Brodski specijalista za pripremu hrane Kris Manfredo priprema hranu za posadu nosača aviona USS Karl Vinson (CVN 70) – Američka pacifička flota (U.S. Pacific Fleet) via Flickr (CC BY-NC 2.0)
Da se razumemo … ne znamo da definišemo strategiju pa to ti je. Znamo da filozofiramo o tome kako se „kod nas“ posao radi na pravi „srpski“ način u kafani i da je to jedini prirodni princip zaključivanja.
Naravno da se mnogi veliki poslovi završavaju u kafani samo na malo drugačiji način, možda malo dostojanstvenije i uz više stega. Hajde da pretpostavimo za trenutak da smo MI zaista u pravu.
I hajde da se isforsiramo i ubedimo sve strance da treba da dođu i ugovaraju poslove na srpski način. Uz velike količine hrane i nezdravog pića i „sumnjive zabave“. Ispod stola. Na vrbi. Skokom u reku. Mislim da ovo nisu probali.
Omogućimo strancima pristup nacionalnom blagu na osnovu kog se zaključuju poslovi o kojima maštaju zemlje trećeg sveta… kajmak, sir, pršuta, Venecija u Malom mokrom lugu…
Stim da ljudi koji imaju potrebe da zaključuju te poslove, jesu ipak u godinama koje im ne dozvoljavaju takve ekstravagancije i da moraju da paze šta da jedu i piju. Naš slogan možda treba da bude „napravi najbolji posao u Srbiji i umri“ ili nešto politički korektnije „Mesto gde posao sreće (terminalno) uživanje“?
Narodi tj ljudi se malo razlikuju. Najviše se razlikuje odnos prema svom tj tuđem poslu. A mi moramo da smislimo drugi ugao strategije prodaje turizma. Zašto da to ne bude biznis turizam?