Koliko je zaista potrebno novca da bi se uzdrmala ekonomska stabilnost zemlje? O kojim ciframa mi pričamo?
Narodna banka Srbije je tokom 2009 godine intervenisala sa 593,4 miliona evra na međubankarskom tržištu kako bi pokušala da stabilizuje kurs dinara. Iste godine je očekivano da prilivi doznaka iz inostranstva (gastarbajteri) tokom decembra i januara oko 2009-te uneti 300 do 400M eura.
Stanje države iz ugla Narodne banke Srbije je slobodno dostupno. Sjajni grafikoni i naporno čitanje između redova.
Trend deviznih doznaka u Srbiju (2009-2012) – izvor Blic.rs (još uvek neautorizovan i u periodu čekanja)
Od 2000-2010 ulazak novca kroz dijasporu (ili emigraciju) iznosio je 27.6 milijarde eura prema statistici NBS ili 31.3 ako verujete Svetskoj banci (kažu da je razlika u metodologiji). Kažu i da je to skoro duplo više od iznosa direktnih stranih investicija u istom periodu.
U periodu od 2009 do kraja 2012 – 11,77 milijardi eura. Realno pad od 300M eura čistih prihoda (između 2010 i 2012-te) je doprineo nekom povećanju zaduživanja stanovništva, manjoj platežnoj moći. I ljudi su i dalje opstajali. Možemo predpostaviti da 300M eura koje nismo „dobili“ (gruba i loša reč) nisu ništa strašno za monetarni sistem države i da ista sme da dopusti da se ova suma novca ponovo unese u državu ali ovog puta radom.
Najgrublja računica bi išla ovako. Svaki freelance-er u proseku može imati između 90 i 120 radnih sati mesečno i prosečni fee za sat rada od 20 USD. Konačna cifra mesečno njegovog prihoda iznosi 1800 do 2400 USD. Na godišnjem nivou 21.600-28.800 USD (15.7k € do 20.1k €). Ukoliko ste dobar programer ovoliko izađe i vaša bruto plata. Možemo biti cepidlake i pričati o drugoj satnici i drugoj cifri za radni sat ali hajde da počnemo od nečega.
Koliko je to programera? Između 15 i 19 hiljada programera. Za Srbiju je to užasno veliki broj koji teško da može da se postigne. A to je broj ljudi koji mogu da zarade a ne da „dobiju“ novac. Velika razlika u razmišljanju i odnosu prema vremenu i novcu.
Srbija nema ovaj broj programera ali ima veliki broj ljudi koji mogu da rade, da rade online. Dizajneri, programeri svih klasa, kreiranje sadržaja, prekucavanje tekstova, virtuelni asistenti… Ideje o poslu koji mogu da započnu su skoro pa beskonačne.
Nadam se da ćemo u komentarima i novim izvorima koji budu dolazili u budućnosti istražiti kolika je to granica novca koja je ravna monetarnom udaru, koji država ne može da istrpi tj da vidimo da li sistem (freelance-era) uopšte može da se približi cifri koja udara na sistem.
Moja pretpostavka je da ne – da je ukupna suma koju freelance radnici, koji pružaju uslugu preko interneta daleko manja od sume koja može da ugrozi finansijski sistem zemlje. I da broj ljudi koji realno može da pruža usluge itekako može da izdržava sebe i porodicu od svojih prihoda i da te novce troši u ovoj državi. Skoro kao da je iste novce „dobio“. Dobio ih je tj zaradio ih je na daleko zdraviji način i sklonio se sa tereta države.
Možda zamenjujem teze i voleo bih da mi neko objasni da upravo to radim, ali to sada ne vidim. Ali znam da svi ti nezaposleni ljudi imaju znanja i da im nedostaje pravni okvir da svoje aktivnosti legalizuju, prime novac, slobodno ga troše, skinu se sa biroa i postanu srednja klasa. Da li je rešenje u tome da se oslobode od bilo kakvih obaveza kao u Velikoj Britaniji? Možda. Ili država želi da uzme i još koji dinar od ljudi koji su rešili svoj problem nezaposlenosti negde daleko i samo unose čist keš u zemlju?
Vidimo se u slećem tekstu na istu temu kada sakupimo više informacija…