Pre nekoliko godina tokom jednog od putovanja naišao sam na tablu koja je označavala da je na tom mestu pre više od 140 godina nastala prva zadruga pod imenom „Blagajna uzajamne vjeresije“.
Ako bih pokušao da objasnim koncept na kome se zasniva ova pojava, morao bih početi od početka i reči veresija.
Šta je to veresija?
Sam pomen reči veresija me vraća u detinjstvo i asocira na razne narodne umotvorine kao što su: „Čast svakom – veresija nikom“ ili „Davao je na veresiju“ uz sliku čikice koji šeta sa poderanom odećom i prosjačkim štapom. Online rečnik ukazuje na to da reč potiče iz turskog jezika i reči veresi koja se odnosi na kredit, davanje robe „na veru“, posuditi, pozajmiti.
Legendarni Vukajlija ima i nešto više kreativnih objašnjenja reči veresija.
Na kraju, sve se svodi na veru u povratak uloženog, odnosno poverenje u osobu kojoj novac dajete, da će uzeto i vratiti.
Akcija Udeoničke zadruge beogradskih piljara mogle su biti kupljene od strane piljara i prenete na njihove porodice, ali ne i dalje. Novac je morao ostati u krugu društva. Glasovi akcionara nisu mogli biti veći od deset po osobi.
Koliko velika mora biti vera ljudi jednih u druge da bi stavili na sto novac i koristili ga kako bi se međusobno pomagali? Velika. Međutim, ni zadruge se ne prave sa bilo kim.
Kreditne unije (zadruge)
Kreditne zadruge ili unije i dalje postoje i veoma su vitalne. Čudno je što nisu toliko razvijene kada su na ovim prostorima nastale pre više od 100 godina..
Ako se pitate šta su to kreditne zadruge, više ćete naći na Wikipediji.
Finansijske institucije koje se razlikuju od banaka u tome što operišu prema „višim moralnim standardima“ – pomažu lokalnoj zajednici i služe ljudima, a ne profitu. Korisnici i primaoci usluga su članovi te zadruge.
Prva kreditna zadruga stvorena je 1852. godine u Nemačkoj i osnovao ju je Franz Hermann Schulze-Delitzsch. Prva zemljoradnička zadruga u Nemačkoj nastala je kada i ona na Korčuli, 1864.godine. Prva zadruga u Srbiji osnovana je 1894. godine u selu Vranovo kod Smedereva, kao poljoprivredno-kreditna unija.
Nemački princip razvio je Friedrich Wilhelm Raiffeisen (da, taj Rajfajzen). Ako vas detaljnije zanima tema zemljoradničkih zadruga u Srbiji i načini borbe protiv zelenaša, predlažem rad prof. dr Dragane Gnjatović sa Megatrend Univerziteta. Sjajan osvrt na istoriju i neka druga vremena.
Zemljoradničke kreditne zadruge Rajfajzenovog tipa stvarale su sredstva za kreditiranje svojih članova u manjoj meri iz njihove štednje, a pretežno tako što su se zaduživale kod privatnih bankarskih institucija. Banke su pristajale da zadrugama odobravaju kredite pod uslovom da svi zadružni članovi budu solidarni i neograničeno odgovorni za finansijske obaveze koje bi preuzela zadruga. Da bi zemljoradnici, pak, pristali da svom svojom imovinom solidarno jamče za obaveze zadruge, oni su morali da se dobro međusobno poznaju (Gnjatović 201o, 16).
Zadruga je imala dvostruki zadatak: da obezbeđuje svojim članovima što jeftiniji kredit i da podstiče njihove hrišćanske vrline (Gnjatović 2010, 16).
Ujedinjene nacije su proglasile 2012. godinu Međunarodnom godinom zadruga. U Srbiji je zadrugarstvo na niskom nivou. Da li smo spremni da ponovo verujemo jedni drugima, pomažemo i pravimo neke nove prilike na zadružni način?
Velike društvene kompanije (tzv „SOUR-I“) sa par hiljada zaposlenih, su u vreme socijalizma imali „kase uzajamne pomoći“. Uplaćivao se neki simboličan iznos npr 1-2% od plate, a jednom godišnje se mogao podići značajan kredit, koji bi se kasnije odbijao od plate. Celu operaciju je obavljalo firmino računovodstvo po automatizmu (sa splatnog spiska) i nije bilo mnogo administracije. Ova praksa je opstajala decenijama, a uprkos inflaciji mislim da su ti krediti bili beskamatni. (!?) Zvuči nostalgično? Nije mi bila namera, ali što da ne – dobe i praktične ideje nemaju obično nikakve veze sa ideologijom…
da da… sećam se kase uzajamne pomoći – izgleda održivo kada postoji masa