Krv, suze i znoj – Jakob Esben H. via Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)
Razni članci koji za temu imaju kritiku , kukanje, lamentiranje i sl (preduzetništvo i biznis) su uglavnom tu da ukažu na probleme. Razna kvazi rešenja ili ona koja stignu u trenutku kreativnosti internet preduzetnika, komentarišući navedeno lamentiranje, imaju neku težinu.
Većinu problema koju veliki broj internet preduzetnika vidi, nastaju iz više razloga. Najveći broj je u tome što se ne razume ili se namerno izbegava poznavanje svrhe poreza i poreskog sistema. Negiraju obaveze koje postavlja država u kojoj se kreira posao. Nepriznavanje pravila igre je glupo i nepotrebno. Kao pravno lice koje nije DOO (preduzetnik – PR ili obrt) nalazite se u povlašćenom položaju i imate pravo da pitate za svaku sitnicu svog poreznika, pravnu službu opštine. Kada pređete ili uđete u priču oko ozbiljnijeg pravnog lica (doo) – sami ste na svome. Sve pravne usluge su vaš problem jer ste sada društvo sa ograničenom odgovornošću i odgovarate svojim kapitalom. Jednostavno, kao PR ste zaštićen i imate daleko veća prava i mogu da vas šikaniraju kako žele i razrezuju porez, dok sa DOO su mnoge stvari jasne i potrebno je samo pratiti proceduru.
Mala digresija o pravnim oblicima društva – blog Srđana Rajčevića (o tome kako se ukida odgovornost članova društva u slučaju zloupotreba).
Zakon o privrednim društvima poznaje četiri organizacione forme koje posjeduju pravni subjektivitet: u društva lica spadaju ortačko i komanditno društvo, dok su društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo društva kapitala…
Ono što bitno razlikuje trgovačke ortakluke (društva lica) od društava kapitala je odgovornost osnivača i kasnijih vlasnika za njihovo poslovanje. Naime, kod društava lica, osnivači odgovaraju celokupnom svojom imovinom (izuzev komanditora kod komanditnog društva), po pravilu solidarno, dok se kod društava kapitala – odgovornost osnivača svodi na visinu osnivačkog uloga.
Zakoni i pravila
Država ima zakone i pravila. Kao i svaki sistem, država je inertna i traži zamah. Skoro je iracionalno očekivati da će se neke stvari menjati planski kada se političari menjaju često i imaju ograničeni rok trajanja. Kako preduzetnici sa osvrtom na ove „nove“ – mogu da se nadaju da pristignu konkurenciju iz inostranstva? Jedini način je da brzina poslovanja bude minimalno ograničena državnim aparatom, koji pomaže razvijanju kompanija a ne sputavanju i kočenju.
Kakvo sputavanje i kočenje?
Čitajući zakone i pravilnike (kada ste preduzetnik za ove stvari pitajte advokate, ili u slučaju da nemate novca ili iskusne pravnike oko sebe, sedite i čitajte – ponekad ćete vi biti više u materiji nego stručnjaci u oblasti) stiče se utisak da je poreski sistem, sistem uvoza/izvoza, operativni pravilnici (o radu/prostorijama za rad/uslovima za rad/…), monetarni sistem (sada se ponašam kao jedan od 3.000.000 selektora fudbalske rezprezentacije ove zemlje) kreiran za zemlju koja ima kompanije koje:
- imaju preko 100 zaposlenih po jednoj lokaciji i imaju više lokacija
- imaju nekretnine u vrednosti preko 100.000 EUR
- su toliko velike da imaju prostorije za sindikat i članstvo
- za svaki propis o bezbednosti i radu postoji zadužena osoba koja je konstantno tu
- imaju proizvodnju koja je uvek od državnog interesa i element socijalnog mira
- su osnovane od strane države i na kojima država forsira primenu direktiva Evropske komisije kako bi bila skinuta još jedna stavka sa liste
Šta ne valja na ovoj slici?
Da li su novi preduzetnici koji razvijaju novi posao (onaj za koji država ni ne zna da postoji) sposobni da razviju kompaniju do neke veličine? Da – što se tiče ideja, planova i entuzijazma. Ne – što se tiče okoline, okolnosti, zakona, pravila igre. Možda – ukoliko se ukalkuliše sav rad, potrošnja živaca, obuke menadžment kadra koji ne postoji, nerava, ponuda za mito (od strane organa), leranja papirologije – između 50 i 100% više vremena uz veliko stajanje na staklenim nogama.
Kako država može da pomogne?
Verovali ili ne – razmišljao sam o tome kako tako glomazan i inertan sistem kao što je država mogao da pomogne razvoju malo internet biznisa. Uzimajući u obzir sve elemente poslovanja, državnih siledžija, monetarne politike i sl – mislim da imam rešenje. I na kraju ne moraju toliko da se menjaju zakoni koliko je potrebna dobra volja tj onaj vetar u leđa i adaptiranje postojećih pravilnika. I sve je legalno.
