Univerzalni Tor – JD Hancock via Flickr (CC BY 2.0)
Ako bih se osvrnuo unazad i pogledao tekstove napisane na ovom blogu, kao i na one koje ću napisati… i zamislim da sam na primer… neko ko nije nikada radio, drugog je pola ili jednostavno neko ko nema veze sa novim tehnologijama… tj pokušam da se postavim u druge čakšire… verovatno bih pomislio o piscu ovog bloga da živi na nekoj drugoj planeti, gde postoji poštovanje klijenata, svi pričaju na note, radnici ne viču jedni na druge, i možda – nedajbože radi u Švedskoj.
Ideje koje bi mi pale na pamet bi izgledale otprilike ovako…
Kakav srebroljubac!
Samo o parama misli!
Kakvi odnosi sa klijentima? Trebaju biti na nivou međusobne komunikacije virusa. To ne postoji ovde.
Zaposleni nam trebaju zbog robovske radne snage. Nismo u feudalizmu, ali nam se mnogo sviđa.
Jeste – on je našao da priča jer je ko zna kako došao do love.
Činjenica je ta da je sve moguće i zavisi od toga kako se postavite, kakve standarde prema sebi i prema klijentima i zaposlenima imate, i koliko ste spremni da radite na tome.
Mislim da sam mnogo naučio, mnogo znam, mnogo mogu da primenim i mnogo mogu da prenesem. Za razliku od mnogih koji su uglavnom laki na razgovoru.
Na primer, ovaj tekst bi neko sjajno ispričao u uskom krugu ljudi i otišao. Ali ga nije napisao i spremio da bude javan i stao iza tih reči.
Ako se uspeh meri „opipljivim“ (eng. tangible) „stvarima“, mogu da kažem da ne posedujem vozilo/nekretninu/xxx („stvari“ koje veoma puno koštaju). Iskreno, niti ih jurim. Sem možda „sigurnog“ krova nad glavom ;).
Na ovom putu „uspeha“, želim da podelim sa svima koji žele da čuju, realne priče i situacije, da pokrenem dijalog oko problema koji nas tište, da se pronađemo u pričama i damo neki drugi pogled, neki drugi stav.
Jedina stvar koja me zanima je da li uživam u onome što radim? A za sada sam sasvim zadovoljan.