Kao i svaki vic, uvek postoji to zrnce istine koje te tera da razmisliš – zašto.
U SSSR-u, jednog popodneva počeo je da se formira dugačak red za nešto. Neko je spomenuo da su stigne banane. I tako je počeo da se formira red. Dosta brzo, okupila se zavidna grupa građana nestrpljivo iščekujući otvaranje radnje.
Kada su se vrata otvorila, simpatični čika je zamolio da samo članovi Partije ostanu kako nemaju za sve. Red se smanjio. Iz nekoliko iteracija, novi uslovi su predstavljeni pred ljude, članovi saveta, odbora, … svaki novi uslov je smanjivao red da bi se sveo na desetak ljudi. Konačni uslov je bio da ljudi moraju biti članovi Politbiroa – najvišeg organa uprave SSSRa.
Kada je ostalo samo par ljudi, prodavac je rekao
Sada mogu da vam kažem – banana nema.
Ova kratka i nadasve poučna priča ima nekoliko nivoa ali je najbitniji
Nisu sve informacije za sve ljude
Ovo je de facto stav koji imaju mnogi i način kojim će se odnositi prema informacijama. Ali suštinski, ova rečenica nije tačna. Iz mnogobrojnih situacija i iskustva, na kraju se isplati transparentnost. Ako svi koji su uključeni znaju činjenice i nema mesta špekulacijama nema ni problema koji se zasnivaju na manjku informacija i sopstvenom građenju priče od poluistina.
Onda kada postoji odsustvo informacija, kreće priča i ljudi se bave formiranjem besmislenih ideja, gubljenjem vremena i svim onim aktivnostima koje potpadaju pod „gledanje u karte/kafu/dlan/iznutrice“ i pitanje – „a šta se u stvari zbiva???“ i gajenje lažne nade.
Ne zameram vam, svima nama je uvek bilo u glavi da bitne informacije ostaju u najužem krugu onih koji trebaju da znaju. Ko treba da zna? Onaj ko može da razume i neće osuđivati ili imati suvišne komentare. Onaj ko neće pričati i deliti informaciju dalje. Onaj ko je u najužem krugu.
Svakako da ideja ima smisla jer pretpostavka je – kakve konsekvence može to da ima na moral ljudi, nepredvidljivost i ponašanje – kompletna informacija. Iz iskustva znamo da ipak transparentnost donosi mir i jednostavnost života. Ljudi se pomire sa činjenicama nego sa verovanjem da nešto čudesno može da se desi.
Pogledajte kladionice i sve forme igara na sreću. Svi veruju u čuda. I nakratko veruju u činjenice onda kada gube.
Onda kada je informacija čista, javna, nema drame i svima je jasan put.
Prikrivanje informacija je zasnovano na strahu od reakcije drugih ljudi a manje zbog otkrivanja nekih zaista tajnih podataka, i na kraju je put u propast.