5 elemenata pokretanja internet „proizvodnje“
Lokalne samouprave (grad ili opština) smanjuje troškove gradskog građevinskog zemljišta i firmarine za kompanije koje se bave Internetom, programiranjem, analitikom tj svim onim aktivnostima koji u mnogome koriste Internet infrastrukturu. Svrha aktivnosti koje za osnovu imaju Internet je manja cena tj trošak. Ako jedini adekvatan prostor (veličina i infrastruktura), po ok ceni može da se naše u centru grada (ma koliko paradoksalno zvučalo), koji je idealan za sve zaposlene koji dolaze sa raznih opština onda smanjite globu. Budite otvoreni prema malom biznisu koji treba da obezbedi hranu porodicama i poveća prihode kroz plate i sl. (Update: postoje takve opštine)
Poreska uprava – idealno bi bilo kada bi postojalo telo unutar poreske uprave koje bi se bavilo Internet preduzetnicima. Ne mislim „bavilo“ već stvarno bavilo u saradnji sa nekom vrstom ombudsmana. Takođe bilo bi idealno kada bi Poreska uprava oformila novu jedinicu uprave (kao što je npr Novi Beograd, Zemun, …) koja bi se zvala Poreska Uprava za Internet i ne bi imala previše zaposlenih. Zašto? Firmi ima toliko koje obavljaju elektronsku komunikaciju, da bi poreski inspektor i ostali zaposleni koji obično rade u poreskoj upravi imali skoro sve na svojim ekranima. Imali bi uvid u poslovanja i pratili usklađenost sa propisima. Internet preduzetnicima treba brza i efikasna Poreska uprava koja odgovara na pitanja brzo i reaguje u skladu sa poslom. Ne treba preduzetniku Poreska uprava koja čeka nečiju grešku ili nedefinisani slučaj za koji će da utera pola miliona dinara kazne na ime kreativnog „tumačenja zakona“ – potrebna mu je Poreska uprava sa kojom može da funkcioniše svakog dana. Analiza drugih poreskih uprava se nalazi u tekstovima.
Ombudsman je tu da bude zaštitinik preduzetnika. Svakakva šikaniranja (iz perspektive preduzetnika) su doživljavana nepotrebno. Cilj i poreske uprave i države je da porez od svega što je preduzetnik uradio stigne u potrebnoj meri i na vreme. Poreski inspektor bi trebao da bude i neka vrsta poreskog savetnika (znam, znam – mnogo maštaš Ivane i ne, ne pišem tekst za Njuz.net).
Narodna banka – svi Internet preduzetnici (preovladavajuća delatnost ima veze sa digitalom) svoje transakcije mogu obrazlagati elektronski. Shvatamo da inspekcije jure sitnice na osnovu kojih pišu kazne i popunjavaju budžet, ali hej ekipo – razmišljajte o pokretanju ekonomije a ne o kaznama koje propisujete u slučaju nepoštovanja pravila koja postoje od pre 30 godina. Ja nemam dovoljno ljudi koji će pratiti svu papirologiju kojom trebam da opravdam veoma transparentan posao.
Carine – sa postojećim pravilima stvari izgledaju prilično jednostavno, uz troškove koji ne stimulišu masovni izvoz tj komadno prodavanje i isporuku. Kao Internet preduzetnici koji se oslanjaju na obim prodaje i isporuka, procedura kojom se ubrzava proces i smanjuju troškovi. Trenutnim pravilnicima i zakonom, preduzetnicima se najviše isplati da urade izvoz šlepera do distributivnog centra u inostranstvu odakle će se vršiti isporuka/pakovanje. Sa sadašnjom ekipom to čak ne bi bilo ni moguće uraditi (cariniti izvoz). Zamislite Amazonov distributivni centar u Srbiji. Da – celokupna carina bi izgorela zbog samo jedne kompanije. Kreiranje posebnih stopa za „Internet izvoz“ i dokazivanje ove prodaje bi rešilo stvar. (Update: brza i efikasna isporuka malih paketa iz Srbije je rešena – stim da druga strana štapa/problema a to je povraćaj robe ili reklamacija i dalje izgleda kao uvoz (novi)).
Radnici – normiranje rada za Internet preduzetnike i kompanije mogu se umnogome pojednostaviti stvari i rešiti porezi/doprinosi. Neki su jednaki a neki jednakiji. Zapošljavaju se visoko kvalitetni kadrovi na kratke periode onda kada se rešavaju problemi. Uvek postoje oni zaposleni koji su tu i rade non stop ali je angažovanje po projektu – zmajeva Interneta prosto preskupo – i vremenski i proceduralno i novčano. Primer mogu biti sportisti ili umetnici.
Sumiranje ideje
Svi ostali (preduzetnici) će mrzeti ove „sa Internjeta“. Imaće povlastice. A država, koliko vidimo ne voli da se povlastice vide javno. U čemu je problem? Svi moramo da budemo jednaki, tj zakon mora da bude jednak za sve. Yeah right. I dalje ima nas – jednakih i jednakijih. Kao što država stimuliše razvoj/subvencioniše proizvodnju poljoprivrednih proizvoda – ovde samo treba da pruži ruku i omogući „fast track“ procesiranje mnogih obaveza koje postoje i mogu ih ispuniti velike kompanije koje uzgredbudirečeno više ni ne postoje.
Ako država i lokalne samouprave omoguće sve ideje, na preduzetnicima je da odluče da li žele da igraju po boljim pravilima igre. Ako uđu u kolo, onda idu do kraja i koncipiraju tako svoj posao.
Zaključak?
Pokretanje promene zakona, pravila i sl mogu da rade samo velike kompanije od kojih država koliko toliko zavisi i koje imaju bitan momenat socijalnog mira u svojim rukama. Da li je to pravedno? Nije – a i ko vas pita. Mi – obični preduzetnici možemo samo da se nadamo da ćemo uticati na nekog iznad nas ko može da kaže bitnu stvar.
Da li sve gore navedeno može da pokrene stvari? Verujem da može. Radili smo do sada sa svim nametima i problemima. Uključivanjem elemenata možemo samo dobiti vetar u leđa. Većina poslova koja se vode putem Interneta je jednostavna i transparentna.