Radnici protestvuju protiv izrabljivanja – Kheel Centar Univerziteta Kornel via Flickr (CC BY 2.0)
Problem naše okoline nije u tome što nema novca kojim bi se platile usluge i proizvodi koje prodajemo.
Nama nedostaje cenjenje (vrednovanje) tuđeg rada. Pre nekoliko dana sam pročitao da je odgovor jednog političara koliko će koštati podrška izbornoj kampanji „pa ništa, to će sve raditi naši aktivisti“. Shvatio sam da je odgovor krajnje bandoglav i glup i izrečen bez razmišljanja, što je osnova razmišljanja većine ljudi koji imaju mogućnost da angažuju nekoga za posao tj imaju pristup novcu.
Da li je bolje reći „realno, rad naših aktivista je neprocenjiv i biće utrošeno x radnih sati koji su aktivisti spremni da ulože zarad kampanje“ umesto „ne košta ništa, jer to rade aktivisti„?
Na prvi način daješ vrednost tuđem radu i pokazuješ da ga ceniš i definišeš veličinu koju ne iskazuješ u novcu već u radnom vremenu. Na drugi pokazuješ koliko ti je ekipa koja želi da pomogne nebitna ili možda ne veruješ da utiče na izborne rezultate. U svakom slučaju si ih stavio u kategoriju sirove radne snage koja se oseća dobro zato što pomaže, u koju ne veruješ i smatraš ih viškom koji eto mora da postoji a realno nema uticaja i ne vidiš efekat.
Ceniti tuđ rad je teško i uvek će neko biti povređen u manjoj ili većoj meri. Ono što mora da postoji je bilo kakva ideja o tuđem radu. Ako samo ceniš svoj rad a tuđ ne – empatija prema drugom ljudskom biću i društvu uopšte, ti je na niskom nivou. Spoznati tuđ rad i ceniti i vrednovati ga – je najbitnije za zdravo preduzetništvo.