Prvih 5 dolara zarađenih od preduzetništva – Nate & Tilly Ritter via Flickr (CC BY 2.0)
Dobio sam pitanje: šta je potrebno tj koji je osnovni set znanja potreban nekome da započne preduzetnički posao i sa smanjenim rizikom preživi?
Treba da bude dobar čovek.
Na ovo se nadovezalo pitanje: a šta ili ko je dobar čovek?
Po meni je dobar čovek onaj koji ima empatiju prema drugim ljudima. U smislu da može da razume koliko sopstveni postupci mogu da utiču na druge ljude i na koje sve načine.
A ko nije dobar čovek? U ovo doba transparentnosti, interneta, pretrage – malo ko će da radi sa ljudima o kojima se loše piše ili imaju lošu istoriju. Takvih ljudi ima malo i sve više će biti primećivani i javno pretraživi. Loši ljudi se loše ophode prema drugima, ne žele da plaćaju i vrednuju tuđ rad, nemaju empatiju i misle samo na sebe. Ne prihvataju okolinu i društvo i bave se zadovoljenjem svojih potreba i zahteva.
Kada shvatiš da je jedini izlaz (iako nikada nema samo jedan izlaz) umesto da ćutiš i jednostavno uradiš – razgovaraš sa onim na koga će uticati odluka ili događaj koji sledi. Smirenost, pragmatičnost, jasne misli, radne navike i psihička stabilnost – mislim da su to dobre osnove za preduzetnika.
Da li to znači da ljudi trebaju da budu „normalni“?
To znači da bi trebali da su odrasli na neki način. Da su sami vadili pasoš, ličnu kartu, plaćali svoje račune, uzeli mali kredit i isplatili ga, imali emotivne veze, napuštali, bivali napušteni, imaju stabilne i harmonične veze, čist i uredan životni prostor, jasne ciljeve…
U suprotnom?
Ako nisi navikao da radiš, da razumeš ono šta radiš, osmisliš sve korake bliske budućnosti ili posla (nijedan posao nije jednostavan iako na prvi pogled izgleda tako – mislite da je lako napraviti hleb? pekaru posle 10.000 vekne hleba to izgleda jednostavno ali ostalima nije), rešavaš svoje probleme, naučiš da gubiš i naučiš da dobijaš gubeći, baviti se finansijama (bankom)… Ako nisi naučio da proceniš rizik i nekada ne uspeš a nekada uspeš da pobediš, imaš radne navike da održavaš prostor u kome živiš, jasne ciljeve šta želiš… Imaš manje šanse na uspeh. Naravno da može bez svega ovoga ali onda stepen rizika se povećava. Onda u svu kombinatoriku upada i sreća – a sreća je veća ako ste utrenirani za razne situacije.
Šta ćemo sa zakonima, porezima, pravilima, računovođama, znanjem o svemu ostalom što nije vezano za samu ideju posla kojim bi se bavio?
Sve je to spoljna stvar koja može da se delegira spoljnim kompanijama. Nije neophodno poznavati sve ovo. Ali je bitno imati ljude ili firme kojima možeš da veruješ. Onima koji mogu da te obuče i spreme u najkraćem roku da razumeš koncept, probleme i rizike. Mentori su sjajan način da isplivaš iz početnog živog blata preduzetništva. Jer, posao ima tendenciju da te usisa u sebe i da te pojede. A mentori mogu da pomognu u izbegavanju tom blata.
I kada je čovek spreman – šta je potrebno na kraju – posle smišljanja šta bi i kako radio?
Određivanje cene. Mislim da nemamo dobar osećaj niti ispravnu kalkulaciju cene, profita, troškova. Ljudi ili podcenjuju ili precenjuju svoj rad. Podcenjivanje se svodi na to da ljudi daju manju cenu tj spuštaju se zarad dobijanja početnog posla i rad se svodi na minimalni profit koji ne zadovoljava sve elemente u lancu proizvoda ili usluge koja se nudi.
Precenjivanje se svodi na to da ljudi daju cenu na osnovu toga koliko im treba. To niti je tržišna cena niti je cena sa boljim profitom. To je jednostavno cifra koliko im je potrebno da pokriju troškove ili da izađu iz problema.