Ova priča nema puno veze sa poslom, koliko ima veze sa klasnim razlikama koje su postojale i koje se i dan danas reflektuju na svakodnevni život, kako se stvaraju i kako se gube.
Pre nekoliko dana sam bio u Budimpešti privatnim poslom. Kako je dan bio dug i poseta Mađarskoj usmerena na jednu stvar – odlučili smo da posetimo i sam grad, kako bismo osetili i videli kako izgleda pred Božić.
„Say no more“ – kažu u Letećem cirkusu Montija Pajtona – kriza kao i nedostatak novca se oseća u vazduhu čim se uđe u Budimpeštu. Skoro nepostojeći ukrasi koji podsećaju na vesele praznike jasan su znak da država/grad shvata ozbiljnost situacije i da ne žele da troše novac uludo.
Ali nazad na događaj.
Događaj
Mađarski hleb/pizza/???
Neke stvari se jednostavno dese, i nama se zalomilo da parkiramo kola u skoro-samom-centru i maloj sporednoj ulici blizu jednog Paba (Madách Imre út). Na prvi pogled, sa nekih 20m učinilo nam se da, mnoštvo ljudi, loži badnjak. Kako nam je za Budimpeštu u 7 sati popodne to izgledalo kao jedino živo mesto (skoro nikoga nismo videli na ulici) svratili smo da vidimo šta se dešava.
Ispostavilo se da je u toku bila priprema velikog mađarskog hleba??? ili pice za Ginisa.
U svakom slučaju – testo+mnogo sitne slaninice+beli luk+pavlaka i eto zabave. Prva tura od nekih 6-7m dugog hleba je isparila u roku od 5 minuta. Drugu su napravili za 15. I tako čitave večeri.
Nismo uspeli da uživamo u potpunosti kako nas je čekao put nazad. Ispijanje sjajnog piva uz ovu užasno brzu hranu, bi bio rizik epskih razmera za povratak.
Šta je tu posebno?
Za početak – ljudi koji su konzumirali ovaj besplatan proizvod. Da, dobro ste čuli – besplatan. I da, dobro ste čuli – ljudi. Bilo je tu skitnica, biznismena, napirlitanih metroseksualaca i devojčica, studenata, poštene inteligencije, komunista, anarhista i drvoseča. I svi su čekali svoj red i lepo se zahvalili momcima sa noževima koji su sekli i pravili ovu hranu.
Nije bilo loma, skakanja preko nečije glave, slomljenih ruku/nogu i sl. Sećajući se sadnica i lomljenja česnice – ovaj piknik je izgledao kao koncert klasične muzike. Dostojanstveno i kulturno.
Paralela
Pre nekoliko nedelja Antoni Burden (Anthony Bourdain) je započeo interesantnu emisiju na Travel kanalu The Layover. Treća epizoda je bila posvećena Rimu. Svrha emisije je da pokaže, kako izgleda između 24 i 48 sati neki grad u svetu kada imate presedanja i čekanje na sledeći let. Malo turizma i mnogo hrane koje ne smete da propustite. I puno korisnih saveta.
Jedna od rečenica koja mi je ostala u sećanju, je objašnjenje o mesu koje se koristi u jednom simpatičnom restoranu u blizini Vatikana, Sora Lella.
Svo kvalitetno i čisto meso je išlo preko reke (u Vatikan), dok su za narod ostajale iznutrice. Sa njima smo naučili da pravimo najbolju moguću hranu.
Suština priče o hrani i klasama
Hrana je elementarna ljudska potreba i mora biti zadovoljena. U svakom sistemu svi učesnici moraju biti zadovoljeni, i oni gore kao i oni dole (neminovno). Oni gore moraju misliti o onima dole kao o ekipi zbog koje su tu gde jesu dok oni dole rade na tome da žive i rade sa željama o normalnom životu.
Stvari su veoma jednostavne… Onda kada razmišljate o svojim ljudima, narodu ili bilo kom ko je ispod (ili radi za) vas, i oni će misliti o vama. I odlično će se osećati i organizovati. Kultura i strpljenje će postojati, kao i dostojanstvo.
Onda kada nemate osećaj da neko brine o vama na bilo koji način – dolazi do gubitka elementarnih ljudskih osobina i vraćamo se u doba jure.
Nekada je pesnik Ivan Gundulić pisao u pesmi „Osman“
… Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje…