Čitao sam da su ciljevi raznih političkih stranak – razvoj i fokus na razne grane industrije a pogotovu na IT industriju. Ako je iko ikada pogledao listu 150 najvećih kompanija u Srbiji i pokušao da ih konsoliduje po vrsti posla kojom se bave došao bi do veoma kratke liste koja govori o budućem fokusu političara i države, za zlatnim kravama zarad muže i prezentacije.
Mladi programeri na Hakatonu 2011 u Njujorku (TechCrunch Disrupt)
Ali zašto IT industrija neće igrati igru države…
Novi preduzetnici (IT) nemaju preterane želje za armijom programera, inženjera i potreba za slikanjem na nacionalnoj televiziji zarad potrebe „digitalizacije“ naroda iliti slikanje za medije. Nije da to ne prija svakome, već jednostavno – ljudi ne vole eksponiranje tj imaju privatni život.
Ljudstvo – masa
Svi navodni podsticaji države za zapošljavanjem mase radnika padaju u vodu jer – nema dovoljno radnika tj opismenjenih. Da bi IT preduzetnik skalirao svoj posao (onoliko koliko bi to država želela kako bi se preduzetnik „kvalifikovao“ za Dnevnik) potrebno je daleko više programera nego što ih fakultet(i) isporuči za poslednjih 5 godina (ova cifra je, naravno, grubo preterivanje – kako je tržište kvalitetnim programerima veoma jadno i teško da se može ustanoviti gde nestaju svi ti svršeni i nesvršeni programeri). Možda problem leži u tome što većina programera koji nešto znaju, radi za inostrane poslodavce i svom silom uspeva da izbegne plaćanje poreza državi na sve moguće kreativne načine do kojih poreznici neće uspeti da se sete do uvođenja prihvatanja uplata putem PayPala (a i posle).
Izbegavanje prosečnosti i kvalifikovana radna snaga
U vezi sa manjkom potreba za slikanjem – stanje uma novog srpskog preduzetnika je da operativne troškove drži na minimumu i da ostane u zdravoj pameti. Kome treba armija ljudi koja ima poluupotrebljive programere koji rade na broj linija kreiranog koda dnevno (norma)? To zahteva mnogo srednjeg menadžementa koji ne postoji ili nije školovan za IT industriju. Takođe standardi rada koje su do sada izgradili bi trebali samo da se unapređuju – a to skoro da nije moguće u postojećem pravnom okviru.
Beg od politike
Nema bavljenja politikom jer se zna kako su mnogi završili; „u se i u svoje kljuse“ – „nek država brine svoju brigu – ja ću da platim šta ima da platim od poreza da me ne diraju“ – i ništa više nije potrebno novom srpskom IT tajkunu. Kako poseduje lični život i zdrave aktivnosti nema potrebe za jagnjećim brigadama, širenjem vasione i građenju ličnog imidža dobrotvora – što se očekuje od bitnih privrednih subjekata.
Smisleni kapaciteti
Odnos prihod i broj zaposlenih je u modernom IT biznisu odličan i može dovesti u zbun sve te činovnike koji traže „svetli primer koji će obasjati mlade i povesti ih kao zečeve ka odstrelu kapitalizma“ – jer, jelte „zašto ne biste zaposlili sve te mlade i perspektivne ljude koji su završili te lepe škole – a imaju i diplome“. Jednostavan odgovor „koji će mi ljudi ako ne znaju da rade“ će zbuniti sve te učesnike u aparatu jer ne dele iste sisteme vrednosti. Preduzetnik želi da upotrebi osobu na najbolji mogući način u sistemu koji je stvorio.
Zakoni i tokovi novca
Moderna kompanija koja radi širom sveta će u jednom trenutku izabrati, zbog jednostavnosti poslovanja, legalnu po svim zakonima akciju koja se zove – poreski raj ili formiranje firme u inostranstvu koja će postati vlasnik lokalnog pravnog lica. Apsolutno mirne duše će ući u ovaj proces i organizaciju zbog lakšeg poslovanja, mobilnosti novca i investicija. Plaćaće sve dažbine kako treba, neće kukati ako država počne da demonizuje ovakav vid poslovanja ali će oštro braniti svoje stavove – jer se država ne pomera sa svetom koji odlazi dalje.
Da li sam nabrojao sve razloge zašto IT industrija neće opravdati očekivanja države?