Zamislite državu.
Sa granicama, u kojima žive ljudi koji baš i ne žele da žive sa većinom.
Sporadične oružane sukobe, ali i dalje oružane.
Visoku stopu nezaposlenosti.
Mlade ljude bez posla i vizije bliske svetle budućnosti.
Monopole na sve strane, pogotovu državnih kompanija.
Čekanje na uvođenje telefona koje se meri godinama i mitom „nadležnim ljudima“.
Ne. Nije Srbija.
Tokom 70-tih godina prošlog veka, Engleska ili Ujedinjeno Kraljevstvo je izgledalo baš ovako. Možda je 60-tih London bio centar ludila ali je 70-tih potonuo u mrak.
Sve to je dovelo do nezadovoljstva naroda.
A svi znamo šta se dešava kada je narod nezadovoljan.
Stegni još jače – Miloš Obrenović
Gvozdena lejdi, Margaret Tačer – Robert Huffstutter via Flicrk (CC BY 2.0)
Glavni ciljevi Gvozdene Ledi su bili
- liberalizacija tržišta (čitaj: konkurencija)
- prodaja državnih kompanija
- ulaganje i pomaganje preduzetnika
- forsiranje politike ne mešanja države u poslovanje
Naravno, posle zamajca pokrenutog od strane Margaret Tačer, stvari su krenule svojim tokom. Prodajom akcija državnih preduzeća, neki ljudi su odmah dobili novac od strane države u koju su investirali godinama. Neki su se okrenuli berzi.
Procvetao je privatni sektor i ljudi su uspeli da razviju sopstvene poslove. Neki i nisu uspeli, ali to je normalno ako niste sposobni.
Sve u svemu, 20 godina kasnije, Engleska ima daleko manje problema.
Fobija od stranaca, jeftine radne snage i 300 mogućih paketa za korišćenje mobilnih telefona i dalje postoji.
Kada hodaš kroz pakao, nastavi dalje (još citata) – Vinston Čerčil
Čini mi se da je Megi imala jasan cilj i nije popuštala.
Da li nam treba država koja se razvija ili koja ne želi srednju klasu i razvoj, već samo isplatu članova partije?
Mislim da nam trebaju ljudi koje smo zaboravili i koji su otišli jer nisu videli budućnost.
Srbija je imala razvijen duh preduzetništva, koji je nestao (ubijen?) posle II svetskog rata, ali ponovo počinje da se razvija. Verujem u njega.