Autoput u Severnoj Koreji – Roman Harak via Flickr (CC BY-SA 2.0)
Da li ponekad imate osećaj da je preduzetnički život veoma sličan vožnji po Beogradu (ili nekom od glavnih gradova bivše države) gde imate veliki broj ulica ali toliko jednosmernih, sa toliko znakova ograničenja, da u slučaju da ne znate zaista mesto na koje ste krenuli, u slučaju da promašite pravo skretanje, neizostavno morate napraviti prekršaj da biste se vratili i stigli gde ste naumili, dok bi vam praćenje svih pravila i znakova oduzelo vremena, goriva i kilometraže i živaca? I ja. Svaki dan.
Sistem nije koncipiran tako da je dopuštena greška – i ako nije savršeno, onda nije dobro i svako može da vas drži u šaci jer je siguran da ste negde nešto prevideli ili napravili prečicu, koja se itekako plaća.
Svaki dan proveden na nekom drugom mestu ili u razgovoru sa nekim „odande“ vam daje drugu perspektivu. Ne toliko perspektivu posla koliko birokratije i zakona. Zakoni su u manjoj ili većoj meri isti, sa nekim stvarima koje su jasnije i toliko puta primenjivane na jasan i jednoznačan način – da su postali standard koji nije ne namerava da prekrši. Greške su moguće i svi su ih itekako svesni. Stvar je u tome da to nije kraj sveta i da se sve da ispraviti. „Punjenje budžeta“ i „znate – moram“ nisu ni u jednom rečniku predstavnika zakona ili administracije – niti se komunikacija i naplata zasniva na strahu države prema preduzetnicima.
Princip mafije na Siciliji i jugu Italije je da one koji ne plate, kompletno unište (tj poslovanje) iako nečiji biznis može doneti novac kasnije samo ako mu se da šansa. Bolje je ugasiti nekoga. Jer će novi doći svakako – i tako u krug.
Na autoputevima u inostranstvu lako možete da, onda kada shvatite da ste napravili grešku, okrenete i vratite nazad. Putevi su nekako širi i opcije za skretanje brzo dostupne. Svakako izgleda da je trava zelenija tamo gde se zaliva češće.