Prazna sala – raynarmedia via Flickr (CC BY 2.0)
Kao prvo, da razgraničimo termine.
Javna kompanija je ona koja barata sa javnim novcem, tj novcem i investicijama pojedinaca i kompanija koje veruju u napredak. Možda bi bolji naziv bio javna kompanija izlistana na berzi ili akcionarsko društvo ali zarad boljeg razumevanja – javna kompanija (eng public company) je termin.
Ako ste pomislili da je to isto što i javno preduzeće – dobro ste mislili – u pitanju su preduzeća (iliti kompanije) nastale iz doprinosa naših roditelja i njihovih roditelja, investiranjem novcem koji je došao od svih nas, gde su oni kao i mi sada – učestvovali u investiranju (pored plaćanja računa).
Mnoga javna preduzeća nisu na berzi tako da direktno ne raspolažu javnim novcem na gorepomenuti način.
Ali u slučaju da imamo kompaniju koja jeste na berzi, koja ima akcionare (one koji su ulagali kroz bilo koji vid – kao fizičko ili pravno lice) bitno je znati ko odgovara kome.
Generalni direktor, menadžment, upravni odbor (kao i članovi), komisije – odgovaraju akcionarima. Hajde da ponovimo – odgovaraju akcionarima. To znači da akcionari (oni čije mišljenje odgovara većini) mere/vagaju učinak ekipe koja realno upravlja kompanijom, staju iza njihovih planova koje predstavljaju ili ne, izglasavaju poverenje ili nepoverenje… bave se svojom investicijom.
Dešava se da vlasnici postanu generalni direktori, onda kada upute svoju kompaniju tj svoje čedo u ruke javnosti, zbog svojih dobrih rezultata. To rade da bi dobili pristup javnom novcu koji će omogućiti kompaniji da se brže razvija. Ovaj momenat ima i svojih loših stvari (iz ugla vlasnika ili novog generalnog direktora javne kompanije) a to je da
- kompanije nije više samo njihova
- kompanija je javna i kao takva direktor odgovara akcionarima i upravnom odboru koji treba da stoji iza odluka generalnog direktora
- organski i planski razvoj zasnovan na realnosti nije opravdan već se stvari kreću ka maksimalnom korišćenju resursa i rastu koji mora da se dešava non stop
- vrednost akcija je glavni motivator akcionara da ulažu i dalje i da stoje iza svog uloženog novca
- stvari više ne idu tako brzo, kako postoje novi slojevi upravljanja koje treba obavestiti i koji treba da odobre aktivnosti – stoga je planiranje najbitnije
- nema više kafanskih priča i sl o poslovanju, uspesima i neuspesima kompanije (što je slobodna volja kada je vlasnik vlasnik) već se informacije komuniciraju javno i svi moraju biti upoznati a ne samo pojedinci
Sada kada smo razumeli koncept javne kompanije i obaveze kako direktora tako i čitavog menadžmenta kao i akcionara – preostaje nam da razmislimo o maloj promeni pozicije gledanja.
Zašto ne bismo pogledali državu iz ugla akcionara – gde je javna kompanija – država. Gde svaka odluka mora da bude u skladu sa pravima i obavezama koje proističu iz rukovođenja javnim novcem.
Gde direktor i upravni odbor strepe od suda akcionara. Gde direktor ne može samostalno da donosi odluke i da preskače organe upravljanja ma kakav osećaj autonomije ima.
Gde su na pozicijama upravljanja profesionalci koji rade za interes akcionara a ne sopstveni. Jer profesionalci su izabrali svoju poziciju za koju će biti plaćeni i neće se baviti svakim mogućim vidom ceđenja resursa koji im je stavljen na raspolaganje.
Ovo sve naravno stoji u savršenom svetu gde je gramzivost i pohlepa tek zanemarljiva osobina ljudi koja nije toliko ispoljena i gde se profesionalizam ceni.
Shvatanje akcionara, njihove sopstvene vrednosti i vrednosti uloženog novca predstavlja veliki pomak u pristupu stvarnosti. Akcije ili udeli u vlasništvu nad kompanijom kada se dobiju (ne kupe – dobiju) na osnovu neke računice države, u javnim preduzećima – nema tu težinu. Dobijene stvari se ne shvataju sa težinom i otud takav odnos kako prema kompanijama tako i prema državi.
Razumevanje koliko svakog meseca, zaista kompanije za koje radimo, košta naš rad tj koliko košta radni sat, zatim koliko mora da košta sama usluga ili proizvod i koliko odlazi na izdatke (od naše plate) definitivno menja pogled na stvari. Onda kada čovek oseti koliko daje tj koliko ulaže u državu – počinje da shvata sopstvenu vrednost i počinje da je ceni. Kao i sa akcijama.
Na kraju ću citirati Aeneu, lik iz serijala o Hiperionu, i njenu poruku, koju možete protumačiti kako god želite, na temu svhe evolucije.
Biraj iznova