samo da zaključuim da ko god nije otišao, grdno se prevario. Nisam patriota, Srbiji ne dođem ništa, a ni ona meni. Što se tiče života i ovde možeš da dobiješ kvalitetnu zdravstvenu uslugu, kvalitetno obdanište i da završiš brzo neke posliće ali treba da stisneš prave tastere. Kome tasteri predstavljaju problem njemu ne odgovara sistem i treba da „pali“. Doduše i tasteri umeju da zabaguju…
    Što se tiče posla mi smo se odlučili za varijantu B, radimo za strandžerose i iz daljine se divimo osobama koje se bore sa vetrenjačama.

  27. to je recept za opstanak u Srbiji, defintivno – izolovati se od domacih televizija i tema i raditi svoj posao najbolje sto mozes, lokalno ili globalno svejedno. Ja sam zivela u 3 strane zemlje, i to na prilicno dobrom nivou na drustvenoj lestvici, i ipak sam se vratila. U profesionalnom smislu sam sigurno pogresila, ali je to stvar prioriteta – smatrala sam, a i dalje to mislim, da je ipak Srbija bolje mesto za odgajanje dece nego bilo koje inostranstvo (a s obzirom da ih imam troje i cetvrto na putu, prilicno sam upucena u te stvari:) Ovde jos uvek mozes da odgajas decu onako kako zelis, da im predstavljas sistem vrednosti koji zelis, uputis ih u prave i bitne stvari .. jos ako ih uz to upucujes i u tajne preduzetnistva od malih nogu – imaju sanse da sebi obezbede odlican zivot, da budu snalazljivi i sposobni za zivot u svakom okruzenju, a u isto vreme cak i patriote, neko ko ce mozda moci da promeni ovu zemlju na bolje. Meni je to mnogo bitnije nego materijalne stvari koje bi im mozda bile lakse dostupne negde drugde. Takodje, ovde vrtici su neverovatno jeftini u poredjenju sa drugim zemljama, skole zavise od zaposlenih ljudi, pa ih ima sjajnih jos uvek, a medicinska nega je sasvim ok barem za decu (kad uzmes u obzir koliko se malo novca za to izdvaja). Definitivno ce trebati mnogo toga da se promeni da ovo bude zemlja srecnih ljudi, ali ni biti emigrant nije najsjajnije. I da, verovali ili ne – moja deca ne znaju ko je Ceca:)) ali zato vec imaju neka 2-3 poslovna projekta za koja jedva cekaju da porastu da ih pokrenu.

Затворено за коментаре.

Exit mobile version