Kultura ovog grada je zasnovana na toleranciji i manjku ocenjivanja ljudi. Možeš da radiš sve što je dozvoljeno do god negativno ne utiče na ljude oko tebe. Ovo je generalno grad optimizma u kome možeš da iskoristiš priliku. – šef kuhinje u The Layover-u o San Francisku.
Golden Gejt most u San Francisku – Alain Picard via Flickr (CC BY-ND 2.0)
Dobre stvari se dešavaju (lakše) na dobrim mestima sa dobrim ljudima.
Pored San Franciska se nalazi Silicijumska dolina (a ne Silikonska dolina – deo Dorćola, Beograd) u kojoj živi oko 2.000.000 ljudi i ima BDP veličine Čilea (cca 281.368 milijardi dolara – 140miliona po čoveku) i mesto je, gde se u većoj meri pomeraju granice tehnologija, poslednjih pola veka.
Naravno, proboji u razvoju, novim idejama i tehnologijama se dešavaju i na drugim mestima ove planete ali je neosporno da se veliki broj stvari dešava zato što postoji dobra klima.
Da se vratim samom naslovu – mesta na kojima postoji optimizam i korišćenje prilika za posao ili razvoj su mesta na kojima pametni I sposobni sa znanjem mogu da pronađu svoju budućnost.
Ponekad je put do takvog mesta nemoguć i treba ga stvoriti u svom dvorištu. U ovom trenutku svi mi sa ovih prostora se borimo za kako-takvo okruženje u kom možemo da razvijamo svoje prve ili druge ili možda treće kompanije koje mogu promeniti stvari u društvu u kome živimo.
Niko od nas ne želi i nema potreba da traži načine kako da u zemlji u kojoj živimo radi mimo zakona – već da radi na stvaranju egzistencije za sebe i ljude sa kojima radimo.
Sve nas guraju neke više stvari koje nemaju veze sa kopanjem i teškim fizičkim radom (jednostavno imamo neka druga znanja koja želimo da iskoristimo – mada mnogi od nas mogu i fizički da urade nešto) a doprinose boljem životu.
Zašto ne možemo dobiti malo optimizma i mogućnosti (prilike) da zamahnemo i pokrenemo društvo oko nas? Uglavnom radimo kao treća ruka zapadnih kompanija kako bismo imali egzistenciju i ulažemo profit u sopstvene projekte koje bismo prodavali napolju. Ovo nije pitanje za državu u kojoj živim – ovo je konstatacija za sve ljude koji mogu da pročitaju ovaj tekst i da ga razumeju ma gde živeli i u kojoj god državi plaćali porez.
Svet neće čekati da preležimo dečje bolesti preduzetništva. Neke stvari se već podrazumevaju i ova industrija (tehnologije/IT…) neumitno ide dalje.
Potpisivanje NDA ugovora, kol centar, podrška korisnicima, procesiranje kartica, virtuelni magacini … su svar liste za implementaciju za iole ozbiljniji projekat, akciju, proizvod. Ovde se ljudi bave proizvodnjom web sajtova ili u najboljem slučaju servisa. Gde je korak dalje?
Korak dalje zahteva dosta pravnih saveta i resursa, razumevanja veće slike, menadžment kadra koji može da uđe u kompaniju i pomogne sa svojim znanjima koja nemaju veze sa IT industrijom, ljudskih resursa u običnim poslovima… Ovakvih resursa ima veoma malo i skoro ih je nemoguće okupiti.
Ponekad – je dovoljno u svojoj glavi napraviti mesto optimizma i prilika. I širiti oko sebe i ljudima sa kojima je prijatno raditi ili naći pravi interes.