Gepard afrička grabljivica sisar acinonyx jubatus od Stolz Gary M, za Službu za divljinu i riblji svet SADa u javnom vlasništvu (eng. public domain).
Posle par meseci čekanja Malkom Gladvel je postavio članak koji sam nazreo kroz komentare čitaoca New Yorkera a tiče se preduzetništva.
Kao potvrda članka, komentar se ticao iskustva čitaoca koji je ujedno i računovođa.
Iz prve ruke mogu da potvrdim da su preduzetnici čudna sorta i da uvek znaju šta rade. Ako i neki njihov korak, ponekad izgleda kao nepromišljen, budite sigurni da itekako znaju šta rade.
Prema članku, preduzetnici su grabljivci, koji čekaju pravu priliku sa minimalnim rizikom. Sada bi mogli da se uspijamo i nećkamo i pravimo nevešti ali je…
U stvari, naravno da je sve tačno. Glavna fora je u tome videti ono što drugi ne vide, bar neko vreme i akumulirati početni kapital.
Ingvar Kamprad (= Ikea) je svoju proizvodnju početkom 60-tih prebacio u Poljsku, kada je shvatio da komunizam ima svoju cenu i radna snaga Švedske kao i proizvođači nameštaja ne žele njegov sistem rada. Spuštajući cenu troškova proizvodnje i guranje sklapanja nameštaja kupcima, eliminišući razmišljanje na proizvodnoj liniji, omogućio je ljudima opremanje stana za par mesečnih plata.
Marcel Dassault, je sticajem okolnosti, tokom prvog svetskog rata završio u laboratoriji ispitujući propeler za avione. Shvatio je da to može i bolje, napravio je novi i testirao ga. Kada je eksperimentalna serija uspešno testirana, otišao je do Henry Poteza i dogovorio kreiranje kompanije koja bi proizvodila propelere. Jednostavno je video da će propelere itekako koristiti za avione. I sve je naplaćivao avansno.
Postoje i lokalni primeri u slučaju da postoji nedoumica oko principa generisanja kapitala fokusom grabljivice. Fokus se svodi na sigurnu investiciju u pravom trenutku dok drugi ne gledaju i akumuliranju kapitala.
Ali da se vratimo na preduzetnike…
Bogoljub Karić – prva privatna firma na prostoru Jugoslavije kojoj je dozvoljeno širenje bez ograničenja i koja je iskoristila početak 90-tih za ekspanziju ka Rusiji. Nevesele epizode i brzopletost u kreiranju kompanija i papirologiji su učinili svoje.
Filip Cepter – preprodaja super luksuznih šerpi i lonaca po principu od vrata do vrata bez fiskalnih kasa i prijave prometa krajem 80-tih i pomeranje ka tržištu Rusije i istočne Evrope (koristeći isproban recept) koje je gladno „luksuza“ sa početkom 90-tih i problematičnih prilika u Jugoslaviji.
Miroslav Mišković – ugovor sa Nike-om o ekskluzivnoj prodaji u Rusiji početkom 90-tih i franšiza Intersporta na istom tržištu.
Ako su gore navedene ličnosti i njihove kompanije imale „sive“ poslove u svojim kasnijim godinama poslovanja, to i dalje ne utiče na sam početak i generisanje preko potrebnog kapitala.
Tražeći profile ljudi koji su mi prvi pali na pamet shvatio sam da su unosi u Wikipediji više nalik promo nego enciklopedijskim tekstovima.
Ono što je posebno interesantno je Rusko tržište, jedino sposobno da absorbuje toliku količinu proizvoda i ideja. Očigledno, lokalno tržište (Srbija ili Jugoslavija) nije bilo dovoljno za ekspanziju i akumulaciju.
Geo-politički položaj Jugoslavije u to vreme je bio idealan za plasiranje bilo čega u tu veliku zemlju. I dan danas su na snazi sporazumi koji omogućavaju izvoz u Rusiju sa bitnim carinskih olakšicama.