Tokom godina kao samostalni profesionalac (eng. freelancer) imao sam priliku da se suočim sa prostom činjenicom da ne znam da prodam svoju uslugu za određenu cenu. Tačnije, umeo sam da prodam znanje i sposobnosti ali ne po ceni koja je odgovarajuća. Da ne bismo ušli u priču o stanju tržišta, GDPu, platežnoj moći – kada počinjete vi jednostavno ne znate svoju cenu.
Beli trgovci razmenjuju sa Indijancima – Graphic Arts Collection, National Museum of American History, Smithsonian Institution, Nr: 2003-33644
Jedan deo tog problema je društvo dok se drugi deo problema odnosi na vrednovanje samog sebe.
Kada te društvo uči da ne plaćaš kartu, pokušavaš da leraš ljude oko sebe, zezneš, izvrdaš, zakineš, ne daš bakšiš – a sve bez idejom da neko drugi treba da živi od rezultata svog rada – potrebno je biti svestan problema. Svi mi radimo, zarađujemo, plaćamo – ali da li imamo svest da još neko sem nas treba da živi od svog rada? Toliko za početak o društvu koje nas okružuje.
Da li poštujete svoje vreme a u isto vreme i tuđe? Da li trpite bullshit ili ga sečete u korenu? Da li po svaku cenu prihvatate posao?
Kada percepcija sopstvenog rada nije jasna, sistem vrednosti minimalan i zasnovan na ispunjavanju jednostavnih zadovoljstava (npr pivo – što i nije loša procena jer ipak postoji i naravno, ako se time zadovoljavate) šta možete da očekujete od sopstvene industrije ili budućnosti?
Ako svoju cenu zasnivate na nerealnim osnovama (ponovo pivo) života a ne uzimate u obzir realne životne troškove – kao npr stan i hrana kod roditelja (najbolji hotel na svetu) sa troškovima koji pokrivaju famozno pivo, rentiranje sonija i neki pripejd paket – verovatno ne umete da procenite sopstvenu vrednost ili cenu.
Naizgled jednostavne aktivnosti kao što je setovanje interneta, rutera, instalacija računara – izgledaju jednostavno. Koliko biste platili vrhunsku uslugu a koliko dovoljno dobru (da završi posao)? To je razlika u biranju tržišta – dovoljno dobru uslugu nudite širokim narodnim masama bez previše razmišljanja sa prosečnim vremenom od pola sata – jer tada radite na masu.
Potreba za uslugom – moneymystery.hubpages.com
Početna pretpostavka da je krivo društo može se objasniti da se od svih očekuje da znaju sve – i u društvu koje ne prihvata specijaliste i njihovu cenu – sve izgleda jednostavno i lako. Svakako, svako može da uradi stvari dovoljno dobro kako bi zadovoljile minimum i ako to neko ne može da izvede i angažuje profesionalca – očekuje se makar to – minimum. Ako mu je cena veća, well, očekuje se više.
Određivanje cene je jedan deo problema – koji se tiče vrednovanja sopstvenog rada i procene dužine radova.
Da li ste imali taj problem da ne možete da izgovorite cenu? Ili da na kraju posla (kada kupac zna cenu) tražite tu definisanu svotu novca za svoje usluge?
Često se dešava da emocija koja vas preplavljuje bude – stid. Tu dolazimo do suštine problema – čega vas je stid? Da će neko da vas prebije (jer ste ga uvredili), omalovaži (i vi se postidite), krene da kuka (i vi ne želite da se cenjkate)… Suština je da ne stojite ispred svog znanja i sposobnosti. Ili da ste očajni.
Svakako da se taj efekat pojačava onda kada nemate novca a poznati su vam sopstveni troškovi i znate da novac (određenu svotu) morate da stvorite, kada jednostavno ne birate posao, spuštate cenu za koju pretpostavljate da je odgovarajuća i nadate se da neće biti previše drame.
Svet se zasniva na jednostavnim načelima – ljudi plaćaju za usluge koje im se rade. Onda kada počnete da plaćate za sve ono šta vam treba, počinjete da naplaćujete sopstvene usluge. Naravno da nekada dobijete nešto besplatno i da isto tako vi nekome uradite besplatno. Dobra je karma ali ne zaboravite da ipak morate da naplatite stvari.
Ako definišete pravila na početku pod kojima možete da radite sa klijentom – izbegavate mučne korake (po vas) koji mogu da se dese po završenoj usluzi. Bolje pre nego kasnije.
Pretpostavke
U društvu u kome se novac konstantno kreće i razmenjuje ruke, postoji ponuda/konkurencija i tražnja, daleko se lakše prihvata različiti nivo usluge kao i različite cene.
Ljudi su spremniji da plate i naplate i ne očekuju da bilo ko radi za džabe.