A kod vas u Švedskoj hladno? Ali standard! lekcija (71)

Neminovnost pozicije ne previše obrazovanog ali prostodušnog pripadnika bilo kog naroda, objašnjava njegovo nerazumevanje šta je standard, ekonomija, trošak ili cena; i kao takvo, mišljenje se bazira na „osećaju“.

Odnos prema troškovima je takav da ceni nešto za šta misli da „treba“ da plati ali ne i procena koliko je nešto zaista precenjeno ili podcenjeno.

Standard – Ekonomska klasa u PanAm-u tokom 70tih – via http://www.panam.org/

Prethodne dve rečenice su tu da vas zbune i nateraju da ih ponovo pročitate. Šta je pisac hteo da kaže? Zašto voziti pažnju čitaoca u krug pokušavajući da ga zbuni? O kakvim standardima priča i čemu pokušava da nas približi?

Da pojednostavimo… Ne možemo svi biti članovi Mense ili imati iste mentalne kapacitete. Prethodna rečenica ne treba da razvrstava ljude prema članstvu već da definiše različitosti. Neki ljudi imaju veće dok drugi manje mentalne kapacitete. Ukoliko mislite da su svi isti – izvinite na rušenju ideala. Ideja je da sa što više znanja i škole imate mogućnost da zaradite više, bavite se poslovima koji itekako imaju vrednost i kojima doprinosite – najviše državi kroz poreze.

Da bi u bilo kakvom sistemu, oni sa manjim kapacitetima živeli „normalno“, sa standardnom koji omogućava krov nad glavom, redovan obrok koji nije „junk„, period odmora, društveni život i sl – podrazumeva da poslodavac zarađuje ili državni organ koji zapošljava ovo lice zaradi (ili je dodeljeno dovoljno sredstava) da plati rad ljudi kako bi imali zadovoljene elementarne ljudske potrebe.

Da bi se to desilo, poslodavci trebaju da zarade tj da osnovna cena rada bude takva da isplaćuje radnike, kreira profit za vlasnike i ostane za dalje investicije i širenje posla – jer firme ne postoje da bi samo postojale – novac ili kapital mora da se kreće i da se koristi. U slučaju javnih preduzeća ili države – novac od poreza i ostalih prihoda države moraju biti takvi da omogućavaju plaćanje svih državnih službenika kako treba. Pojednostavljeno gledano – povećanjem cene rada tj boljim cenjenjem sopstvenog rada moguće je više zarađivati kako bi se više novca slilo u državnu kasu i dalje distribuiralo.

Neko će reći – utopija. Ja ću vam reći – video sam svetlo.

Šalu na stranu – ako ne postavljamo na realne osnove sopstveni rad (i isporučimo adekvatni kvalitet) ne vidim razlog da cena rada ne bude visoka. Svi želimo da živimo ok. Ponekad bolje nego što smo ranije, i uvek napred. Zar ne želite da putujete malo bolje, u boljem hotelu ili negde dalje a ne blizu jeftinom avio kompanijom? Odlazak u bolji restoran i probanje neke druge kuhinje? Bolji internet ili bolji stan koji iznajmljujete? Kraći period otplate kredita tj brže?

Cena rada mora da bude viša… Bolji standard znači da ljudi ne rade samo da bi preživljavali i prelazili granicu siromaštva i deklarisali se kao zaposleni. Ljudi moraju da napreduju, znaju više i cene sebe više. Ako ljudima ne usadimo samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti kako možemo očekivati to od sopstvene dece i okoline?

Nije greh sklanjati đubre i raditi teške fizičke poslove. Ti poslovi itekako moraju da budu plaćeni dosta jer ti ljudi sklanjaju ono što mi ne želimo da vidimo. A da bi oni mogli da budu plaćeni tako da budu zadovoljni – da mogu da školuju decu i žive ne razmišljajući da li će moći da plate struju i komunalije – mi moramo da počnemo da cenimo sebe i svoje znanje koje možemo prodati.

Industrija teško da može da napreduje i zahteva neke nerealne stvari tako da nam predstoji da prodajemo znanje i iskustvo koje imamo.

Kako je kod vas u Švedskoj? Hladno? Ali standard! – Lepa sela lepo gore (1996)

Standard koji se stvara promenom razmišljanja o radu. Rad nije nešto što treba da popuni 8 sati svakog dana i gde treba biti samo prisutan. Nebrojeni broj puta sam sreo ljude koji itekako rade više i uživaju u tome – iako nisu plaćeni koliko je potrebno (i to se menja) samo zato što vole to što rade i svakog dana rade nešto bolje i daju pokriće svojim firmama da bolje naplate njihov rad.

Ako smanjujemo cenu rada ljudi koji rade za nas – ne doprinosimo njihovom napretku. Samo se guramo u takmičenje po ceni – zanemarujući kvalitet koji postižemo – jer bože moj kvalitet se podrazumeva. Cenimo vrhunski rad – i naplatimo ga tako.