Kada pratiš novosti u zemlji, regionu, ali i u Evropskoj uniji, shvatiš da su sve velike priče o tenderima ( na primer „Eto, bilo je nižih ponuda“, „Sve ostale ponude su nerealno skupe“, „Prema našem načinu ocenjivanja pobedio je…“) – šarena laža. Sektor koji raspolaže sa najviše javnog novca (država) uvek ima aktivne tendere kojima treba proizvod ili usluga.
Tender van tokova javnog novca
Tenderi kod preduzetnika ili kompanija su tu da maksimalno iskoriste dobavljača proizvoda i usluga. Isto bi trebalo da bude i u javnom sektoru. Ali, nije baš tako.
Kako razumeti matematiku (tačnije) račun tendera?
Kao što slika pokazuje, ukoliko neko želi da namesti tender, morao bi ozbiljno da izigra kvalitet finalnog proizvoda i isporuči nešto stvarno jeftino kako bi u strukturi svoje ponude imao dovoljno prostora za sredstva kojima se „mažu oči“ (mito).
Tender ili javna nabavka – pogled na ponudu i potražnju i gde tu ima mesta profitu
Struktura cene koju običan privrednik/preduzetnik ima, sadrži veći broj elemenata ili slojeva. Svaki sloj ima smisao kao i realne postavke. Cilj je smanjiti troškove, zaraditi (imati profit) i obezbediti svaki deo poslovanja. Naravno, postoji i određena stopa rizika, gubitak na nekom segmentu, ali i dalje – finalna cena je finalna cena.
U suprotnom slučaju ekipa koja namešta ili želi da dobije po svaku cenu, mnoge elemente minimizuje kako bi napravila maksimalan profit, masu za mito/korupciju i usput zadovoljila minimalne uslove tendera.
U stvari, bitno je dobiti tender i kasnije menjati uslove.
Sam proces pripreme dokumentacije za tender, njeno sakupljanje, apliciranje, te rad komisije koja vrednuje/boduje, jednostavno traje. Ulazak u tender predstavlja dugotrajan i mukotrpan posao kojeg se retki late. Obično oni koji imaju interes. Nekada je interes komercijalne prirode, a nekada potraga za lakim novcem.
Jednostavno, posmatranje tendera kroz prizmu finalne cene nije merodavno, budući da javnost ne zna šta je realna vrednost celokupnog posla i šta se sve nalazi u strukturi poslova.