Mestimično nepromenjeno oblačno
Bilo je to… 2002.godina.
Tada sam imao 26. godina, diplomu, 5 godina rada i ni dana radnog staža.
Dve godine ranije, nakon tzv revolucije stigao je optimizan – da će se stvari promeniti i biti bolje – i radio sam na tome da mi zaista bude bolje. Te iste 2002-ge uspeo da se zaposlim na osnovu škole i iskustva. I takve stvari umeju da ti stvore sjajne amortizere realnosti.
Da se razumemo, nisam negativan, samo mi je pun kufer zamajavanja koje trpim kao i vi, koje ne možemo da prekinemo ili promenimo. Jedino rešenje je da živimo i radimo na nekom drugom mestu gde se nećemo zamajavati glupostima i gde nam neće plasirati koske svakog drugog dana oko kojih ćemo gubiti vreme.
Zašto je mala zainteresovanost mlađih ljudi za politikom, izborima i svim onim sa čim nas novine i televizija zamajavaju, u Evropi? Ljudi žele da se bave sobom i biraju neke druge vrste uzora i izazova.
Odlaskom domaćih generacija kojima je politika bitna, prestaće uticaj političara na dnevne događaje i narod koji živi. Ili će se jednostavno kult politike dići ponovo, i onda možemo samo reći – ćao.
Ali da se vratim umetnosti zavaravanja. Sa amortizerima realnosti zamajavao sam sam sebe rečima „eto bolje je i to je dobra osnova za život ovde“. Dopuštao sam raznim medijima da me uljujkuju u stanje blage euforije promenama koje dolaze. I dolaze… i dolaze. I nikako da dođu. Naravno, sam sam kriv.
Niko se ne bi setio dobrog Samarićanina da je imao samo dobru volju, čovek je imao i para. – Margaret Tačer (bivša premijerka Velike Britanije – razbijač monopola)
Nisu potrebni milioni ili milijarde da bi se čovek osećao OK, već sasvim dovoljno. Da se ne lažemo, nismo spremni za bolju situaciju. Nemamo ljude koji mogu da izdrže i održe, potreban nivo i kvalitet, javnih radnika.
Gore spomenuta „Gvozdena Ledi“, kako su je nazvali Rusi, je bila tema jednog zaista dobrog starog članka pisanog u vreme „blage euforije preduzetnika u bolju budućnost“. I dalje stojim iza njega, sa malo više razumevanja šta je zaista bitno kod „javnih radnika“ koji zaista prave razliku između komunizma i kapitalizma.
Zar vama nije dosta zamajavanja svakog dana i odlaganju uvek nepopularnih koraka koji se moraju desiti?
Moje smernice se ne baziraju na nekoj ekonomskoj teoriji, već na stvarima sa kojima smo odrasli: poštena naknada (nadnica) za pošten rad; živeti unutar svojih mogućnosti (koliko ti je guber dugačak); prištedeti za crne dane; platiti račune na vreme; pomoći policiji… – Margaret Tačer.
Mislim da mnogi nisu nikada prošli kroz takvo detinjstvo i građenje sistema vrednosti koji su potrebni za takvu postavku stvari u glavi. Takvi, nažalost, nisu među živima.
Izvin’te, molim vas da mi dozvolite da radim i borim se fer.
Ova prethodna rečenica je zamajavanje. Želiš da te neko zaista čuje i reaguje, kao da je tako blizu i ima želju da pomogne? Da se ne lažemo. Izabrani ne žele da vrate nazad ono što smo im predali na čuvanje/održavanje/unapređenje.
Želim nam, da uživamo u blagodetima koje civilizacija nudi. Kada smo zadovoljni, moći ćemo da se posvetimo i ostalima, društvu i ciljevima. Prvo moramo sami biti sređeni. Dosta zamajavanja i hvatanja svake koske koju mediji i političari bacaju.
Strpljenju dolazi kraj.
…i na kraju…
„Kletva je skinuta“ – naslov dnevnih novina nakon pobede Srbije nad Nemačkom na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2010.godine. Bilo je tu još nekih slika, čudno spojenih, koje su trebale da asociraju na svakakve čudne događaje u lokalnoj istoriji gde smo ispali grbavi – verovatno „tuđom“ krivicom.
Naslov i slike su prekrile stranicu tako da je naslov o krizi i svakodnevnim problemima umanjen do ne raznatljivosti.
Toliko o zamajavanju.